Mlada Sremica u šoku! Saznala da njihov uskršnji simbol NE POSTOJI u ostatku zemlje: "Kako Uskrs bez NJEGA?"

Već smo navikli da se ostatak Srbije čudu ne može iščuditi tome što Vojvođalni za Božić jedu baklavu i nazivaju je česnicom. Prvo, iako donekle slična baklavi, baklava i česnica nisu isto. Međutim, to je tema za januar, a ovog Uskrsa sam, sa svojih 30 godina, shvatila da mi Vojvođani, izgleda, taj praznik slavimo prilično drugačije od ostatka Srbije.

Zašto mi je trebalo toliko vremena da to shvatim? Jednostavno se nije ranije pokrenulo kao tema razgovora sa nekim ko ima drugačije običaje. Drugi običaji se jesu spominjali, ali Uskrs se nije toliko isticao kao tema.

Preporučujemo

Pre nekoliko meseci rečeno mi je kako mi u Vojvodini Uskrs slavimo po katoličkim običajima jer imamo zeca koji deci donosi poklone. Uz kratku raspravu u stilu: "Ma nemoguće da niko nigde van Vojvodine nema zeca", ta priča je završena, sve do jučerašnjeg Uskrsa kada mi je prijateljica iz Petrovca rekla da ni oni taj običaj nemaju. Na moje pitanje ko im donosi poklone i da li deca za Uskrs dobijaju poklone, odgovor je bio da deca dobijaju poklone za Božić od Božić Bate (što je i u Vojvodini isto), a da se za Usrks ne dobijaju pokloni.

- Za Uskrs se ujutru umijemo jabukom i dobijemo jabuku, barem ja sam ja tako radila kod bake - rekla mi je.

Možda su drugi ljudi u Vojvodini čuli za umivanje jabukom, pa ne pričam u ime svih, ali ja nisam. Takođe, ono što pričam je možda drugačije za ostatak Vojvodine. Ja sam Sremica, ali ne sećam se da sam nailazila na neke bitne razlike u proslavljanju ovog praznika kada sam razgovarala sa prijateljima iz ostatka Vojvodine.

Međutim, ta činjenica da deca ne dobijaju poklone od zeke za Uskrs je ono što me je najviše zateklo jer su kod nas ti pokloni zahtevali najveći "ritual". Dok smo kao deca dobijali poklone i od Deda Mraza i od Božić Bate, zeka je nekako bio posebna stvar.

Na veliki petak, kada nas mame pošalju da beremo maslačke, detelinu i ostale travke kako bi farbale jaja u lukovini, nosili smo i korpicu i brali travu za gnezdo. Eventualno smo gnezdo pravili subotom. Dok su majke u kućama farbale jaja, ali i spremale sve što može da se spremi dva dana unapred, branje trave za farbanje jaja i pravljenje gnezda bila je grupna aktivnost dece. Nakon što bismo majkama odneli deo koji je njima potreban, uzeli bismo ostatak travkica i spakovali u korpicu, kako bismo napravili gnezdo za zeca.

To gnezdo se subotom uveče stavljalo pored kreveta, a ujutru bi nas dočekali pokloni. Uzbuđenje je bilo toliko da sam se često, kada mama tokom noći ili rano ujutru na prstima ušla u sobu da ostavi poklone, budila na zvuk njenog lakog koraka, iako inače ni top ne može da me probudi. Nije mogao tada, ne može ni sada, to je ostala konstanta u mom životu. Ipak, dolazak zeca bio je izuzetak. Nakon što majka izađe iz sobe, ja bih, da ne probudim sestru ustajanjem, provirila preko ivice kreveta čisto da budem sigurna da su moji pokloni tu. A i malo da zavirim i vidim čega tu ima, jer ko će da čeka da izađe sunce.

Deca moje sestre imala su još bolji doživljaj. Kako imaju zečeve, njihovo gnezdo bilo bi kod pravog zeca, a ujutru bi ih sačekali pokloni.

