Proveo sam dan sa vojnicima u kasarni u Leskovcu: Posle ovog iskustva, imao sam samo JEDNU ŽELJU!

"Ustajte!" Šest ujutru, i vojska ustaje. Prvi put u životu gledam kako to izgleda i malo je reći da sam zadivljen. Svaki od njih radi "kao mašina", svaki pokret je precizan, usmeren i efikasan. Svi su sveži, puni snage i (u šest ujutru) koncentracije.

Pomislim na sebe i moje vršnjake, i razvlačenje po krevetu do 10, 11...

Nalazimo se u Kasarni "Vojvoda Petar Bojović" Trećeg centra za obuku Komande za obuku u Leskovcu.

Razmišljao sam mnogo i zamišljao kako će da izgleda ta kasarna, ta vojska, od momenta kad sam saznao da idem da radim reportažu, ali iskreno, ništa nisam dobro zamislio. Ovde je sve drugačije nego u "civilnom svetu". Eto, to mi je prvi utisak. Kad kažem "drugačije", mislim, nećete se naljutiti – bolje. Za sve postoji pravilo, svako pravilo se poštuje, "krivinarenja" nema, izuzetaka nema, a na kraju dana postoji osećaj postignuća, ispunjenosti, smisla.

To su nam sve potvrdili i ispričali vojnici koji su u kasarnu došli 01. juna 2026. godine radi dobrovoljnog služenja vojnog roka.

Čim smo došli u kasarnu, u oči nam je upalo jedno: ovde je sve čisto. Sve na svom mestu, sve "pod konac". Dočekali su nas pripadnici Vojske Srbije, koji su nas upoznali sa pravilima službe, organizacijom rada i značajem discipline u obavljanju vojnih zadataka. Drugim rečima, objasnili su nam šta zaista znači biti vojnik. I pomalo, između redova, šta zaista znači biti odgovoran, odrastao čovek i patriota.

Sebe smatram patriotom, pa i odgovornim, ipak, zamislio sam se kako bih se ja snašao ovde. Šta bi bilo da ja ovako moram svaki dan? Pa nekad ni krevet ne zategnem kako treba, ali u vojsci nema "krivine". Vojnici moraju biti tačni kao sat.

Iskren da budem, ne znam kako bi bilo da meni neko kao komandir voda uleti u sobu u 6 ujutru i vikne: "Ustaj, vojsko!"

Jutarnje aktivnosti

Kreću jutarnje aktivnosti, svi su kao "zapete puške". Jedni odmah prelaze na nameštanje kreveta, drugi kreću na umivanje i brijanje. Neverovatno je sa kojom lakoćom sve to rade. Prosečan čovek kad se probudi ni ne ustane odmah iz kreveta, a kamoli da može ovako da funkcioniše kao oni.

Nakon što sve to završe, vojnici oblače svoju uniformu, uzimaju svoje naoružanje i opremu, staju u stroj i kreću ka mestu za postrojavanje. Kada su stigli na mesto za postrojavanje, odlažu svoje naoružanje i opremu i krecu na jutarnje vežbanje. Posle jutarnjeg vežbanja zajedno smo doručkovali sa vojnicima. To je svima njima mali trenutak da predahnu u toku dana. Nakon doručka ponovo staju stroj i u stroju se kreću ka mestu za postrojavanje. Krenula je prozivka, jedan po jedan istupaju iz stroja. Gledao sam ih kako pod punom ratnom opremom, sa puškama u rukama, bez problema ispunjavaju sve što im se kaže. Zatim se jedan od vojnika penje na binu i kreće da čita zapovest. Druga dvojica uzimaju zastavu, kače je na jarbol i podižu je. Osećao sam se ponosno dok gledam u državnu zastavu u toku podizanja na jarbol i stojim pored samih vojnika. Bila mi je velika čast da prisustvujem jednom takvom činu.

Nakon što je sve ovo bilo obavljeno, na red je došlo trčanje i druge vežbe jutarnjeg zagrevanja. Svi staju u vrstu jedan za drugim, i momci i devojke, kreću da trče krug oko terena. Čim završe krug, odmah prelaze na vežbe snage. Hajde što uspevaju da ustanu tako rano, nego oni bez problema rade sve ovo. Pa nije ni čudo što su svi u tako dobroj kondiciji. Definitivno, niko kao vojska ne može čoveka da dovede u red.

