Napustila kancelariju i našla RAJ NA ZEMLJI: Telegraf kod Jovane koja je programersku stolicu zamenila DUNAVOM

Koliko puta ste poželeli da napustite vaš posao, gradsku vrevu, usijani beton o ovoj letnjoj žegi i samo otišli u prirodu? Mnogima od nas je to samo misao, ali za Jovanu Dragojlović je to stvarnost. Kao uspešna programerka, ona se posvetila prirodi i potpuno preokrenula svoj život. Umesto kompjutera i "open-space" prostorija, ona je odabrala mir i tišinu dunavske obale, gde na miru može da se posveti stvarima koje je najviše ispunjavaju.

Jovana se iz svoje jedinstvene kamp prikolice, koja je u poslednje vreme privukla veliku pažnju na društvenim mrežama, bavi izradom sajtova, ali i vodi svoj surf shop "Milky Wave", gde iznajmljuje SUP daske za veslanje. Pored toga, ona organizuje takmičenja na vodi i ture spuštanja Dunavom. Našu ekipu je dočekala sa širokim osmehom u izuzetno opuštenoj i neposrednoj atmosferi.

- Sve je počelo od toga kada sam shvatila da ne želim više da se bavim programiranjem i želim nešto suprotno od toga. Bila sam zatvorena u kancelariji za kompjuterom bez dodira sa ljudima, naročito u vreme korone. Kada smo onda krenuli svi da radimo od kuće, više ne vidiš ni svoje kolege. Posle toga sam htela nešto baš suprotno, da radim sa ljudima, da nemam dodira sa računarom. I u to vreme sam dosta bila na Dunavu što na čamcu, što na SUP daskama. Tako da sam onda odlučila da pokrenem biznis sa SUP daskama jer sam videla da ljudi nisu znali  u to vreme šta je u stvari SUP daska. Čak ni moji prijatelji koji jesu donekle avanturisti, nisu imali susreta sa SUP daskama. Htela sam nekako da približim ljudima više taj sport jer mislim da je predivan - ispričala je Jovana ekipi Telegraf.rs koja ju je posetila u Nacionalnom parku Fruška gora, gde trenutno boravi.

Istakla je da je od detinjstva vezana za prirodu, kao i za Dunav, te je to bio poziv koji nije došao preko noći. Životne karte su joj se tako namestile, tako da je ova prikolica u kojoj živi, zapravo nastala iz njene potrage za poslom koji će je više ispunjavati.

- Ja sam vezana za ovo mesto jer imam vikendicu u Banoštoru od malih nogu. I ovde uvek smo imali čamac i nekako sam dunavsko dete. Tako da nisam slučajno izabrala ovu lokaciju, ali nije prva. Kada sam prestala da radim kao programer, krenula da se bavim ovim daskama i nastala je ova prikolica, opet slučajno. To nije bilo u planu. Nisam mogla da se odlučim na koju ću lokaciju da da idem, gde ću da rentiram te daske i na kraju sam došla na ideju da to bude ipak na točkovima da bih mogla da pokrivam više lokacija jer u ogromnom radijusu nema nikoga ko rentira SUP daske. Meni onda bilo pogodno, jer mogu da pokrivam više lokacija - objasnila je.

Kako nam je rekla, ovo nije prvo mesto u prirodi u kome ona pronalazi mir.

- Prva lokacija je bila Bešenovačko jezero i tu sam bila cele prve sezone i dobar deo druge sezone. Onda sam organizovala i taj prvi "SUP Games" takmičenje na SUP daskama za koje mogu reći da sam ja smislila. Druga lokacija je bila Srebrno jezero, gde sam se pozicionirala na predivnom mestu, na ulazu u kamp gde su i kamperi imali pristup i ljudi sa šetališta sa jezera mogli da me vide. Tako da ja nisam morala kao na Bešenovačkom jezeru da budem na plaži i da rentiram daske jer je to krvav posao. To je sve izuzetno lepo, ali stvarno nije lako niti te daske nositi, pumpati i sve to - prisetila se ona i dodala:

- Ja sam se nekako smestila, na svojoj terasi, meni ljudi dolaze, uzimaju daske i tu počinje u stvari moj frilens, tačnije počinjem da se bavim izradom veb-sajtova. I to mi je bilo otkrovenje. To donosi neku dinamiku, meni izrada jedanog sajt traje recimo dan, dva, pet, sedam maksimalno i konstantno imamo nove projekte. Meni to nekako ide uz karakter i ne ne dozvoljava mi da me to umori, da mi postane dosadno i da upadnem u neku kolotečinu. Tako da se to meni jako dopalo da ja praktično radim dva posla u isto vreme - radim na sajtovima, a ujedno i rentiram daske. U isto vreme radim dva posla i tad je u stvari nastao koncept ovoga. Tad sam prvi put ubacila krevet, odnosno onaj dušek na naduvavanje, ali ja sam u stvari spavala unutra i osetila ovu vrstu slobode - rekla je Jovana.

