Krenuo peške iz Subotice do Hilandara: Prešao 1200 kilometara, a ZANEMEĆETE od onoga što mu se desilo usput

Neki putevi počinju na mapi, a neki mnogo ranije - kao tiha želja koja godinama sazreva. Za Subotičanina Luku Budinčevića put do Hilandara nije bio samo fizički izazov niti pokušaj da pomeri sopstvene granice. Bio je to put dug više od 1.200 kilometara, koji je trajao 37 dana, ali i put tokom kojeg je, kako kaže, naučio da više ceni male stvari, upoznao ljude koje nikada neće zaboraviti i pronašao mir koji je dugo tražio.

Ideja nije nastala preko noći. Još 2016. godine, tokom letovanja na Tasosu, prvi put je ozbiljnije razmišljao o Svetoj Gori. Znao je za Hilandar iz školskih dana, ali tek kada je video koliko je geografski blizu, javila se želja da ga jednog dana poseti. Tada nije ni slutio da će do njega stići peške.

Preporučujemo

Presudan uticaj imao je njegov otac, koji je iste godine krenuo na čuveno hodočašće Camino de Santiago. Iako prvi pokušaj nije uspeo da završi zbog povrede, već naredne godine uspešno je prešao celu rutu, a svoje oduševljenje preneo je i na sina.

Luka je nekoliko godina kasnije i sam krenuo na Camino, želeći da vidi zbog čega toliki ljudi govore da ih je to iskustvo promenilo.

- To ne može da se objasni. Može čovek satima da priča, ali dok ne krene tim putem, ne može da razume šta se tamo događa. Meni je to potpuno promenilo pogled na život - kaže on.

Posle povratka sa tog hodočašća rodila se ideja koja je mnogima delovala gotovo nemoguće - da peške krene iz Subotice do Hilandara.

Usledili su meseci planiranja. Ruta nije postojala, pa je morao sam da je osmisli. Nabavio je knjigu sa svim manastirima Srpske pravoslavne crkve, proučavao mape, tražio mesta za noćenje i telefonom kontaktirao igumane i monahe duž planirane trase.

- Kada sam video da je put nešto više od hiljadu kilometara, nisam pomislio da je nemoguće. Pomislio sam da će biti teško, ali moguće.

Gotovo svuda gde je pozvao naišao je na razumevanje. Manastiri su mu otvarali vrata, nudili prenoćište i pomoć, a upravo će ljudi koje je upoznao postati najveće bogatstvo ovog putovanja.

Na pitanje zašto je uopšte odlučio da krene na ovakav poduhvat, njegov odgovor nema veze sa rekordima niti sportskim rezultatima.

- Želeo sam da postanem bolja verzija sebe. Na hodočašćima se među ljudima širi neka posebna pozitivna energija. To sam doživeo na Kaminu i želeo sam ponovo da osetim.

Prvog dana put ga je iz Subotice vodio preko Starog Žednika prema Bačkoj Topoli. Namerno je izbegavao prometne puteve, birajući mirnije deonice kroz ravnicu, gde je mogao da pešači u tišini i sabira misli.

Upravo tog dana dogodio se razgovor koji će pamtiti do kraja života. Deo puta proveo je sa katoličkim župnikom, kojem je postavio pitanje šta za njega predstavlja Sveta Gora.

Odgovor ga je, kaže, iskreno dirnuo.

- Rekao mi je: "Sveto mesto je sveto mesto." Nije se odrekao svoje vere, ali je pokazao ogromno poštovanje prema drugima. Mislim da bi tako svi trebalo da razmišljamo.

Kako su prolazili dani, postajalo je sve jasnije da ovo putovanje neće pamtiti po broju pređenih kilometara, već po ljudima koje sreće. Gotovo u svakom manastiru dočekivan je kao drag gost, a razgovori koje je vodio ostavili su mnogo dublji trag nego sama fizička iscrpljenost.

Posebno mesto u njegovom sećanju zauzima manastir Sveti Roman. Iako prvobitno nije dobio blagoslov da tu prenoći, odlučio je da ga narednog dana ipak poseti. Ono što je trebalo da bude kratko zadržavanje pretvorilo se u višesatni razgovor sa jednim od monaha.

Razgovarali su o veri, životu, miru i smislu hodočašća. Na rastanku je dobio neobičan zadatak – da po dolasku na Hilandar pronađe jednog monaha i prenese mu zagrljaj njegovog prijatelja iz manastira Sveti Roman.

- Tada sam pomislio da više nemam pravo da odustanem. Nije više bio u pitanju samo moj cilj.

Monah mu je dao blagoslov, poklonio osvećeni krst, knjigu sa posvetom i još nekoliko sitnica koje su mu značile mnogo više od običnih poklona.

- Imao sam osećaj da mogu odmah da nastavim još stotinama kilometara. Toliko snage čovek dobije kada sretne iskreno dobre ljude.

Posle više od mesec dana pešačenja stigao je u Uranopolis, odakle trajekt prevozi hodočasnike na Svetu Goru. Tek tada je postao svestan da će zaista stići do cilja koji je mesecima bio samo tačka na mapi.

Na Hilandaru nikome nije govorio da je došao peške. Međutim, ljudi su ubrzo primetili da putuje sam, pa su razgovori spontano počeli.

Iako danas najradije govori o lepim trenucima, put nije prošao bez iskušenja. Dva dana pratile su ga jake kiše zbog kojih je obuća stalno bila mokra, nekoliko puta morao je da se brani od agresivnih pasa lutalica, a najveći problem bilo je trovanje hranom u Severnoj Makedoniji.

- Izgubio sam jedan dan, ali sam unapred planirao rezervu upravo za ovakve situacije. Najvažnije mi je bilo da na Hilandar stignem tačno onog dana za koji sam dobio dozvolu.

Na ovom putovanju, kaže, naučio je da mnogo više ceni svakodnevne stvari koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo

- Tek kada nekoliko nedelja nosite ceo svoj život u jednom rancu, shvatite koliko znači obući čistu majicu ili imati opran veš. To su sitnice o kojima kod kuće uopšte ne razmišljamo.

Posle 37 dana pešačenja usledio je povratak kući autobusom i vozom. Tada je, kaže, doživeo možda najveći kontrast.

- Kada toliko dugo pešačite, svet odjednom postane previše brz. Svi negde žure. Mislim da bi svako od nas ponekad trebalo da uspori.

Novo veliko hodočašće za sada ne planira. Želi da sabere utiske i pretoči ih u dnevnik koji će sačuvati sve ono što se ne vidi na fotografijama i ne može da se izmeri kilometrima.

Jer, kako zaključuje, najveća vrednost ovog puta nije bila u tome što je stigao do Hilandara, već u ljudima koje je upoznao, dobroti koju je usput doživeo i miru koji je pronašao na svakom novom koraku.

(Telegraf.rs/suboticke.rs)