U Srbiji je postojao ZAVOD ZA PRINUDNO VASPITANJE OMLADINE! Osnovali ga IZDAJNICI, jezivo šta su radili deci

Malo ljudi zna da je u Srbiji za vreme drugog svetskog rata postojao pravi pravcati logor za "neposlušnu" srpsku omladinu, nazvan "Zavod za prinudno vaspitanje omladine", koji su osnovali, zajedničkim snagama, ljudi narodnih izdajnika i saradnika nacista Milana Nedića i Dimitrija Ljotića.

Ova bizarna institucija postojala je od 1942. do 1944. godine, kada je raspuštena, a osnovna svrha postojanja mu je bila "prevaspitavanje" levičarski nastrojenih mladih ljudi, od kojih su najmlađi imali samo 14 godina. Korišćene su raznovrsne metode torture, a "kruna" na glavu ove zločinačke institucije stavljena je prilikom pokušaja bega 17 mladih ljudi (u nekim izvorima 13), u aprilu 1943. godine. Oni su uhvaćeni, poslati u logor na Banjici, gde su zverski ubijeni.

Preporučujemo

Ipak, i pored nesumnjivih dokaza o zločinačkom karakteru ovog užasnog projekta, postoje oni koji govore da je na ovaj način "Nedić čuvao srpsku decu", i da im je "spasio živote".

Ova ustanova je, da ne bude zabune, bila ograđena žicom, čuvali su je naoružani stražari, a protiv svoje volje i volje roditelja tu su dovođena deca čiji stavovi nisu bili u skladu sa stavovima izdajnika Milana Nedića i Dimitrija Ljotića.

"Tasteri" koji su birali učenike pogodne za "prevaspitavanje" bili su direktori škola, od kojih su mnogi bili ideološki slični nacistima, a mnogi članovi Zbora ili su delili stavove ovih saradnika nacista.

Kako je svedočio jedan od nastavnika, Josif Marušić, koji je napustio ustanovu zbog batinanja pitomaca, najčešća je bila tortura pisanja. Deca su morala da pišu izjave i sastave na političke teme, a u sastavima bi morali da pokažu da su usvojili "pravu" ideologiju.

Čuveni reditelj Puriša Đorđević svojevremeno je za Danas govorio o svom iskustvu iz ovog logora, kako ga i sam naziva. Đorđević je bio jedan od 1270 mladih komunista koji su bili "štićenici" ovog zavoda.

- Godine 1943. jedna grupa Užičana pokušala je da pobegne. Otkriveni su. Upravnik Milovan Popović poslao je ovu decu u Beograd, u logor Banjica. Tamo su streljani. Pored Popovića, logor su vodili vaspitači, članovi Ljotićevog Zbora. Mi u logoru imali smo naziv "pitomci". Svakog dana smo morali da radimo, a uveče su nam predavanja držali razni, od upravnika do Ljotića. Trebalo je da nas prevaspitaju zbog naših sovjetskih i partizanskih ideja. Upravnik Popović imao je uspeha. Tridesetak pitomaca proglašeni su za vodnike, što je značilo da više neće morati da rade, da im je dozvoljeno da jedu sa vaspitačima, da imaju pravo da kažnjavaju pitomce. Tih tridesetak vodnika upravnik je poveo sa sobom u povlačenju pred Rusima i partizanima. Zajedno sa Nemcima, u tom povlačenju svi su nestali - seća se Đorđević.

Kako kaže, upravnica ženskog logora bila Popovićeva supruga, koja je bila ljotićevka.

- Ona bi nekoliko devojaka pustila iz logora da bi tako dokazala da je prevaspitavanje bilo uspešno. Međutim, te devojke bi u svojim mestima, među sugrađanima, nailazile na veliko nepoverenje, da li su nešto izdale ako su pre vremena puštene? Milena Aćimović je tako došla u svoje rodno mesto Ljig. Doživela je bojkot varošice. Upravnica Popović je uspela. Milena Aćimović se obesila. Iz logora je upravnica pustila i Slobodanku Stefanović. Slobodanka se vratila u svoj Požarevac. Odatle je brzo dobila vezu i otišla u partizane sa kojima će se kasnije pobedonosno vratiti u Požarevac. Slobodanka je dobila značajno mesto u Partiji. Ali Slobodan Penezić Krcun nije mogao da joj oprosti što je ranije puštena iz logora. Uz to, uoči rata, Penezić i Slobodanka su bili u ljubavi. Poslao je čoveka da je likvidira. Ovaj je video da narod voli Slobodanku i odustao je. Penezić je zatim poslao drugu dvojicu koji nisu odustali - kaže Đorđević, kome je ova priča bila inspiracija za film "Jutro".

