Baka Milica iz Kragujevca proslavila 100. rođendan: Na torti su bile 3 cifre, a iza njih neverovatna priča

Juče je u Kragujevcu svoj jubilarni 100. rođendan proslavila baka Milica. Na njenom licu mogao se videti samo osmeh. Okružena svojom velikom porodicom i prijateljima, za stolom ispred nje sedelo je njeno bogatstvo, čitav jedan vek.

Baka Milica rođena je u Rači, a u Kragujevac se doselila još kao dete, kada je imala 5 godina. Završila je osnovnu školu i neke kurseve i naglasila da u ono vreme nije moglo da se studira. Ipak, nedostatak formalnog obrazovanja baku nije sprečio da stvori bogatstvo i da na licu zadrži osmeh. Ima šestoro unučadi, praunuke i čukununuke:

Preporučujemo

"Imam puno unuka, nek su živi i zdravi!"

Neki od njih sedeli su za stolom. Odmah pored nje sedeli su njen sin i ćerka. Njen sin prešao je preko okeana kako bi zajedno sa njom obeležio vek života, a ćerka sa njom živi poslednjih dvadeset godina. Oboje su se pobrinuli da proslava prođe u dobrom raspoloženju i da osmeh njihove majke nikad ne nestane sa njenog lica.

"Ja se samo smejem ceo dan. One me sređuju, a ja se smejem. Mnogo mi je prijatno ovde. Prelepo mi je."

Za njen rođendanski stajling pobrinula se njena ćerka, odabrala joj je garderobu i sredila frizuru.

Povodom svog 100. rođendana izjavila je da joj je tako mnogo lepo i da je tek počela. Mladost, može se reći, iz bake nikada nije ni odlazila. Baka Milica ima najmlađi duh u telu stogodišnjaka i to svedoči o tome da je starost relevantna samo u duhovnom kontekstu. Ne oseća se staro, a sve probleme koje starost tela sa sobom nosi Milica pobeđuje osmehom. Osmeh je ipak tajna dugovečnosti.

Svakog dana za njen osmeh brine se ćerka, a na rođendanu se za to posebno pobrinuo i njen sin. U razgovoru između sina i majke odzvanjaju sećanja jednog običnog života. I pored teških i dirljivih momenata koji su obeležili njihovu istoriju, izdvaja se jedna sasvim obična, naizgled nevažna slika. Ali ta slika, čini se, snažno se ocrtava u njihovim sećanjima. Kao onaj jedan trenutak kada se nije desilo ništa važno, ali koji se nikad neće zaboraviti. Ona prosta priča običnog čoveka. Iza te priče ne krije se neki veliki događaj koji je uzburkao život, a zato, jer je obična, njima izmamljuje osmeh na lice. I zbog toga ta slika zaslužuje da bude ispričana. To je slika cucle na flaši od piva napunjenoj mlekom. Objašnjava baka da nije bilo flašica za mleko, osim onih flaša od piva, stoga, da bi nahranila dete sipala je mleko u tu flašu, a na nju stavila cuclu.

Još jedna slika ostaće urezana u bakinom sećanju. Ova priča, doduše, nije tako obična. Na osnovu te priče može se sačiniti čitav jedan roman. Sa svojih 14 godina njen sin odselio se kod svog oca u SAD:

"Njemu je otac bio u Americi i ja mu pišem da će on da dođe. On onda odgovara da treba da se pripreme dokumenta i pošalje za njega garantno pismo da može da dođe. I to kad se desilo ja ga ispratim na aerodrom, tad sam mnogo kukala, ne mogu to da ti opišem, ne mogu reči da nađem da ti kažem kako je to bilo…" prisećala se Milica.

Onda su prolazile godine, a sin se nije javljao. Baka je čekala. Čekala je onako kako samo majka može da čeka. Čekala je onako kako je čekanje opisao sovjetski književnik Konstantin Simonov – kada žute kiše noći ispune tugom, kad vrućine zapeku i kad mećava briše; kada su pisma prestala stizati iz daleka; kada čekanje dojadi svakome ko čeka – naprosto, majka je "čekati znala kao niko na svetu".

Prestala je da piše, ali nije prestala da čeka. U tom čekanju provela je mnogo običnih dana. Međutim, jednog dana, za koji je mislila da je sasvim običan kao i svaki drugi, stojeći na stepeništu terase svoje kuće u Jabučaru, videla je komšinicu kako se približava. Bacivši pogled na nju čula ju je kako je šapatom prozborila "Mico, ide ti sin". Čuvši te reči, našla se u šoku. Čekanje se isplatilo. Njen sin došao je sa svojom ženom. Baka Milica u neznanju gde joj je sin, da li je živ ili mrtav, ni slutiti nije mogla da će se u tom trenutku dok je stajala na stepeništu sva njena nadanja obistiniti, tu pred njom.

