Naslanjanje na freske i prekrštene noge: Greška iz neznanja ili nepoštovanje crkvenog reda?

Duga liturgijska stajanja u crkvama često pred vernike i posetioce stavljaju neočekivan fizički izazov. Između duhovnog mira i telesnog zamora, u gradskim i manastirskim hramovima sve se češće mogu primetiti pojedinci koji se naslanjaju na freske, zidove ili stubove, neretko uz prekrštene noge.

Dok jedni u takvom držanju vide znak nestrpljenja i nepoštovanja svetog prostora, drugi ukazuju na to da je reč o čistom fizičkom zamoru i odrazu nedovoljnog poznavanja crkvenog bontona.

Preporučujemo

Držanje tela tokom bogosluženja odražava unutrašnji stav, ali i fizičku pripremljenost vernika. Stručnjaci za pravoslavnu liturgijsku praksu i duhovnici često ističu da ponašanje poput naslanjanja na oslikane zidove ili prekrštanja nogu uglavnom nije plod loše namere.

- Veliki broj ljudi u crkvu dolazi bez prethodnog iskustva o trajanju i dinamici liturgije. Kada nastupi umor, telo spontano traži oslonac. Naslanjanje na stub ili fresku obično je nesvesna reakcija na zamor, a ne svesna želja da se pošalje poruka da služba treba što pre da se završi - objašnjavaju stručnjaci upućeni u hramovnu etiketu.

Pored estetskog i duhovnog aspekta, naslanjanje na freske nosi i praktičan rizik,a to je oštećenje zidnog slikarstva, posebno u starim manastirima gde su ikonopis i zidne dekoracije od neprocenjive kulturne i istorijske vrednosti.

Crkvena zajednica podseća da je hram mesto gde se uči i duhovno raste, te da prema neiskusnim posetiocima treba imati razumevanja i strpljenja.

Stajanje u uspravnom stavu, sa rukama opuštenim uz telo ili blago sklopljenim, simbolizuje budnost i poštovanje.

Ukoliko je stajanje preteško usled zdravstvenih razloga ili iscrpljenosti, uvek je bolji izbor sedanje na stolicu ili stasidiju, nego naslanjanje na oslikane zidove.

U tradiciji pravoslavnog bogosluženja, prekrštanje nogu se smatra previše opuštenim stavom za sveti prostor, te se vernicima savetuje oslonac na obe noge.

(Telegraf.rs)