Vojna obuka

Posle smotre usledio je najzanimljiviji deo dana – vojna obuka. Ponovo su uzeli svoje puške, teške rančeve i krenuli na poligon za obuku. Prvi deo obuke kojem sam prisustvovao bila je taktička obuka, gde su vojnici demonstrirali pravilnu upotrebu ručne busole i osnove orijentacije na terenu. Kroz ovu obuku vojnici uče kako da se snalaze u različitim uslovima i donose ispravne odluke tokom kretanja na nepoznatom terenu. Na samom poligonu postavljeno je nekoliko objekata na osnovu kojih se oni snalaze na terenu. Imao sam prilike da i sam rukujem ručnom busolom.

Sledeće sto sam gledao bilo je savlađiivanje taktickog poligona. Vojnik iskače iz šume, trči brzim korakom sa šlemom i pod punom ratnom opremom. Zatim se provukao ispod žice i lagano nastavio brzim korakom do samog cilja. Vojnik je pokazao smirenost, koncentraciju i preciznost, primenjujući tehnike koje se uče tokom obuke. Za vojnika na obuci sve to bilo je bukvalno "mačiji kašalj". Samo razmišljam kako bi bilo da ja, koji nisam u životu pušku držao, moram sve ovo da uradim.

Posle toga došli smo do dela terena gde su vojnici uvežbavali kako da postave minu. Čoveče, pa to mi deluje i teže nego rukovanje puškom. Treba znati da iskopaš zemlju lopatom i da uspeš da postaviš minu. Ali kada vojnici to rade, to je rutina.

Usledilo je rasklapanje i sklapanje puške, postupak koji zahteva pažnju, odgovornost i dobro poznavanje opreme. Potporučnik Marko Nikolić detaljno mi je objasnio ceo proces. Gledao sam kako su vojnici bez ikakvih problema vrlo brzo rasklopili, a zatim i sklopili pušku. Ja gledam i ne verujem! Divio sam se njihovim veštinama. Ovako nešto zaista treba doživeti. Verujte mi, ono uopšte nije jednostavno.

Razgovor sa vojnicima u kantini

Nakon aktivnosti vojne obuke usledio je odlazak u kantinu, gde sam imao priliku da se upoznam sa još jednim delom svakodnevnog života vojnika. Za zajedničkim stolom, uz obrok i razgovor, vojnici su podelili svoja iskustva i približili mi kako izgleda jedan njihov dan u kasarni. Pitao sam ih kako im sve to ne pada teško, kako su se privikli na ovakve uslove. Svi sa kojima sam razgovarao rekli su da na samom početku nije bilo lako, ali da se posle vrlo brzo privikneš. Rekli su mi da su ovde mnogo toga naučili. Razgovor je bio vrlo prijatan.

Na moje pitanje zašto se odlučio za vojsku, vojnik Aleksandar Grujić iz Lebana rekao je da mu je to oduvek bila velika želja. Za Mihaila Mladenovića iz Niša služenje vojnog roka predstavlja tradiciju u njegovoj porodici i da su svi bili ponosni na njega.

Fascinantno mi je bilo što sam u kasarni video i nekoliko devojaka. Na moje pitanje šta joj je najteže palo, vojnik Viktorija Veljković iz Brusa odgovorila je kao iz topa – period prilagođavanja, a Uroš Glišić, vojnik iz Aleksandrovca, rekao mi je da će dobrovoljni vojni rok pamtiti po prvom gađanju.

Na kraju dana zahvalio sam se vojnicima na gostoprimstvu i prilici da upoznam njihov način života i rada. Posle celog jednog dana u vojsci utisci su fenomenalni. Ovo je bilo jedno divno iskustvo. Mogu slobodno reći da mi je proširilo vidike. Sećam se kada mi je otac pričao o periodu kada je on služio vojsku. Kaže da je upoznao neke sjajne ljude, da je stekao prijateljstva za ceo život i da je mnogo toga naučio. Sve je bio u pravu što je rekao! Vojska definitivno može mnogo da pomogne čoveku, pre svega što se tiče discipline i zdravih životnih navika.

Nakon dana provedenog u vojsci, ozbiljno se razmišljam da i ja jednog dana stanem u stroj i obučem uniformu.

(Telegraf.rs)