Saznaće kasnije da je njen sin dve godine proveo u ratu u Vijetnamu. Srećna što ga živog i zdravog vidi pred sobom, nikada više nije morala da ga čeka. Znala je da će doći. A odlazila je i ona kod njega. Od svih zemalja koje je obišla omiljena joj je Nemačka, tamo je njen sin živeo nekoliko godina.

Ova priča vodi nas do današnjeg momenta, kada majka i sin sede za istim stolom na proslavi rođendana. Ali tu reminiscencije ne prestaju. Iako život ocenjuje kao bolji u inostranstvu nego u svom rodnom kraju, još nešto je sina, osim majke, čekalo u Srbiji. Da zavičaj ipak živi negde u svakom čoveku, svedoči nam iskustvo susreta sa kućom u ulici "Žike Španca":

"Otišao sam tamo sa ženom. Ništa se nije promenilo, naježio sam se. Imao sam osećaj kao da sam se vratio u detinjstvo" izjavio je sin bake Milice o kući u kojoj se rodio. I još jednom je dočekala.

Za ovaj vek desilo se mnogo toga – svetski rat, čovek je otišao u svemir, sistemi su uspostavljali kontrolu i gubili je, pojavio se internet, tehnologija je napredovala. Može se pričati o tome kako su potresi sistema uticali na život običnog čoveka, ali to nije zanimljivo.

Zanimljivija je priča žene u posleratnoj Jugoslaviji. I to nije priča o velikim, opštim životnim temama koje obuzimaju čoveka. Ne. Ovo je opet jedna priča iz života obične žene, tako obične, a tako posebne. Čini se da su obične priče marginalizovane i da baš zbog toga o njima treba pisati.

Možda ipak nije obično da žena završi u zatvoru. Ili jeste? Verovatno je to nekada bilo obično. Baka Milica neko vreme boravila je u zatvorskoj ćeliji. Danas u zatvorskoj ćeliji borave kriminalci, ali čini se da je nekada bilo tako obično da budeš na tom mestu. Obično je bilo za baku Milicu jer je svog muža ispratila na Goli otok.

"On je bio informbiroovac. Prvo je radio kao službenik, lepo smo živeli. Onda su ga odveli na Goli otok. On je dobijao neka naređenja, meni ga je bilo žao. Došli su posle kod mene na vrata i ispitivali me je l čitam ono što moj muž ima, je l čitam Staljina. Ja sam rekla da slabo čitam. Onda su oni meni rekli da ja ipak pođem sa njima. I odveli me tamo u zatvor" rekla je Milica.

Brzo je puštena iz zatvora, ali njen muž proveo je na Golom otoku dve i po godine. Opet je morala da čeka. Opet žute kiše i noći ispunjene tugom, opet mećave koje brišu… Milica čeka u redu ne bi li proturila toplu pogaču svom mužu. Čeka satima. Da ga vidi. Nekad bi se od silnog čekanja i hrana pokvarila, ali važnije je za nju bilo da vidi muža i privije se uz smešak zatvorskoj kapiji. Te godine za nju su bile jako teške, živela je, kako kaže, "bez dinara". Ipak, nije je sprečilo da čeka. I još jednom je dočekala. Njihova priča nastavila je da živi, on se zaposlio u Žitoproduktu, a ona u prodavnici. Radila je tako do penzije.

Svako od nas svoju knjigu piše!

I opet se vraćamo za rođendanski sto. Prisećajući se svog života, baka Milica naglašava da je u penziji najlepše."Svako od nas svoju knjigu piše!" tako je glasio natpis na rođendanskoj torti baka Milice, a čini se da se za sto godina života može nakupiti onoliko priča za isto toliko knjiga koliko i godina. Njeni bližnji potrudili su se da joj rođendan obeleže na najbolji mogući način, onako kako ona i zaslužuje. Oko vrata nosila je zlatnu medalju sa natpisom "tvojih prvih 100 godina", a na torti, što se retko viđa, simbolično su se našle tri cifre.

Baka Milica je čekala i dočekala i svoj stoti rođendan. Danas, okružena bližnjima, sedi za rođendanskim stolom kao svedok jednog veka. Možda se u njenoj priči ne nalaze veliki podvizi, ali se nalazi nešto ređe – istrajnost. Ovaj rođendan nije obično porodično slavlje, on je podsetnik da se najvrednije priče kriju među ljudima za koje bismo rekli da su živeli sasvim običnim životom.

(Telegraf.rs/Glas Šumadije)