"Želim da znaju gde leži njihov Branislav" Darko i dalje traga za porodicom neznanca kome je podigao spomenik

"Čudni su putevi Gospodnji" glasi stara narodna i religijska izreka koja nas podseća da život često piše priče kakve nikada ne bismo mogli da zamislimo, a da se najveća dela ljudskosti ponekad dogode između ljudi koje sudbina nije ni stigla da istinski poveže. Upravo takva priča dolazi iz sela Leskovac kod Lazarevca, gde je Darko Stojanović podigao spomen-obeležje Branislavu Stojanoviću, čoveku koga je tokom života sreo svega nekoliko puta.

Nisu bili prijatelji, nisu delili svakodnevicu, niti ih je povezivala bliskost koja bi se očekivala od ljudi zbog kojih neko učini tako nešto. Ipak, Darko nije mogao mirno da posmatra kako vreme briše poslednji trag čoveka koji je ovaj svet napustio pre pet godina, a potom sahranjen bez trajnog obeležja, kao da iza njega nije ostao niko ko bi sačuvao uspomenu na njega.

Preporučujemo

Kako je Telegraf već pisao, Darko je odlučio da učini ono što je smatrao ljudskim i ispravnim, da Branislavovom grobu vrati dostojanstvo. Međutim, njegova priča tu se ne završava. Sada pokušava da pronađe pokojnikove rođake i naslednike, kako bi saznali gde počiva njihov Branislav i da na mestu njegovog poslednjeg počinka postoji spomenik.

Nažalost, Branislavovi rođaci i naslednici još nisu pronađeni. Zato je Darko odlučio da ponovo javno uputi apel, nadajući se da će se javiti neko ko pamti pokojnika ili zna kako da dođe do njegove porodice.

"Ponekad nam život donese priliku da uradimo nešto za nekoga koga nismo ni poznavali, ali kome osećamo ljudsku potrebu da pokažemo poštovanje. Tako sam i јa, iz svoјih ličnih razloga i želje da sačuvam dostoјanstvo pokoјnika, podigao spomenik Branislavu Stoјanoviću, koјi počiva na našem lokalnom groblju. U međuvremenu, saznao sam o njemu", navodi autor na početku objave, koja se odnosi na potragu za članovima porodice pokojnika.

"U međuvremenu sam došao do novih saznanja o njemu. Prema informaciјama koјe sam dobio, otac mu se zvao Živko, a Branislav јe priјavljen na adresi Listopadna ulica #5 na Voždovcu u Beogradu. Zato pokušavam da dođem do njegovih rođaka, potomaka ili drugih članova porodice na ovaj način. Voleo bih da porodica zna gde leži njihov Branislav i da zna da јe na njegovom grobu spomenik. Mislim da јe važno, јer svako zaslužuјe da se njegovo ime i mesto počivanja ne zaboravi, a njegovi bližnji imaјu pravo da znaјu gde mogu da mu plate poštu. Moјa namera su čisto dobre namere. Ako nađem porodicu, želeo bih da im јavim sve što sam uradio. Ako smatraјu da spomenik treba drugačiјe urediti ili zameniti odgovaraјućim, spreman sam da sa njima raspravim o tome i nađem naјbolje rešenje. Molim sve koјi prepoznaјu ime Branislav Stoјanović, znaјu nešto o njegovoј porodici ili imaјu informaciјe koјe bi mogle pomoći da dođemo do njih, da mi se јave privatnom porukom. Ako neko ko poznaјe njegovu rodbinu vidi ovu obјavu, molim vas da im prosledi informaciјe. Možda zahvaljuјući nekima od vas ova priča dopre do ljudi do koјih pokušavam da doprem. Nemam nameru da bilo šta poseduјem, niti da odlučuјem u ime porodice. Samo želim da uradim ono što smatram humanim i ispravnim, da porodica zna gde leži njihov Branislav i da njegov grob bude obeležen na način koјi će im biti prihvatljiv", navodi se u prvoj objavi.

Darko je potom detaljnije objasnio šta ga je navelo da učini ovaj nesvakidašnji gest. Iako Branislava nije poznavao blisko, ostao mu je u sećanju, a saznanje da njegov grob polako nestaje pod travom probudilo je u njemu osećaj odgovornosti koji nije želeo da zanemari.

"Branislav se "priženio" što kažu, u mom selu sa tom Slobodankom. Pa sam ga sretao tu po selu, često ga i dovozio iz susednog sela itd", kaže Darko za Telegraf.

Ipak, on je u najnovijoj objavi istakao zašto je odlučio da Branislavov grob sačuva od zaborava.

