Zabluda koja je prestravila Srbiju: Ne sklanjajte slike umrlih iz kuće! Evo ko i zašto širi ovu laž po mrežama

Internet i društvene mreže umnogome su postali sastavni deo svakodnevnice ljudi i sve je teže zamisliti da se neka informacija ne potraži mimo interneta, ali sa sobom su doneli i potpuno novu sferu opasnih mišljenja i stavova pojedinaca koja vremenom mogu postati i deo verovanja mnogih. Primer toga je stav da "vidno dostupne fotografije pokojnika mogu doneti rizik porodici ili domu u kom su izložene".

Predstavljeno kao narodno verovanje, zapravo je u pitanju sujeverje koje je dobilo zalet tehnologijom, društvenim mrežama i portalima. Tvrdnja je da ljude isticanje slika umrlih na vidnom mestu direktno povezuje sa svetom mrtvih i, dodatno, da im može ozbiljno narušiti zdravlje.

Preporučujemo

Osobe koje propagiraju taj stav tvrde da fotografije preminulih "nikako" ne smeju da vise na zidu, stoje na stolu ili da budu na bilo kom mestu gde su neprestano na vidiku, a da će ignorisanje toga doneti rizik da "slika počne da crpi energiju živih ljudi koji borave u toj prostoriji".

Dodatno, savetuje se "radi zaštite porodice" da se slike mrtvih nikada ne čuvaju zajedno sa slikama živih ljudi, fotografije na kojima su pokojnici sa živima "treba iseći ili pocepati", a da se fotografije pokojnika "drže isključivo u albumima crne boje ili pak u crnoj kesi". Pominju i da ih ne treba gledati svakog dana, već da se "slike umrlih gledaju samo u danima koji su tradicionalno predviđeni za prisećanje na mrtve".

Ko zna koliko bi još nečije mašte uzelo zaleta da je postojalo još vremena ili inspiracije, ali činjenica je da ne postoji nijedan pouzdan etnološki ili crkveni izvor koji propisuje da fotografije pokojnika ne smeju da budu na vidnom mestu u kući. Naprotiv, narodna verovanja sa ovih prostora pričaju sasvim drugačiju priču.

Prema tumačenju da fotografija pokojnika predstavlja njegovu vezu sa "svetom mrtvih" ide stav da njeno stalno držanje pred očima ukućana može doneti tugu, nemir ili čak "oduzimati energiju živima", što je bazirano na logici oko stresa usled gubitka voljene osobe pre nego na nečemu natprirodnom. Povodom mišljenja da fotografije živih i pokojnih ne treba mešati, pojedini etnolozi su sugerisali da se to odnosi pre svega na stavljanje takve slike u kovčeg jer je u narodu sa pojedinih prostora zaista postojalo ubeđenje da bi pokojnik na taj način mogao "povući" sa sobom i osobe prikazane na fotografiji.

Šta zapravo nalažu narodna verovanja?

Kada se skloni sloj novijih portala i "narodnih verovanja" koja se međusobno prepisuju, neosporna je činjenica da ne postoji ikakva potvrda ili javno dostupan trag da je u klasičnoj srpskoj etnološkoj građi postojalo pravilo poput "fotografije pokojnika ne smeju da stoje na vidnom mestu jer mogu da naškode živima".

Ono što jeste dokumentovano jeste mnogo širi i stariji fenomen - kult mrtvih i predaka, naročito snažno zabeležen u istočnoj Srbiji. Dobar primer je etnološka građa o vlaškom stanovništvu oko Bora, gde su fotografije pokojnika bile deo obrednog života. Muzej rudarstva i metalurgije u Boru je, recimo, prilikom izložbe o pogrebnim običajima predstavio fotografije pokojnika nastale u prvim decenijama 20. veka i naveo da je fotografisanje pokojnika na dan sahrane bilo deo obredne prakse. 

Još zanimljiviji je podatak o tome kako su se fotografije pokojnika koristile u samom obredu. U dokumentovanim vlaškim običajima, na primer, fotografija pokojnika mogla je biti nošena u obrednoj povorci ili kolu, predstavljajući svojevrsnu zamenu za odsutnog pokojnika. Ta praksa je danas prisutna i u skoro svim delovima Srbije.

Foto: Mateja Beljan

U jednom opisu vlaškog kulta mrtvih navodi se da je na barjaku bilo postavljeno više elemenata, među njima i slika pokojnika, dok je druga osoba nosila njegovu fotografiju i time simbolički omogućavala da se pokojnik "pridruži" obredu. Opet, ne striktno tipično za Vlahe, već umnogome prisutno i sada sastavni deo svojevrsne tradicije široko rasprostranjene u našoj zemlji.

To je, dakle, gotovo suprotno današnjem internet verovanju da fotografiju pokojnika treba skloniti jer "privlači smrt" ili "uzima energiju živima". U starijoj tradiciji fotografija je mogla imati upravo funkciju očuvanja veze sa pokojnikom i njegovog simboličkog prisustva među živima.

Štaviše, priča o tome da fotografije pokojnika "ne smeju biti na zidu, u ramu ili na stolu" pojavljuju se uglavnom u savremenim portalima i tekstovima o sujeverju. Najstariji lako dostupni primeri svode se na tekstove poput onog koji tvrdi da fotografija navodno "uzima energiju živih", ali bez navođenja etnologa, monografije, kraja Srbije u kojem je verovanje zabeleženo ili konkretnog istorijskog izvora.

Drugim rečima, mnogo je preciznije reći da je u pitanju savremeno narodno verovanje/sujeverje koje se danas prenosi internetom, dok je u tradicionalnoj etnografskoj građi mnogo bolje potvrđena ideja o posebnoj vezi živih sa mrtvima i precima. Sama praksa čuvanja ili korišćenja fotografija pokojnika nikako nije bila nepoznata niti univerzalno smatrana opasnom.

Zanimljivo je i da postoji dokumentovana suprotna praksa. Na primer, u Boru je fotografisanje pokojnika bilo deo pogrebnog običaja, a Muzej rudarstva i metalurgije čuva takve uzorke. To je prilično jak argument protiv tvrdnje da je u Srbiji tradicionalno postojalo opšte pravilo da se lik pokojnika "mora skloniti od živih".

Stoga je iznova važno napomenuti da se dvaput razmisliti pre shvatanja iole ozbiljno neke informacije koja se danas pojavi, a još manje je odmah prihvatiti naročito ukoliko nema jasan izvor ili trag kojim bi mogla biti potvrđena. Neophodna je dobra provera jer u suprotnom ko zna o kakvim ćemo ubuduće "narodnim verovanjima" čitati.

(Telegraf.rs)