"Nisam u pravu, pogrešio sam, oprosti": Reči beogradskog profesora Srđana o kojima danas priča cela Srbija

Za svoje "druženje sa prosvetom" kaže da je počelo iz čiste radoznalosti i bez trunke entuzijazma ili očekivanja. Da radi počeo je već sa 17 godina, pa je tako bio garderober u kafiću, potrčko u privatnoj firmi, muzički urednik na jutarnjem programu radija, grafički dizajner za studentski klub, sito štampar, operater na računaru pri štampariji, preduzetnik u sivoj zoni…

I pored toga što je od sedamneste stalno nešto radio, uspeo je da diplomira.

Preporučujemo

A onda ga je, jednog dana pozvala prijateljica i zamolila da je zameni na mestu predavača u srednjoj školi. Trebala je da ode dve nedelje na bolovanje, ali direktor nije hteo da je pusti dok ne nađe zamenu.

"Odbio bih sigurno, ali kako to obično biva, onaj od gore je umešao prste. Desilo se da sam prvi put posle više godina imao pred sobom mesec dana bez posla te sam iz čiste radoznalosti pozitivno odgovorio na njenu molbu."

Profesor Srđan Plavšić od tad, a ima tome već više decenija, radi kao nastavnik, piše Zelena učionica. U srednjoj školi ”Tehnoart” u Beogradu predaje praktičan rad na smeru računarske grafike. Osim toga, on je psihoterapeut ekspresivne art terapije.

U sklopu rubrike "Mi VAS pitamo" na portalu Zelene učionice on govori o stanju u obrazovanju, o srednjoškolcima, ali i svemu onome što nam treba da bi obrazovanje bilo onakvo kakvo deca zaslužuju da bude.

Intervju prenosimo u celosti:

Zanimljiva je priča to što ste nastavnički poziv odabrali slučajno, sudbinski. Zapravo, on je odabrao vas. Tu ste već više decenija, pa, da danas birate, da li biste nešto ipak promenili?

Jedino što je u svakoj kritičnoj situaciji imalo smisla je bilo menjati sebe. Iz tog razloga bih voleo da sam u mnogim događajima imao više milosti i prema sebi i prema učenicima. Da sam lakše pristajao na ono što je neminovno i jedino potrebno, a to je da priznam da nisam u pravu i da se u skladu sa tim korigujem. Nisam u pravu, pogrešio sam, oprosti – magične reči koje, ako su izrečene od srca, nemoguće čine lako dostupnim.

Šta je to što obrazovnom sistemu danas najviše nedostaje?

U toku je druga globalna seoba ljudske vrste u poslednjih 100 godina. Prva je bila iz sela u gradove, a druga, koja je sada na svom maksimumu, je iz realnog u virtuelni prostor. S obzirom na to da smo usred vrlo dinamičnih i krupnih promena žrtve su neminovne, i veliki broj njih je baš među decom nesnađenom u svetu poluinformacija i jeftine zabave. Iza tih šarenih kulisa izolovane pojedince vrebaju samoća i iluzije. U prošlosti su porodica, škola i crkva mladim ljudima pružale čvrst temelj iz kog su rasli, a danas mlade širom sveta nosi bujica zakonski neregulisanog interneta. Deci je sve potrebnija ljubav, utočište, neposredno životno iskustvo…

Da pokušam da konkretizujem: fokus sa gradiva i plana i programa prebaciti na ljudski odnos između učenika i nastavnika. Fokus sa stvaranja uspešnih radnika, lekara, sudija… prebaciti na stvaranje radosnih ljudi.

Da na, recimo, godinu dana sednete u ministarsku fotelju, šta biste promenili?

Smanjio bih obim svih predmeta.

Smanjio bih maksimalan broj učenika po odeljenju.

Uveo bih kao obavezan čas u prirodi u smislu brige o biljkama.

Takođe, društveno koristan rad u smislu brige o ljudima.

Obavezna godišnja poseta bioskopu. Pozorištu. Selu.

Drugim rečima: dao bih deci priliku da steknu realna i vredna životna iskustva umesto memorisanja teorije.

Radite kao nastavnik u srednjoj školi dovoljno dugo da ste bili deo sistema i pre digitalne revolucije. Jesu li mladi danas zaista manje inteligentni kao što to neka istraživanja kažu ili samo nismo uspeli da ispratimo način na koji se razvijaju?

Ima parametara po kojima definitivno zaostaju. Ali tu nema njihove odgovornosti, jer to nije posledica njihove svesne odluke. Oni su stvoreni od strane okruženja čiji smo kreatori mi, odrasli. U suštini, ako bi hteli da im pomognemo treba da menjamo sebe, samim tim i način na koji radimo stvari, kako se odnosimo prema deci, jedni prema drugima, prema okruženju…

Mi odrasli se jako puno investiramo u pokušaje da steknemo materijalna dobra, pa se posle čudimo što su nam deca takva kakva jesu.

S druge strane, mladi su često u prednosti u smislu čitanja motiva, pobuda, ciljeva, ponašanja drugih ljudi. I na našu sramotu često razmišljaju daleko zrelije od nas odraslih.

Radite u stručnoj školi, predajete stručni predmet koji u svojoj suštini ima kreativnost. Kako se ona kod dece danas podstiče?

Recept koji koristim sam naučio od mojih nastavnika i profesora: definiše se krut okvir, ali unutar njega je (skoro) sve dozvoljeno. Na taj način učenici dobijaju čvrst oslonac koji može da ih podrži u njihovom lansiranju ka zvezdama.

Kako vidite svet sa kada ga, za 15 ili 20 godina, budu vodili oni koji su danas srednjoškolci?

Moram da Vam priznam da ne znam ništa o “vođenju sveta”. Ali se trudim da prenesem učenicima svest o tome da “sloboda” nije nešto za šta se treba boriti već nešto što je po rođenju dobijeno i što treba sačuvati, na prvom mestu od samog sebe. Jedini bitan resurs kojim raspolažemo kao pojedinci je nekoliko decenija egzistencije. Jedine bitne odluke se odnose na to kako trošimo to dobijeno vreme.

Često biramo da teško i mnogo radimo, u neprijateljskom okruženju, pod stalnim stresom, ne obazirući se na fizičke i psihičke zdravstvene probleme – da bi se konačno kao paun repom okitili položajem, zvanjem, materijom… i prošetali pred drugima. Možda je bolje da biramo normalnije radno vreme, prijateljsko okruženje, manje stresa… u dve reči radosniji i zdraviji život i za nas i za naše bližnje.

Dakle: nadam se da će “svet” (život) koji će voditi današnji srednjoškolci biti baziran na svesti o ličnoj odgovornosti za sebe i svoje bližnje, da će se temeljiti na uzajamnoj ljubavi i poštovanju, a da će se uspeh meriti u odnosu na duševno i socijalno blagostanje koje je neko ostvario u svom životu zahvaljujući sopstvenim odlukama.

(Telegraf.rs/Zelena učionica)