Ipak, pronalazak kontejnera za stanovanje nije bio nimalo jednostavana poduhvat. Naročito, jer je ona imala svoju viziju oko toga kako bi to trebalo izgledati, a to u početku nije nailazilo na razumevanje prozvođača.

- Nisam mogla ni da maštam o ovako nečemu. Meni je nuđen kontejner koji je statičan, gde mi je rečeno kako treba da plaćam 300 evra mesečno zakup tog kontejnera. U to vreme običan kontejner je koštao 2.700 evra. Tada sam shvatila da je bolje da ga kupim sama. Razmišljala sam gde da ga stavim i odlučila da ga stavim na prikolicu. Krenula sam da istražujem i shvatila da niko nikad nije stavio stambeni kontejner na prikolicu. To je bilo lepo s jedne strane, ali sa druge sam imala brojne neke poteškoće i ljudi koji kreiraju kontejnere nisu uopšte hteli da sarađuju i da rade tako nešto jer kao nije predviđeno, preteško je - prisetila se.

Ipak, njen rad, trud i upornost su se višestruko isplatili i, uz nekoliko promena, uspela je da ispuni svoj san, a to je da ima pravi dom na točkovima, prolagođen svim njenim potrebama i željama.

- Ja sam to nekako gurala, nisam odustajala i na kraju sam došla firme koja je pristala da mi napravi kućicu. Ja sam njima došla sa tim nacrtom, jako smešnom skicom, jer ja nisam projektant, niti arhitekta. Oni su nekim čudom pristali, na moju odgovornost i onda smo se dogovorili da ipak ne budu stakla, nego polikarbonat koji je dosta čvršći. Ova terasa zapravo štiti. Ima elektromotor koji povuče tu terasu, tako da u transportu se to zatvori, zaštićeno je i nema nikakvih opasnosti. Do sad se ništa nije dešavalo - ponosno nam je rekla.

Naravno, s obzirom na to da je u pitanju način stanovanja koji nije u potpunosti konvencionalan, ona je morala da dolazi do raznih kreativnih rešenja koja bi joj olakšala boravak. Razgovarajući sa njom, odmah nam je postalo jasno da "out-of-the-box" način razmišljanja kod Jovane ne predstavlja ni najmanji problem.

- Što se struje tiče, prošle godine sam koristila traktorski akumulator, a drugi kao bekap akumulator mi je bio zapravo iz kosačice. Ove godine sam ubacila "Ekoflou", energetsku stanicu koja u sebi ima sve - i bateriju i kontroler. Jako je pametna i samo se zakači solarni panel koji imam gore. Može da se puni na 220, može da se puni i na auto upaljač, što je isto super kad nema sunca, umesto agregata samo zakačim na auto. Nije neka snaga sad kao na 220, ali je zapravo jače nego panel, što je super. Tako funkcionišem - objasnila nam je.

Ovde ljudi žive u savršenoj harmoniji sa životinjama, koje su izuzetno aktivne i čitavom ovom predelu daju jedinstveni šarm kakav se ne može reprodukovati nigde u svetu. Jovanino "dvorište" je zaista jedinstveno i teško će nam biti da ga zaboravimo.

- Ima raznih životinja. Ima dabrova. Ovde je nekada bio potok, ali su dabrovi tu napravili branu i ljudima koji dođu je to jako zanimljivo. Imam i kravice, tu negde nekih par kilometara gore, koje tako samostalno dođu, njih 30, 40. Prođu tu kroz šumicu i tu se kupaju, što je meni super, jer baš odaberu moju plažu, kao najlepšu za kupanje. Sada su i neki prasići krenuli tuda da se šetaju. Jako su slatki, tako da mi je to sada nekako ono glavna impresija i uvek se obradujem kada dođu. Živi svet nemanjka, ima i insekata, ima i životinjica raznih, baš je onako živo - opisala je.

Kroz razgovor smo se osvrnuli i na popularnost koju je stekla na društvenim mrežama, nakon što su ljudi otkrili njenu priču i jedinstveni način života. Emisija koja je snimljena o njoj je prikupila više stotina hiljada pregleda. Može se reći da je postala popularna preko noći, ali Jovana izričito odbija da sebe vidi na taj način. Kaže da je ista ona osoba koja je oduvek i bila.

