Posle teške saobraćajke prognoze su bile užasne, ležao je polomljen u bolnici, a danas je vrhunski lekar!

Nakon što sam primljen na staž i gotovo dve godine proveo na Institutu „Dedinje“ i stekao prepoznatljiv status odgovornog i posvećenog volontera, dogodio se trenutak koji je u jednom danu doveo u pitanje sve ono što sam do tada gradio. U maju 2007. godine doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću, sa višestrukim povredama opasnim po život, uključujući prelome oba kuka, butne kosti, ruke i donje vilice. Dobijao sam informacije da možda više nikada neću moći da se bavim hirurgijom, da dugo stojim, pa čak ni da nastavim lekarski poziv onako kako sam ga zamišljao – ispričao je u podcastu "Zdravo sa Ivanom", doc.dr Slobodan Tanasković, upravnik Klinike za vaskularnu hirurgiju Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.

Kako je istakao, upravo tada, u tom najtežem trenutku, pronašao je u sebi najveću snagu. Umesto odustajanja, javila se jasna odluka – da pokaže da može, da želi i hoće, dok sa druge strane ne krije da mu je u tim momentima bilo teško, kako zbog svog zdravstvenog stanja, tako i zbog loših prognoza.

Preporučujemo

- Počeo sam polako da se vraćam, da se oporavljam i da gradim put nazad. Iako mi nisu davane velike šanse da se vratim hirurgiji, a ni lekarskom pozivu generalno, period oporavka iskoristio sam za maksimalnu unutrašnju motivaciju i fokus na buduće obaveze i to vreme sam iskoristio za pisanje svog završnog akademskog specijalističkog rada. Desnu nogu nisam smeo da savijam puna tri meseca, imao sam pločice u donjoj vilici, nisam mogao ni adekvatno da se hranim, ali sam savio levu nogu, na nju naslonio laptop i nastavio sa radom, jer, kada nešto dovoljno želite, nema izgovora. Tokom oporavka, uz veliki trud i disciplinu, uspeo sam da nakon sedam meseci, u decembru 2007. godine, odbranim akademski specijalistički rad i vratim se na posao, a već u februaru 2008. godine sam i primljen u radni odnos. Upravo pre tri godine, a zbog posledica pomenute saobraćajne nesreće, operisao sam desni kuk, što nakon svega doživljenog nije bila nimalo prijatna situacija i opet sam nastavio dalje, ispričao je dr Tanasković.

Momenat koji ga je promenio

Kako je objasnio, u tom periodu nastala je i njegova lična filozofija – da je istrajnost najveća vrednost koju čovek može da ima.

- Uveren sam da se karakter gradi upravo u trenucima neuspeha, bola i sumnje i da nas otpornost na teške situacije čini jačima nego bilo koji uspeh ostvaren bez prepreka. Možda zvuči neobično i smešno, ali tokom svog odrastanja veliku inspiraciju pronašao sam i u filmskom junaku Rokiju. Za mene on nikada nije bio samo filmski lik, već simbol životne borbe – poruka da nije važno koliko puta padnemo, već koliko puta smo spremni da ponovo ustanemo, uz napomenu da je prvi deo snimljen po istinitoj priči. Da uvek postoji sledeća runda i da nikada ne smemo da odustanemo od svojih ciljeva, čak i onda kada se čini da je sve izgubljeno – ispričao je lekar.

Uvek tu za pacijente

Na Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ došao je 2005. godine, odnosno pre 20 godina. Ono što ga je isprva privuklo ka Institutu bila je neka posebna energija.

- Jednostavno sam u sebi osećao neku duboku intuitivnu povezanost sa Institutom „Dedinje“ i on mi je bio prvi izbor kada je u pitanju bio početak mogućeg staža. Sećam se, još kao mladi volonter, kada sam dve godine svakodnevno dolazio i na noćne i na popodnevne pozive za operacije u salu, kada god da sam prilazio Institutu, svaki put kada bih pogledao četiri srca u logotipu „Dedinja“, uvek sam sebe zamišljao i pitao: „Bože, da li ću ikada i ja raditi u ovoj bolnici?“. Prve godine stažiranja protekle su u predanom, gotovo danonoćnom radu, stalnom dokazivanju, odricanju i traženju sopstvenog mesta u kolektivu, ali je izuzetna atmosfera na poslu i među kolegama, ispunjena podrškom i zajedništvom, bila ono što mi je davalo snagu da istrajem i izborim se za priliku da ostanem i zaposlim se na Institutu. Ipak, najveća snaga i najveći ponos se ne grade u lakim trenucima, već upravo u onim najtežim, najneprijatnijim i najizazovnijim periodima života. Za mene je najveći lični i profesionalni izazov bio vezan za jednu izuzetno tešku i nimalo očekivanu situaciju koja se dogodila 2007. godine, ističe naš lekar.

Foto: Telegraf.rs

Biti otporan uprkos svemu

Posle svih nedaća, i nakon što je pobedio i savladao sve što ga je snašlo u momentima kada je zakoračio na pravi put, shvatio je da je otpornost najvažnija.

- Upravo ta otpornost, ta sposobnost da se iznova podignem i nastavim dalje, predstavlja moj najveći lični i profesionalni uspeh. Danas, kada stojim na mestu upravnika Klinike, jasno vidim da me je upravo taj put, sa svim izazovima, padovima i usponima, doveo ovde. Zato uvek ističem da je najvažnije ne odustati. To je poruka koju bih voleo da prenesem mladima – da nikada ne odustaju, da veruju u sebe i da nastave dalje bez obzira na prepreke. Čak i da na kraju ne uspemo, dali smo sve od sebe, nisu nas zaustavile okolnosti da damo svoj maksimum i opet smo mirni, opet smo ponosni! Iz toga proističe i moj životni moto – Nikada ne odustati, makar i ne uspeti! Mada, sa ovakvim životnim stavom, šanse za neuspeh su zaista minimalne, poručio je dr Slobodan Tanasković, upravnik Klinike za vaskularnu hirurgiju Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.

(Telegraf.rs)