"Orlovo dupe i 300 čuda!" Da li razumete šta govori ova baka u divljini Srbije? Težak život koji ima svoju čar

“Nema prodavnica, nema stoka, nema mleka, nema ništa! Stari ljudi, prazno selo, a imalo je 1.000 ljudi. A sad u celo selo nema 30 komada,” priča nam Dragomir Petrović, sedeći na klupici u opustelom staroplaninskom selu Dojkinci.

Na 36 kilometara od Pirota, na pragu jedinstvene šume prepune čarobnih vodopada, selo Dojkinci nije skroz zaboravljeno. Živo je, pre svega, zato što pruža lek za dušu. Sete se ljudi svog rodnog kraja, dođu i Beograđani da se odmore, a kada smo mi bili, u selo je stiglo i 800 planinara iz cele Srbije.

Ima dometa! A gde je domet – tu je civilizacija. Ovo selo još odoleva onoj najstrašnijoj sudbini da potpuno opusti, što se desilo s mnogim selima na jugoistoku Srbije.

Lepo je tako prošetati živopisnom ulicom sa zbijenim kućercima. Neki izgledaju kao da je devetnaesti vek, drugi su obnovljeni i uređeni, neko je sebi napravio raj, neko izdaje apartmane, a neko još živi autentičnim seljačkim životom kog se ne odriče.

Dok ima ko da kupi kozji sir, pravi specijalitet ovog kraja, ima i svrhe gajiti stoku po ovim čukama. Posao je mukotrpan, ali ipak lep.

“Selo je već pusto, ima 60 stanovnika. Mi živimo trenutno od dvadeset koza, koliko imamo. Sir se proda, jarići se prodaju tako da može i lepo je,” priča nam Anđelka Dragić.

Ranije je gajila ovce, a onda ju je put odveo u daleki Šibenik, gde je stekla iskustvo s kozama na farmi.

Ožedneli smo. Nema prodavnice. A nešto bismo i pojeli. Dometa ima, ali to nam je sada najmanje potrebno. Jedini način da se snađemo bio je da zakucamo na vrata domaćina. Svi će vam rado prodati sir. Ali, nije sve ekonomija. Ovde su ljudi oslonjeni jedni na druge.

Anđelka nam je pripremila i pitu, skuvana jaja i častila nas kobasicom. Tu je i sok od zove za osveženje.

“Mi se svi u selu družimo, uveče se peku krompiri, pije se rakija, jede se sir sir. Sve što ima ovde, to se deli,” priča nam Anđelka.

Drugačiji je to život i nije za svakoga, ali ko voli, za njega je grad robija. Samo, da je malo više ljudi…

“Ovije me kritikuju što volim žene, a ja volim da pričam si, a ono nema!” žali se Duka Petrović.

Ona i Dragomir žive u Pirotu, ali leto provode u svojoj kući u Dojkincima. Prisećaju se lepših vremena, kad je selo vrvelo od ljudi, ali život nikad nije bio lak.

“Kaže lepo je, pa lepo da sediš sade, a ma deka da ti zapregnem tri krave, pa sve testelne, pa kad se otelete tolke pivske flaše ako ne izmuzeš, one udara na vime, a oteču ti rukete,” priča nam Duka.

“Gledaj kuda ideš, po planinete za tuđu stoku da karaš, pa crkneš! Bilo je sa saone, sa i sa kola, ali teret, vrljag, kamenje, čuvali smo po tri krave, ovce, koze, svinje. To je debela rabota bila. Pa ima tamo i Orlovo dupe negde, ima 300 čuda tamo. A tuka po planinete smo svuda kosili po te krave, ne može da se najedu, po 20, 30 treba da nakosiš seno, mani, to je opasna rabota,” priča nam ova žena od 81 leta.

Ima tu više 13-14 staraca, a mladi su uglavnom u Pirotu. Red vožnje autobusa nije na dnevnom, već nedeljnom nivou – dva polaska u 7 dana.

“Zimi, unazad evo, možda, desetak godina nisu teške zime. Padne sneg, ali nije veliki, nije tako opasno kao što je bilo ranije. Planina je ipak, nadmorska visina je velika. Najveće zlo je što nema prodavnice, zatvorili su prodavnicu,” kazao nam je Stojan Manić.

(Telegraf.rs)