- Ne bih rekla da sam popularna. Ja sam i dalje vrlo jedna obična devojka iz normalne, obične porodice. Taj video sa Radovanom je dosta posećen, videli su ga razni ljudi. Meni ovde dolaze prijatelji, sada i češće valjda zato što sam ih prozvala malo u toj emisiji kada sam rekla kako bliski ljudi ne dolaze, tako da su sad počeli i bliski ljudi da dolaze češće. Drago mi je da dođu, ali i dalje je retko pošto ljudi smatraju da je to dosta daleko od grada iako nije toliko daleko. Ja odavde i radim i i imam svoje obaveze, znači nisam na godišnjem odmoru kao sad sam ja na moru pa svi dolaze. Tako da imam svoj život - naglasila je.

Ipak, ta povećana pažnja joj je donela i neke negativne posledice i se nije ustručavala da ih istakne, sa željom da se više ne ponavljaju. Vođeni njenom željom, istaći ćemo njene reči o ovoj temi.

- Posle emisije su počeli da mi dolaze ljudi koje ja uopšte ne poznajem, koji nemaju moj broj telefona, našli su me na društvenim mrežama. Neki se najave, pitaju da li mogu da dođu i to mi je super jer mogu da kažem "ne". Ali neki samo kažu "ja dolazim" i onda čak ume da dođe do nekog konflikta. Okej, svidela ti se emisija, svideo ti se ambijent, želiš da vidiš, sve ja to razumem. Ali nekako ljudski je pitati da li imaš vremena, da li bi volela da blejiš sa mnom. Dosta ljudi se osetilo slobodno čak i da dođe potpuno nenajavljeno, što je meni jako strašno. Potpuno se osećam kao da su mi narušeni bezbednost i privatnost. Sve to što sam predstavila u emisiji kao razlog mog dolaska ovde, što je pronalaženje mira, beg od svih problema koje kroz koje svi prolazimo... Ovo je nekako bio moj lični beg od svega toga i to sam vrlo jasno predstavila u emisiji i ne znam kako onda su ljudi došli do toga da da mogu da dođu tako slobodno i da naruše taj moj mir, tako da bih volela da to prestane i da prosto nekako kažem ljudima da to nije u redu - bila je jasna Jovana.

Uprkos tome, takve neprijatne situacije jesu u manjini, dok je većina ljudi imala izuzetno pozitivne reakcije na društvenim mrežama i, iako Jovana iz skromnosti to ne želi da prizna, sa razlogom joj se mnogi dive.

- Stvarno, većina komentara je predivna. Meni uglavnom ljudi prenose komentare pošto ih više i ne čitam. Roditelji su naročito ponosni, a baka redovno čita komentare i prenosi mi ih. Vidim da je većina ljudi zapravo prepoznala lepotu ovog mesta i da im se sviđa i moja energija, tako da sam stvarno prezadovoljna kakav je i odziv i kakvi su komentari na emisiju, stvarno - iskrena je.

Takođe, ljudi često zaključuju da ona živi u svojoj prikolici "za stalno". Zapravo, u pitanju je velika miskoncepcija, jer Jovana živi tu samo dok su povoljni vremenski uslovi. Zimske mesece ne provodi na obali Dunava, prevashodno jer još nema grejna tela.

- Ja prebacim prikolicu. Prvi put sam to učinila u aprilu i bila sam ovde baš na ovom mestu do novembra. Tada se sve ove prikolice evakuišu u zimovnik, tako da je ceo kamp prazan. Ja tada prebacim moju prikolicu na sred kampa čisto ako nadođe Dunav da meni bude lakše da se i ja evakuišem. Ne živim tu zimi, to je u stvari ta miskoncepcija. Iako ja donekle živim u prikolici, tu sam samo u određenom delu godine, od proleća do jeseni. Zimi se još nisam osmelila, nemam grejanje još, videćemo, planiram da ubacim. Volela bih peć, iako mnogi smatraju da je to suludo raditi u ovako malom prostoru. To su opet paneli, plastika, ali ja mislim da je to sve rešivo uz želju. Ovo je 15 kvadrata tako da to savršeno može da ugreje. Kad bih ja sad tu sekla drva, ložila pa još ako ima neku rernu, da ja mogu tu i da kuvam, kuvam kaficu, da se uvek nešto krčka, mislim da bi to stvarno bilo fenomenalno. Ali ne mogu da kažem da će to da se desi ni sad na zimu. Ja ću probati da budem koliko budem mogla, pa ćemo videti - istakla je Jovana.

