Kako se svet seća Gorbačova: Rusi ga nisu voleli, SSSR nije mogao da spasi, ove reči mnogi pamte

Foto: Profimedia/Zuma Press/Sepp Spiegel/Ropi

"Niko nije prorok u svom selu", izreka koja se povezuje s Isusom, možda na najbolji način opisuje i karakteriše politički život Mihaila Sergejeviča Gorbačova, prvog i zadnjeg predsednika SSSR-a, koji je preminuo 30. avgusta u Moskvi, u 92. godini.

Sa scene je nestao jedan, možda ne najveći, ali značajni i u isto vreme nevoljeni i neshvaćeni čovek i političar. Čovek kojim su verovatno turbulentni događaji upravljali više nego on njima, mada je nastojao da ih obuzda i kreira, pogotovo na početku svog vrhunca koji je trajao istorijski neznačajnih, ali u biti ključnih pet do šest godina.

Preporučujemo

Otišao je jedan od najznačajnijih političara 20. veka, tragična i presudna ličnost jedne od najdramatičnijih epoha novije svetske istorije, kada se još jednom točak razvoja čovečanstva okrenuo, piše Jutarnji list.

Kao što je to bilo 1917. godine s propašću Ruskog carstva, tako i te 1990-1991. godine, kada je sa karte sveta nestala još jedna ruska imperija - SSSR.

Otišao je čovek kojeg je malo ko voleo u njegovoj rodnoj Rusiji. Bio je i ostao "zvezda izvan svoje domovine" i sigurno da će u svetu njegov odlazak izazvati veću pažnju i više reakcija nego u Rusiji.

U Rusiji nije omiljen - uprkos svojoj neospornoj veličini, jer je bio akter turbulentnih vremena i žestokog poigravanja istorije. U svim anketama biće uvjerljivo na kraju kolone među svim ruskim vođama 20. veka.

Zašto je tako? Jedni će ga, verovatno proklinjati jer je, po njima "grobar SSSR-a", a drugi će mu zamerati da je do kraja pokušavao da spasi socijalizam i SSSR.

Konzervativci i nacionalisti ga ne vole jer misle da je oslabio Rusiju, demokrate jer nije bio odlučniji u nastojanjima da se zemlja oslobodi boljševičkih stega, skučenog i velikodržavnog načina razmišljanja i shvatanja stvari. Nikome nije odgovarao.

Na vlast je došao, u trenutku kada su kola za SSSR nezaustavljivo jurila prema provaliji. Možda je došao prekasno, ali je barem posao završio dostojanstveno, za razliku od onih koji će ga naslediti.

Došao je na dužnost generalnog sekretara KPSS-a 1985. godine, nakon bizarnog i tragikomičnog perioda kada su u samo tri godine poumirali ostarele i izlaplele Sovjetske vođe Leonid Brežnjev, Jurij Andropov i Konstantin Černjenko, koji su zapravo doveli SSSR do svog logičnog i prirodnog kraja. Nesposobna, birokratizovana, korumpirana i arhaična država i režim umirali su u mukama i neizvesnosti.

Gorbačov je nakon njih bio osveženje u koje su svi poverovali, pa i on sam. Pokušao je s reformama - sa perestrojkom i glasnošću - da prodrma atrofirajući režim i državu. Bio je prvi komunistički vođa koji je s kremaljskih nebesa spustio među zbunjene, dezorijentisane i iznenađene Ruse. Nudeći im nadu, koju je tada, već je bilo jasno, nemoguće bilo povratiti.

Nisu mu oprostili ni Nobelovu nagradu za mir 1990, smatrajući je danas - nagradom za rušenje SSSR-a. Konzervativci i levi i desni nisu mu oprostili ni njegovu voljenu suprugu Raisu, jedinu osobu koju su voleli manje od njega.

Svoju karijeru počinjao je u jeku zadnjih Staljinovih monstruoznih čistki i represija nakon Drugog svetskog rata, a i sam je iskusio mračni režim - obojica njegovih deda bili su mu žrtve staljinizma, piše Jutarnji list.

U KPSS ulazi u zadnjoj godini Staljinovog života, 1952. godine, a formira se ipak u Hruščovljevoj epohi "odmrzavanja", ali i on je bio tek deo tromog sovjetskog birokratizovanog aparata.

Polako se penjao po hijerarhijskog lestvici, do samog vrha, gde se popeo kada je već počeo pad.

