Ne znaju da koza daje mleko, pertle ne umeju da vežu! OVO su rezultati testiranja predškolaca u Srbiji

Testiranje srpskih predškolaca uveliko je počelo, a prvi rezultati su, nažalost, jako loši i poražavajući. Iako nam mališani odlično znaju engleski jezik, ne znaju, pokazuju isti, neke "osnovne" stvari, poput činjenice da koza daje mleko, niti kako se vezuju pertle. Sve više imaju i, ističe se dalje, problema sa govorom. Logopedi su im neophodni, a motoričke sposobnosti su im, kako se još primećuje, nedovoljno razvijene.

Školski psiholog, Marina Nadejin, komentarisala je za Telegraf.rs ove zabrinjavajuće rezultate, pa istakla da, prema njenom mišljenju, niko ne osporava dobru nameru roditelja, niti to da oni svoju decu vole najviše na svetu, ali je činjenica da su majke i očevi danas više nego ikada prezauzeti, što ova testiranja najbolje pokazuju i potvrđuju.

Preporučujemo

"Usled nedostatka vremena, linija manjeg otpora i težnja ka komforu postaju dominantni. Na primer, zašto učiti dete da veže pertle kada postoje patike na čičak? Tu tendenciju primećujem i u svakodnevici – više je dece u tržnim centrima nego u parkovima ili prirodi. Kao neko ko je i sam odgajao malo dete, znam koliko to može biti iscrpljujuće i koliko odricanja zahteva, ali to je prosto deo roditeljstva. Današnji pokušaji da sve prođe što komfornije često rezultiraju time da deca ostanu uskraćena za važne veštine. Uz to, previše opušten stil vaspitanja, vođen idejom da dete ne treba 'frustrirati' već mu dati potpunu slobodu, često vodi ka nedostatku adekvatnog usmeravanja", objašnjava nam psiholog na početku razgovora.

Kako dodaje, među roditeljima postoji i bojazan da ih deca neće voleti ukoliko su previše strogi.

"Neki roditelji se plaše da ih dete neće voleti, da će imati ne znam kakve traume u životu ako nekada uvedu neku sankciju ili ga nateraju da, recimo, nauči nešto, da savlada neku veštinu i tako dalje", dodaje ona.

Objasnila je naša sagovornica i šta ona vidi kao rešenje ovog sve većeg problema u kojem su se naša deca našla, pa naglašava značaj školskog sistema.

"Škola ima sistemski pristup koji donekle može da izniveliše trenutnu situaciju, ali prava odgovornost je na mladim roditeljima. Oni moraju više da se bave decom – od onih najosnovnijih stvari, poput učenja deteta da veže pertle, do razgovora o emocijama i tome kako ih izraziti. Takođe, važno je naučiti dete kako da reaguje u konfliktnim situacijama, recimo kada se 'sporečka' sa vršnjacima u parku. To nisu dramatične stvari, ali deca moraju naučiti kako da se postave u takvim okolnostima. Digitalni mediji i televizija nikada ne mogu, niti smeju, biti zamena za roditelja.", izričita je ona.

Testiranje je pored gore pomenutih mana predškolaca, pokazalo i kako srpska deca odlično "barataju" engleskim jezikom, iako im crtanje i komunikacija nisu jača strana.

"Problem je u tome što deca usvajaju isključivo one obrasce znanja koji im se nude putem medija, crtanih filmova i video-igara. Roditelji retko biraju edukativni sadržaj. Češće deci prepuštaju ono što im je vizuelno privlačno i zabavno, ne baveći se dublje uticajem tog sadržaja. Kao psihoterapeut radim sa mladima iznad 12 godina i često se susrećem sa decom u višim razredima osnovne škole koja ne umeju da se izraze na srpskom jeziku, već koriste engleske termine. Naravno, poznavanje engleskog jezika je samo po sebi korisno, ali ovde je reč o nečem drugom. Zbog prevelike izloženosti digitalnim medijima, oni provode toliko vremena u tom 'stranom' okruženju da počinju ne samo da govore, već i da razmišljaju na engleskom jeziku", navodi psiholog Marina.

Iako se, kako kaže, ne može generalizovati svako pojedinačno iskustvo, poznato je da deca, naročito od četvrte godine, izuzetno lako usvajaju jezike.

"Psihološka istraživanja potvrđuju da su u tom uzrastu sposobna da paralelno uče različite jezike, a da pritom ne prave zbrku niti mešaju pojmove, već razvijaju prirodan i precizan akcenat. Dakle, to nije samo stvar individualnog talenta, već potvrđena razvojna zakonitost. Međutim, ukoliko dete nije podjednako izloženo obama jezicima, jedan će neminovno postati dominantan", ističe ona.

Komentarisala je naša sagovornica ovom prilikom i činjenicu da su predškolcima motoričke sposobnosti sve lošije, te da je primećeno kako im i crtanje ne ide.

"Iako bi opšta motorika zahtevala dublju analizu, primetno je da i deca, poput odraslih, vode pretežno sedelački način života. Možda sam 'stara škola' i svesna sam da to može zvučati kao predrasuda, ali smatram da je trend boravka beba u kolicima po tržnim centrima problematičan. Razumljivo je da roditelji ponekad moraju u kupovinu, ali to ne bi smelo da postane primarni način šetnje. Posebno je zabrinjavajuće što u kolicima viđamo decu od tri ili četiri godine koja su uveliko prohodala. To je upravo taj komfor o kojem govorim. S druge strane, često srećemo roditelje koji dete vode za ruku dok neprestano razgovaraju telefonom. Bez obzira na to da li su u prevozu, restoranu ili na ulici, komunikacija sa detetom potpuno izostaje. Na taj način, deca su fizički prisutna, ali emocionalno i razvojno zanemarena u tim trenucima", priča nam dalje psiholog Nadejin.

Govorila je i o jako interesantnom i istovremeno zabrinjavajućem fenomenu takozvanom obrnutom Flinovom efektu. 

"Mi to zovemo Flinov efekat u psihologiji, kad svaka sledeća generacija ima u proseku viši koeficijent inteligencije. Kod Z generacije prvi put imamo pad i to zovemo obrnuti Flinov efekat. Moja strahovanja su opravdana, iako je reč o veoma kompleksnoj temi. Na razvoj inteligencije i formiranje koeficijenta inteligencije (IQ) utiču dva ključna faktora: genetika, odnosno sposobnosti s kojima se rađamo, i okruženje u kojem se razvijamo. Ako uzmemo u obzir takozvani 'obrnuti Flinov efekat' – trend opadanja prosečnog IQ-a u svetu – i povežemo ga sa činjenicom da se deci danas ne posvećujemo adekvatno, rizik postaje očigledan. Ukoliko izostane stimulativno okruženje, genetski potencijal deteta ne može se u potpunosti ostvariti", objašnjava nam ona.

Da bi se ovi negativni trendovi ublažili, govori škokski psiholog dalje, neophodan je sistemski uticaj škole koji bi deci omogućio da postanu potpuno funkcionalni članovi društva.

"Danas se fokus sve više pomera sa opštih znanja – koja su lako dostupna putem interneta i veštačke inteligencije – ka uskoj specijalizaciji. Međutim, moram biti iskrena, bojim se da naš obrazovni sistem trenutno nema kapacitete za takav poduhvat. Kvalitet kadrova u školama često nije na potrebnom nivou, a iako ovo zvuči nepopularno, to je realnost s kojom se moramo suočiti ako želimo stvarne promene", jasna je psiholog Marina, pa zaključuje da su dodatne edukacije učitelja, nastavnika i profesora u budućnosti imperativ.

(Telegraf.rs)