Za sada ne planira da se premešta sa ovog "raja na Zemlji", mada je imala planove da putuje sa prikolicom, što je i činila u prošlosti. Ipak, sve je moguće, tako da možda jednog dana vidite Jovaninu ogromnu prikolicu kako tutnji autoputem na nekoj novoj avanturi. Možda ne uskoro, ali ko zna?

- Nemam neke planove trenutno. Ranije sam imala razne planove da je vučem po Evropi. Uvek je bio san otići do Portugala, pa da ceo Maroko obiđem, možda čak i Afriku, možda ne kompletnu, ali do nekog dela. Jako mi je to zanimljivo, mada to je ozbiljan poduhvat. Jesam vukla prikolicu van granica Srbije i išla na more sa njom, ali od kako sam došla ovde, ja nju ne bih mrdala. Pritom, ovo je nekako moje mesto. Svi ovde imaju neko svoje mesto u kampu i zna se čije je čije, tako da imam osećaj kad bih se ja premestila odavde, neko bi ga zauzeo, a meni se ovde jako dopada. Ali, na točkovima sam, uvek mogu da odem negde da otputujem, pa da se vratim. Ne verujem da ću lutati i iznajmljivati daske u tom nekom obliku kao na početku, ali više kao neka kuća putujuća bi moglo da bude, ali nemam neke neke trenutne planove, niti ciljeve gde ću da idem - kazala je.

Kada je išla na putovanje, kaže da su reakcije bile nestvarne i da su ljudi apsolutno oduševljeni kada vide njen pokretni dom. Ispričala nam je nekoliko zanimljivih anegodota.

- Na pumpama me saleću, na granici. Ja sam mislila: "Jao, kako ću ja sad uopšte proći granicu sa ovim?" To mi je bio poduhvat života. Graničari budu kao: "Mogu li ja da uđem samo da vidim?" Ja dozvolim. Sad ja mislim on hoće da vidi šta ima unutra, da traži nešto, a oni se oduševe. Desilo mi se čak, kad sam išla u Hrvatsku, neki granični policajac je gledao sav oduševljen. Kada sam se vraćalasa mora, noću, ja vidim da mi na granici mašu sa onom "lizalicom". Rekoh: "Sad će da nas pretresaju". Međutim, to je isti taj policajac i koji kaže: "Ja tebe samo zaustavljam, ja sam te zaustavio prvi put. Kako je bilo na moru?" Tako da mi je to baš bilo simpatično - bila je prva koju nam je ispričala krzo smeh, a imala je i još jednu:

- Meni je bilo smešno što sam ja oduvek maštala da imam kampera, konkretno sprintera 4x4. Sama sam vukla ovu prikolicu sprinterom i volela bih da ga jednog dana posedujem. Dešavalo se da odem u neki kamp gde pored mene je ono Nemac sa sprinterom, ja mislim da to pola miliona košta, ono ful oprema 4x4, tende, sve ludilo, unutra opremljen. Meni vilica pala i on dolazi do mene i kao: "Au, hajde da se menjamo." Ja rekoh: "Nemoj mi reći dvaput" - rekla nam je.

Objasnila nam je i da, pošto je ovo kontejner natovaren na prikolicu, pored toga što je veći, ovakav vid prostora ima velike prednosti u odnosu na manje, uobičajenije domove na točkovima.

- Ovde ima jako puno prostora u poređenju sa kamperom koji je zapravo vozilo. Ima svoje prednosti jer ja kad se jednom pozicioniram imam auto da obilazim grad, odem do prodavnice za razliku od kampera, a opet recimo kamp prikolica je sličnija ovom, ali i ona je onako dosta skučena, sve je nešto pod onako pod tim gornjim elementima, sve mora nešto da se planira prostor za razliku od ovoga gde stvarno ima mesta kao u normalnoj kući. Mislim, ima ljudi koji baš žive u kontejneru, tako da sasvim je onako komforno - istakla je.

Interesovalo nas je i kako funkcioniše proces registracije za ovako neobičnog učesnika u saobraćaju, pa nam je Jovana pojasnila kako to zapravo funkcioniše.

