Seid je mladi majstor iz Sjenice: Od talentovanog rukometaša do čuvara starog zanata. "Ovde puštam korenje"

Priča iz Sjenice vraća veru da tradicija, rad i upornost još uvek imaju svoje mesto. Seid Tandir, nekada perspektivni rukometaš, danas je jedan od retkih koji su odlučili da ostanu i nastave porodični zanat – obućarstvo, prenosi Sandžak Press.

Njegov put nije bio unapred zacrtan. Kao mladić bio je posvećen sportu i deo generacije koja je ispisala istoriju sjeničkog rukometa, ulaskom u prvu ligu. Međutim, nedostatak finansijske podrške i ozbiljne povrede kolena prekinule su njegov sportski uspon.

Preporučujemo

Oko ovog mladog zanatlije žene se otimaju: Nasledio je očev posao kada je preminuo, a sada šije cipele koje svakoga obaraju s nogu

"Pokušavao sam da nastavim, bio sam i u Bosni i u Peći, ali povrede su bile jače. Jednostavno, nisam mogao dalje“, priseća se Tandir.

Iako je rukomet ostao iza njega, disciplina i radne navike koje je stekao kroz sport danas su vidljive u njegovoj radionici. Nasledio je zanat koji se u njegovoj porodici prenosi generacijama, iako priznaje da u početku nije planirao da se njime bavi.

"Ovaj posao sam prihvatio gotovo slučajno, ali kako godine prolaze, sve više osećam da ovde puštam korenje“, kaže on.

Danas, u Sjenici, gde je nekada radilo čak 17 obućarskih radnji, ostala su svega dvojica majstora. Industrijska proizvodnja i jeftina roba iz uvoza gotovo su ugasili ovaj zanat. Ipak, potreba za kvalitetnom popravkom obuće i dalje postoji – posebno kod onih koji cene dugotrajnost i kvalitet.

"Ljudi donose i skupe cipele iz inostranstva, vredne i po 500 eura, da im produžimo vek. To je dokaz da naš posao još ima smisla“, objašnjava Tandir.

Uprkos izazovima, ovaj mladi majstor ne gubi nadu. Njegova vizija ide korak dalje – želi da obnovi zanat kroz edukaciju novih generacija i eventualno pokrene brend ručno rađene obuće.

"Voleo bih da se okupi više mladih, da ih naučimo zanatu. Možda nas jednog dana bude sedam ili osam majstora ovde u Sjenici“, kaže s dozom optimizma.

Porodica mu je najveća podrška. Supruga i troje dece daju mu dodatni motiv da istraje, iako priznaje da podrška institucija izostaje. Više puta je aplicirao za državne subvencije, ali bez uspeha. Ipak, ne žali se.

"Zadovoljan sam. Kako god da je – hvala Bogu, dobro je“, poručuje.

Priča Seida Tandira nije samo priča o jednom zanatliji. To je priča o generacijama koje su živele od svojih ruku, o vrednostima koje polako nestaju, ali i o nadi da će opstati zahvaljujući ljudima koji ne odustaju. U vremenu masovne proizvodnje i brzog života, možda upravo ovakve priče podsećaju da su znanje, strpljenje i posvećenost – neprocenjivi.

(Telegraf.rs / EDTV,  Sandžak Press)