"Kada sam shvatio da se obrisi Branislavljevog groba gube na našem groblju, u meni se javila potreba da učinim nešto što sam smatrao ljudskim i ispravnim. Godina njegove smrti vezana je za period kada je preminuo i moj deda, pa mi je i ta okolnost bila dodatni podsticaj da obratim pažnju na njegov grob. Vremenom je drveni krst koji je obeležavao mesto njegovog počinka propao i nestao. Zato sam redovno kosio travu oko tog mesta, vodeći računa da se očuvaju koliko-toliko obrisi groba i da bude vidljivo da tu neko počiva. Zašto mi je to bilo važno? Zato što sam želeo da sačuvam dostojanstvo jednog groba i sprečim mogućnost da se jednog dana, kada se mesto zatravi, slegne ili izgubi prepoznatljiv oblik, tu neko nesvesno ponovo sahrani", istakao je.

Darko, pritom, ne želi da njegova priča bude povod za osudu bilo koga. Ne zna kakve su bile porodične prilike pokojnog Branislava, da li su njegovi najbliži znali u kakvom se stanju nalazi grob, niti da li su postojale okolnosti koje su ih sprečile da ga obeleže. Umesto da donosi zaključke, želi da pronađe odgovore i omogući porodici da ponovo uspostavi vezu sa mestom na kojem počiva njihov bližnji.

"Nažalost, u našim selima i na našim grobljima takve stvari mogu da se dogode, posebno kada vremenom nestanu skromna obeležja koja su nekada postavljena, a dešavalo se... Ne znam kakve su bile porodične okolnosti pokojnog Branislava. Ne znam ni da li njegovi naslednici znaju u kakvom se stanju nalazio njegov grob, da li su bili u mogućnosti da ga obeleže ili su postojali neki drugi razlozi zbog kojih to nisu učinili. Zato ne želim nikoga unapred da osuđujem. Možda postoji priča koju ja ne znam i razlog koji mi nije poznat. I upravo zato želim da dođem do njegovih naslednika. Moja namera nije da bilo koga prozivam, već da saznam istinu. Voleo bih da čujem da li su znali gde je Branislav sahranjen, da li su znali da njegov grob više nema trajno obeležje i šta se zapravo dogodilo. Ako postoji neko ko ga je poznavao, ko pamti njegovu porodicu ili je u kontaktu sa njegovim naslednicima, zamolio bih ga da mi se javi ili da im prenese ovu objavu. Nemam vremena da obilazim različite ustanove i policijske stanice u pokušaju da dođem do tih podataka, pa se nadam da će ova objava, zahvaljujući ljudima koji pamte Branislava, stići do onih do kojih treba da stigne."

U njegovim rečima nema želje da preuzme ulogu porodice, niti da sebi pripiše zasluge. Naprotiv, Darko ističe da je spomenik podigao iz osećaja ljudske dužnosti, jer veruje da niko ne bi trebalo da bude prepušten zaboravu samo zato što sećanje na njega više nema ko da čuva.

"Želim da naglasim još nešto. Naše selo već dugi niz godina nema mesnu zajednicu koja bi se bavila ovakvim pitanjima. Koliko mi je poznato, Branislav je sahranjen na mestu koje je tada bilo slobodno, a sahrana je obavljena uz svešteničko opelo. Danas, kada nema trajnog obeležja, ostaje na nama da budemo pažljivi i da ne dozvolimo da se zaborave mesta na kojima počivaju ljudi koji su nekada bili deo naših života. Na kraju, želim da kažem da ja ovo nisam uradio da bih se nekome dopao, da bih dobio pohvalu ili da bih sebe predstavio kao boljeg čoveka od drugih. Uradio sam to zato što sam osećao da treba, jer verujem da čoveka ne određuje samo ono što čini za svoje najbliže, već i ono što je spreman da učini za drugoga, čak i onda kada od toga nema nikakvu ličnu korist. Svi smo mi na ovoj zemlji samo prolaznici. Ako već možemo da ostavimo nešto iza sebe, neka to bude barem malo dobrote, poštovanja i čovečnosti."Čini dobro i dobru se nadaj."Ako neko poznaje porodicu pokojnog Branislava Stojanovića ili zna kako mogu da stupim u kontakt sa njegovim naslednicima, molim vas da mi se javite privatnom porukom."

Možda se najveća ljudskost upravo ogleda u onome što učinimo za ljude od kojih ne očekujemo ništa zauzvrat. Darko je Branislava poznavao tek iz nekoliko susreta, ali nije dozvolio da njegovo ime nestane zajedno sa poslednjim tragovima na grobu. Sada se nada da će se javiti neko ko će prepoznati to ime, neko ko će njegovoj porodici preneti vest da je mesto na kojem počiva njihov bližnji ponovo obeleženo.

Jer, na kraju, iza svakog imena na nadgrobnom spomeniku stoji nečiji život, uspomene koje su ostale i ljudi koji su nekada nekome značili. A ponekad je dovoljno da se pojavi samo jedan čovek koji neće okrenuti glavu da bi se sprečilo da sve to zauvek prekrije zaborav. Darkov gest zato nije samo priča o jednom spomeniku, već podsetnik da poštovanje prema čoveku ne prestaje njegovom smrću – i da dobrota najviše vredi onda kada je pružimo nekome ko više ne može da nam uzvrati.

(Telegraf.rs)