- Legalno prevozim taj teret i niko me ne tera da ga skinem posle određenog vremena. Jedina začkoljica je kada se radi tehnički pregled. Ja tada moram da skidam kontejner da bi se uradio tehnički za prikolicu. Tako da je to neka, da kažem, poteškoća koja je potpuno rešiva, pre svega skidanjem, a isto tako imam mogućnost da ja u stvari to pretvorim u kamp prikolicu samo što treba sve da povadim, izmerim, atest da se odradi, odobrenje od proizvođača prikolice i svašta nešto što ja nikako da se nateram da odradim, ovaj jer ovo savršeno funkcioniše tako da nisam imala neku preveliku potrebu. Kod nas, što je zanimljivo, retko koji kamp dozvoljava teretnu prikolicu sa ovakvim teretom da kampuje, uglavnom mora da bude registrovano kamp vozilo, dok u svetu, možeš sa bilo kakvim vozilom. Tako da ja napolju nisam imala nikakav problem. A dešavalo mi se da u Srbiji budem bukvalno isterana, da oni provere tablice i da mi kažu da ovo nije kamp prikolica i da ne mogu da uđem u kamp. To je meni bilo malo čudno - bila je iskrena.

Ipak, kako je rekla, nije putovala "predaleko".

- Najdalje u Hrvatsku. Nisam se usudila da idem do Evrope negde onako dalje, ali i ovo je bio ozbiljan poduhvat, naročito za mladu ženu za volanom, 13 metara iza mene - ponovo je prasnula u smeh, a i mi sa njom.

Ipak, ona na ovoj dunavskoj obali nije potpuno usamljena. Nas je već na ulazu pozdravio mali pas, odnosno crna pudlica po imenu Arija.

- Ja sam Ariju dobila pre sedam godina za rođendan. Pudlice obožavam. Kad je rođena, ja sam zapravo već živela u Banoštoru na vikendici. To je već bilo to vreme korone, sve se ruši i ja odlazim van grada. Ona je navikla na ovaj ambijent i sada je moj saputnik u svemu. Obožava da ode na čamac i na SUP dasku. Kad krenem da pumpam dasku ona već sedne, spremna da isplovimo. Tako da stvarno je fenomenalan pas, jako je mirna, jako je dobra, a opet je i svoja i slobodna i nikad nisam nikad nisam težila da je učim bilo šta. Naučila sam je "dođi" i to je to, ne zna da da šapu, da sedne, da legne i neke take stvari. Ali je sama sebe naučila, ne znam, nekako baš je poslušna i predivna - opisala ju je Jovana.

Poručila je da odlazak i boravak u prirodi, čak i malo duži, nije ništa strašno, već da je to nešto što bi svako mogao da proba. Istina, nije uobičajeno, nekim ljudima bi to teže palo nego drugima, ali da je njena velika želja da inspiriše ljude.

Po našem mišljenju, probajte, nećete se pokajati. Priroda traži malo više truda, ali će vas nagraditi.

- Znam da dosta ljudi nekako mašta o ovome i misli kako je to nedostižno. Isto tako, svesna sam da većina ljudi nema mogućnost da kupi ovako nešto, ali isto to može da se postigne sa šatorom, na ovako nekoj lokaciji, jer je isti osećaj - da se ide na izvor po vodu, solarni panel, struja, to neko snalaženje, životinjice, priroda. Neki sledeći korak bi bio možda neka kamp prikolica, to može danas da se nabavi za 500, 1.000, naravno može i za 5, 6, 7.000 evra, ali može i za neku manju cifru. Tako da nije toliko nedostižno i stvarno bih volela da svojom pričom u stvari inspirišem ljude da se osmele da tako nešto urade, jer mislim ako mogu ja, onda može svako. Nije potrebna nikakva preterana hrabrost - ohrabrila je Jovana i nas.

Za kraj je imala posebnu poruku.

- Razumem da neki ljudi ne bi mogli da se kupaju u prirodi ili da nemaju adekvatan WC, tako neke stvari, ali mislim da nije toliko strašno i izazovno koliko ljudi to doživljavaju. Mene nekako veličaju zbog mog načina života. Mislim da nije neophodno toliko smelosti i stvarno bih volela da ohrabrim ljude da i oni probaju da žive ovako ili bar da na vikend odu za početak, pa na nedelju dana, pa da provedu leto ili neki deo leta i umesto da odu na more da odu na neko jezero, dignu šator, a naročito porodice sa decom. Deca obožavaju ovakav stil života, ona su rođena za ovo, nisu rođena za beton, za stanove i za tako neko okruženje, iz raznih razloga - i zdravstvenih i motoričkih i uopšte mentalnih. Deca mojih prijatelja su ubedljivo najsrećnija kad dođu kod mene - zaključila je Jovana.

(Telegraf.rs)