Foto: Shutterstock

Druga stvar u vezi sa Uskrsom, koje sam bila svesna odranije, jeste da se vojvođanska trpeza razlikuje u jednoj bitnoj stvari. Ta razlika nije drastična, ali sadrži jednu stavku bez koje ja ne mogu da zamislim Uskrs - barenu šunku. Njen miris ispunjava kuću u subotu ili nedelju pre podne, zavisi ko kada odluči da je sprema. Uz jaje na Uskrs, ona je glavni deo trpeze kako za doručak, tako i za ručak. Kada dođe vreme ručka, nakon domaće supe, tu su jaja, barena šunka i pečenje, uz salatu, nakon čega obično sledi niz sitnih kolača.

Kao što sam rekla, znam da van Vojvodine na stolu nema barene šunke, barem koliko sam ja upućena i to je glavna razlika. Opisujući Uskršnji ručak, mi Vojvođani ga poredimo sa "pravim nedeljnim ručkom", za koji sam iz čestih razgovora sa prijateljima iz ostatka Srbije shvatila da nije toliko velika i bitna stvar kod njih. Ipak, samo probajte da se ne pojavite za stolom u tačno zacrtano vreme (koje se jednostavno zna kad je, a varira od kuće do kuće) kod vojvođanske majke.

Ima li zeke van Vojvodine?

Ponesena otkrićem da neka deca za Uskrs nisu sa nestrpljenjem čekala zeca, pitala sam svoje prijateljice iz različitih delova Srbije kako u njihovom domu izgleda Uskrs.

- Zeka je katolički, moja mama to nije imala, ali jeste pravila nama. Nismo pravili gnezdo, već bi mama korpicu sa jajima i slatkišima sakrila u bašti ili voćnjaku, u nekom delu gde je trava viša, a mi bismo to onda tražile na uskršnje jutro, tako da jesmo imale zeku. Kada je u pitanju hrana, imamo barenu šunku. Sarma jeste za svečane obroke, ali kod nas se ne jede za Uskrs. Svakako je ručak svečani, kao pravi nedeljni. Mam je, kad je bila dete, imala sarmu jer se tada sklanjao kupus iz bureta, pa se onda pravila i sarma, ali ona danas to ne praktikuje - kaže mi prijateljica iz Čuruga.

Iz njene priče zaključujem da su se naši roditelji kao deca na Uskrs - koji ja često gledam kao praznik posvećen deci, s obzirom na to da smo za sakupljanje jaja imali turneju po celom gradu jer smo išli u grupama, a svačija rodbina mora da se obiđe - znali da se zabave možda i više nego mi.

- Mama kaže da su oni kad su bili deca, nakon što ručaju išli na ulicu i da im je vrhunac zabave bio da, nakon što se tucaju jajima, stave žumance u usta i takmiče se ko bolje može da kaže puška - dodaje.

Koleginica iz Gornjeg Milanovca potvrđuje dve priče - iz Petrovca i Čačka - koje sam ranije čula: zec ne dolazi, ne postoji, a pokloni se ne dobijaju za Uskrs.

- Na stolu za ručak sve redno - pečenje, predjelo, kolači. Nema kupusa ili sarme, ali je načelni stav ko šta spremi. Moja sestra je pravila rusku salatu - objašnjava mi.

Ipak, uspela sam da pronađem osobu van Vojvodine koju je zeka redovno posećivao!

- I nama je zec donosio poklone. Baba sakrije poklone i jaja po bašti i ja kad se probudim idem da među cvećem tražim šta mi je doneo zec. Ručak nikad nije bio preterano svečan. Dođe jedna sestra, pa odemo kod druge, mama napravi supu i pile i krompir i to je to. Ali mi nikada nismo imali strog koncept nedeljnog ručka kakav je u Vojvodini. Generalno za Uskrs nemamo neke svečanosti. Za Božić imamo pravilo da se jede prasetina jer pile ide nazad, a prase napred, da ima napretka, dok sarmu jedemo samo za slavu - kaže moja prijateljica iz Ćuprije.

Iako mi je malo žao što su mnogi u detinjstvu propustili uzbuđenje oko koncepta zeca, verujem da mnogima Uskrs takođe čini lep praznik detinjstva, koji god bio način da ga slave. Na kraju, bez zeca bih i preživela, ali bez barene šunke nikako!

(Telegraf.rs)