Od Kragujevca do Novog Zelanda, pa do borbe za život: U Laninom životu je sve izgledalo savršeno, a onda...

Lana je bila mlada žena koja je, nakon odrastanja i studiranja u inostranstvu, izgradila svoj život na Novom Zelandu, gde je radila kao profesorka, dok su njeni roditelji u domovini sa tugom i ponosom pratili njen uspeh. Njena priča, ispričana u jednom sudbonosnom trenutku, otkriva put od porodične čežnje i daljine do lične snage, obrazovanja i ostvarenja snova, uz opis njenog vedrog karaktera i neobične životne energije kojom pleni ljude oko sebe.

"Početak je bio kao u bajkama. Rodila se devojčica Svetlana-Lana, jedinica u majke Vuke i oca Slobe. Pametna devojčica, volela je školu. Bila je odličan đak, Vukovac u osnovnoj i u gimnaziji. Matematika je bila njen izbor za studije.

Preporučujemo

Uspešno je završila studije i zaposlila se kao mlada profesorka u gimnaziji u Kragujevcu, koju je i sama pohađala. Bila je vrlo uspešan i cenjen profesor.

Mlada se udala i rodila sina. U vreme kada je sinčić imao oko 3 godine, ukazala joj se šansa za odlazak u inostranstvo, na Novi Zeland. To je bilo vreme odlaska visoko-obrazovanih kadrova iz Jugoslavije, devedesetih godina. Otišla je sa sinom i mužem.

Nova sredina, novi jezik, traženje posla, teškoće. Lana je ponovo vredno učila, prvo engleski jezik, pa potom ispite za profesora matematike. Prvih nekoliko godina prošlo je u tome, zatim posle studiranja, porodica, dete, razvod.

Tamo daleko, kod kuće, njeni roditelji su čeznuli za svojom jedinicom kćerkom i unukom. Lana je uspešno završila studije i počela svoju profesuru na Novom Zelandu u živopisnom Nju Plimutu, a kasnije na severu Oklanda.

Kolege su je divno primile i posećivale. Iznajmila je trosobnu kuću, kupila lep, novi nameštaj. Život je bio lepši i lakši nego u samom početku.

Ali negde duboko u duši ona je osećala žudnju da se vrati. I jednoga dana vratila se u Beograd. Pronašla je sebi posao sa iskustvom koje je dodatno stekla i nastavila karijeru uspešnog profesora. Izgledala je i dalje vedra i vesela zadovoljna svojim novim životom.

"Godine su prolazile a Lanina figura se nije menjala: visoka, tanka, moderno obučena", napisala je Darinka Vasojević u rubrici "Moj život u inostranstvu" navodi Politika.

"Jednoga dana me je pozvala i tada mi je rekla da je ozbiljno bolesna i da joj prognoze nisu dobre. Nisam mogla da verujem, nisam želela da verujem strašnim prognozama. Počele su i terapije. Redovno smo se čule i razmenjivale misli i osećanja, a ja sam je stalno ohrabrivala. Ponavljala je da se drži dobro i da se nada. Imala je sličan slučaj jedne rođake sa kojom je mogla da poredi svoju bolest.

Govorila mi je: "Pošalji mi neku lepu sliku." Slala sam joj i ona mi je odgovarala svojim slikama, analizom života, ljudi, prijateljstava. Shvatila je da nikog stvarno bliskog nema u svojoj blizini. Vremenom majka i otac su joj preminuli.

Kada je čovek bolestan, on tada jasno vidi tu polarnost u svetu, na svet zdravih i svet bolesnih. Još uvek je bilo vedrih opažaja, optimističkih izjava, analize životnih događaja, i tako redom. Redovno smo se čule i dopisivale.

Jednom prilikom je izrekla moto svog života sažetog u citatu Meše Selimovića: "Srećan sam što sam proživeo vijek, a nikome nisam naškodio, a ono malo štete što je meni naneseno brzo se zaboravilo, gubitak se podnosi lakše nego kajanje."

A onda jednoga dana u novembru na moj telefonski poziv Lana nije podigla slušalicu, ali je poslala kratku poruku: "Izvini, dosta sam slaba za priču. Ako mi bude bolje, javiću se. Puno pozdrava."

Više se nije javila. To je bio kraj, a da nisam bila svesna toga.

Šta bi mi rekla? Da li bi uopšte mogla da priča? To je najveća životna tajna, taj prelazak iz jednog stanja svesti i odlazak u nešto drugo, nepoznato, gde niko ne zna gde se ide.

Ostala je ogromna praznina. Često mislim na nju, jedna predivna, još uvek mlada žena. Otišla je Lana."

(Telegraf.rs/Politika)