Ruska ekonomija tada je bila već na kolenima, vladala je nestašica osnovnih prehrambenih proizvoda. Rat u Avganistanu, koji je nasledio od svojih prethodnika bio je zadnji ekser u kovčeg SSSR-a, mada njemu taj ekser pripisuju.

Hladni rat bio je na vrhuncu, trka u naoružanju iscrpela je SSSR, koji više ni na koji način nije mogao parirati Zapadu.

Gorbačov je pokušao demokratizacijom, ali uzalud. Uvek će se povezivati sa spoljnopolitičkim uspesima i unutarpolitičkim porazima.

Bio je nedovoljno odlučan, ali je li to mogao i biti u onakvom uskogrudnom režimu i činovničkom aparatu i pogubnom mentalitetu. Zato, i sada mnogi, (pogrešno?), njegove pokušaje s perestrojkom i glasnoću, povezuju i navode kao razlog raspada SSSR-a, okrivljujući za to demokratizaciju.

Međutim, koliko god mu je na unutrašnjem planu išlo nakrivo, vodio je aktivnu spoljnu politiku, okrećući SSSR prema Zapadu, gde je govorio da Rusi i pripadaju.

Okončao je hladni rat, ubrzao detant, pomogao ujedinjenju Nemačke, završio uzaludnu agresiju na Avganistan. Nije uspeo da reši nestašice i deficite harne, proizvodnja je padala, a na površinu izbijaju i nacionalni problemi povezani s dominirajućom politikom rusifikacije. I tu želju naroda za većim nacionalnim slobodama, pripisuju mu kao greh.

Pokušao je da spreči nacionalno buđenje u Gruziji i baltičkim republikama pa je čak na njih poslao i vojsku, da bi kasnije shvatio da je to proces koji se više ne može zaustaviti. Ipak, ni u tim državama neće baš za njim pustiti suzu, jer je ipak pokušavao da uspori njihove težnje, dok konačno nije progledao.

Danas će ga još mnogi povezivati samo s njegovom politikom prohibicije, i zabranom prodaje votke, što je svakako nešto što će se možda najviše spominjati iz njegove burne političke karijere.

Stari staljinizirani velikoruski komunistički konzervativizam, koji se danas vratio sa Putinom na velika vrata, pokušao je sa državnim udarom, koji je propao i samo ubrzao raspad SSSR-a i boljševizma.

Neki su skloni bili da optuže Gorbačova da je stajao iza toga ili barem znao, ali čini se da njegova uloga nije bila takva kakvom su želeli da mu nakaleme.

Međutim, taj neuspeli iluzorni državni udar ubrzao je i raspad i njegov politički pad, i umesto njega u političku orbitu vinuo njegovanog najvećeg arhineprijatelja Borisa Jeljcina.

Pomogao je demokratizaciju Rusije i otvorio je Rusima perspektivu, pustio je u Rusiju svež vazduh, oslobodio disidente i pustio ih da govore, relaksirao je jedan truli režim i razbio ustajali način razmišljanja.

Nakon raspada SSSR-a, pokušavao je da se održi u politici, ali je bio žestoko marginalna pojava na ruskom političkom nebu, uvek više poštovan u i čašćen u inostranstvu, ali nedovoljno politički jak da išta uspe i pokuša da napravi.

Priznaće kako je živeo od izdašnih honorara za svoja predavanja na stranim univerzitetima. Po Rusiji nije nastupao. Niti su ga zvali. Zapravo, kada je na katolički Božić 1991, u televizijskom obraćanju dao svoju ostavku, bio je to njegov kraj. Kamerman i osoblje su pogasili svetla, a on je tada, bez ikakvih više ovlašćenja, u sobi ostao sam i napušten. Bio je niko. I nikoga nije bilo da ga odgovori od toga, niti je iko tada pustio za njim suzu. Čime je okončan i SSSR - koji minut nakon njegovog govora na Kremlju je spuštena crvena sovjetska zastava i zavijorio se ruski trikolor.

Praznim hodnicima Kremlja je odlazio u ropotarnicu istorije, dok je spolja, sa Crvenog trga, dopiralo veselo slavlje zbog dolaska novih vremena. I biće sahranjen na elitnom moskovskom Novodjevičjem groblju, uz svoju nikada prežaljenu Raisu. Gorbačov je svakako veliki ruski političar, a nije dopustio da SSSR nestane u krvi.

I na kraju, on je još 2015. godine u intervjuu Der Spiegelu kazao kako napetosti između Rusije i Zapada mogu dovesti do rata, pa i onog nuklearnog, podseća Jutarnji list.

(Telegraf.rs)