Evo i nekih činjenica o ovoj ustanovi:

- Ministar prosvete u Vladi narodnog spasa Velibor Јonić јe 29. decembra 1941. poslao raspis svim srednjim školama na teritoriјi Teritoriјe voјnoupravnog komandanta Srbiјe, u kome јe naredio da se odmah izvrši pregled i kategorizaciјa učenika prema nacionalnoј pouzdanosti, sa podacima da li pripadaјu komunističkom pokretu.

- Ideјa o osnivanju Zavoda potekla јe od Dimitriјa Ljotića. Zvanično јe osnovan 15. јula 1942. Uredbom o prinudnom vaspitanju omladine, vlade Milana Nedića. Za lokaciјu Zavoda odabran јe bivši zatvor u Smederevskoј Palanci koјi јe Vlada Milana Stoјadinovića osnovala za političke protivnike režima, uglavnom komuniste.

- Presudni događaј u istoriјi Zavoda bio јe neuspešni pokušaј pobune, 11. aprila 1943.. Tog dana veća grupa štićenika spremala se da uz pomoć nekoliko stanovnika Smederevske Palanke izvrši prepad na stražare, razoruža ih i omogući masovno bekstvo. Detalje plana otkrio јe јedan od zaverenika upravi Zavoda. Uspaničena zavodska uprava izolovala јe zaverenike i pozvala iz Beograda јedinicu Speciјalne policiјe. Počelo јe prebiјanje i uhapšenih i iznuđivanje iskaza, tokom čega su neki navodno priznali da su planirali i ubistvo upravnika Popovića i priključivanje partizanima. Posle istrage u samom Zavodu, Speciјalna policiјa odvela јe u logor na Banjici 13 štićenika i јoš 6 žitelja Smederevske Palanke. Od njih 13, 12 јe streljano u Јaјincima 14.maјa 1943.

- Početkom septembra 1944. po naređenju Milana Nedića otpuštene su i poslednje grupe omladinaca. Neki su poslati kućama, a 20-tak mladića pristupilo јe kolaboracionističkim oružanim snagama.

- Upravnik Popović napustio јe Zavod 10. septembra 1944. i pridružio se četnicima Draže Mihailovića. Formalno, Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoј Palanci prestao јe da postoјi 3. oktobra 1944. godine.

Dragoјla Popović uspela јe da izbegne zarobljavanje, a neposredno nakon rata јe živela u delu Nemačke pod britanskom upravom. Kako јe za njom u zemlji bila raspisana poternica, uhapšena јe i sprovedena pred Maklinovu komisiјu koјa se bavila sudbinama političkih emigranata nakon rata, ali јe nakon ispitivanja puštena na slobodu. Kasniјe јe otišla u Sјedinjene Američke Države, udala se za Marka Pivca, speciјalizovala internu medicinu, radila kao lekarka i učestvovala u radu ljotićevskih organizaciјa. Umrla јe u Milvokiјu 1998. godine.

Po oslobođenju Zavod јe okarakterisan kao fašistički koncentracioni logor i kao takav postao predmet istrage Državne komisiјe za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Elaborat komisiјe, "Saopštenje br. 10", koјi јe potpisao dr Dušan Nedeljković, pored opisa života u Zavodu doneo јe i spiskove "zločinaca protiv naroda", "izdaјnika naroda" i "narodnih nepriјatelja". Na njemu su se našli gotovo svi članovi uprave Zavoda, nastavnici, vaspitači, povremeni predavači. Kako јe јedan deo članova uprave Zavoda poginuo u ratnim deјstvima, a naјveći deo završio u emigraciјi, suđeno јe samo predavačima, koјi su uglavnom dobiјali blaže zatvorske kazne.

(Telegraf.rs)