• 17

Šta će se desiti sa svetom ako neko stisne "crveno dugme": Da li bismo mogli da preživimo nuklearni rat?

Nuklearni rat bi podrazumevao stotine hiljada eksplozija što bi stvorilo situaciju za koju jednostavno nemamo relevantno iskustvo

  • 17
Nuklearni rat

Foto: Profimedia

Nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin prošle nedelje zapretio korišćenjem nuklearnog oružja, rekavši da ovog puta ne blefira, svet se opet našao na ivici nuklearnog rata.

Iako mnogi smatraju da su šanse da do nuklearnog sukoba dođe, ipak strah postoji, a stručnjaci objašnjavaju razarajuće efekte nuklearnog oružja - Šta nuklearno oružje može? Kako postižu svoju destruktivnu svrhu? Kako bi izgledao nuklearno rat i vreme posle njega?

U članku koji sledi, izvod iz knjige Ričarda Volfsona i Ferenca Dalnoki-Veresa "Nuklearni izbori za 21. vek", autori istražuju ova i srodna pitanja koja otkrivaju najstrašnije realnosti nuklearnog rata.

Eksplozija bombe: Kratkoročni efekti

Najneposredniji efekat nuklearne eksplozije je intenzivan nalet nuklearnog zračenja, uključujući gama zrake i neutrone.

Ovo direktno zračenje se proizvodi u samim nuklearnim reakcijama oružja i traje samo sekundu. Smrtonosna direktna radijacija prostire se skoro milju od eksplozije 10-kilotona. Kod većine oružja, međutim, direktno zračenje je od malog značaja jer drugi smrtonosni efekti uglavnom obuhvataju veće udaljenosti.

Važan izuzetak je oružje sa pojačanim zračenjem, ili neutronska bomba, koja maksimizira direktno zračenje i minimizira druge destruktivne efekte.

Eksplodirajuće nuklearno oružje momentalno ispari samo od sebe. Ono što je mikrosekundu ranije bilo hladan materijal postaje gas topliji nego sunčevo jezgro od 15 miliona stepeni.

Ovaj vrući gas emituje svoju energiju u obliku rendgenskih zraka, koji zagrevaju okolni vazduh. Vatrena lopta pregrejanog vazduha se formira i brzo raste; 10 sekundi nakon eksplozije od 1 megatona, vatrena lopta je u prečniku milju. Vatrena lopta sija vidljivo od sopstvene toplote - tako vidljivo da su početne faze vatrene lopte od 1 megatona mnogo puta svetlije od Sunca čak i na udaljenosti od 50 milja. Pored svetlosti, užarena vatrena lopta zrači toplotu.

Ovaj termalni blic traje mnogo sekundi i čini više od jedne trećine eksplozivne energije oružja. Ova intenzivna toploza može da zapali vatru i izazove teške opekotine na izloženom telu čak 20 milja od velike termonuklearne eksplozije. Dve trećine povređenih u Hirišimi pokazali su dokaze takvog sagorevanja.

Kako se vatrena lopta koja se brzo širi gura u okolni vazduh, stvara talas eksplozije koji se sastoji od naglog skoka vazdušnog pritiska. Eksplozivni talas se u početku kreće napolje hiljadama milja na sat, ali usporava kako se širi. Nosi otprilike polovinu eksplozivne energije bombe i odgovoran je za većinu fizičkog uništenja.

Normalan vazdušni pritisak je oko 15 funti po kvadratnom inču. To znači da svaki kvadratni inč vašeg tela ili vaše kuće doživljava silu od 15 funti. Obično ne osećate tu silu, jer se vazdušni pritisak normalno vrši podjednako u svim pravcima, tako da je 15 funti koje guraju kvadratni inč vašeg tela u jednom pravcu uravnoteženo sa 15 funti koje guraju u drugu stranu.

Obično ne osećate takvu silu, ali ono što osećate je nadpritisak, uzrokovan većim pritiskom vazduha na jednoj strani objekta.

Ako ste ikada pokušali da otvorite vrata protiv jakog vetra, iskusili ste preveliki pritisak. Prekomerni pritisak od čak 1/100 po kvadratnom inču mogao bi učiniti da se vrata skoro ne mogu otvoriti. To je zato što vrata imaju mnogo kvadratnih inča - oko 3.000 ili više. Dakle, 1/100 po kvadratnom inču dodaje mnogo funti.

Eksplozijski talas nuklearne eksplozije može stvoriti nadpritisak od nekoliko milja po kvadratnom inču od mesta eksplozije. U prednjem zidu skromne kuće ima oko 50.000 kvadratnih inča - a to znači 50.000 funti ili 25 tona sile čak i pri nadpritisku od 1 po kvadratnom inču. Nadpritisak od 5 kvadratnih inča je dovoljan da uništi većinu stambenih zgrada. Nadpritisak od 10 po kvadratnom inču ruši većinu fabrika i komercijalnih zgrada.

Ljudi su relativno imuni na sam nadpritisak. Ali nisu imuni na rušenje zgrada ili delove stakla koji lete vazduhom. Zbog toga efekti eksplzije izazivaju mnogo više žrtava, a efekti zavise od od toga koje oružje je detonirano.

Najrasprostranjenija oštećenja na zgradama nastaju u vazdušnom udaru, detonaciji hiljadama stopa iznad mete. Eksplozivni talas iz vazdušnog praska odbija se od tla, što povećava njegovu razornu moć.

Nasuprot tome, eksplozija tla kopa ogroman krater i usitnjava sve u neposrednoj blizini, ali njeni efekti eksplozije se ne protežu tako daleko.

Nuklearni napadi na gradove bi verovatno koristili vazdušne udare, dok bi se eksplozija na tlu koristila na ojačanim vojnim ciljevima kao što su podzemni raketni silosi.

Koliko daleko se prostiru destruktivni efekti?

To rastojanje - radijus uništenja - zavisi od prinosa eksploziva. Obim koji obuhvata dati nivo uništenja direktno zavisi od prinosa oružja. Povećanje prinosa do deset puta onda povećava radijus uništenja. Područje uništenja raste brže, ali još uvek nije u direktnoj proporciji sa prinosom.

To relativno sporo povećanje uništavanja sa povećanjem prinosa je jedan od razloga zašto je više manjih oružja efikasnije od jednog većeg. Dvadeset bojevih glava od 50 kilotona, na primer, uništavaju približno tri puta veću površinu, tačnije kao oružje jačine jednog megatona.

Radijus uništenja takođe zavisi i od stepena destrukcije koju želite da postignete. Grubo rečeno, udaljenost na kojoj nadpritisak padne na pet kvadratnih inča, smatra se dobrim destruktivnim radijusom. Međutim, mnogi ljudi koji se nalaze van ovog radijusa takođe bi nastradali.

Udarni talas završio bi se nakon jednog minuta. Požari koji bi nastali nakon udara, moguće da bi se grupisali u veliku vatrenu oluju koja bi mogla da razvije sopstvene vetrove i dovede do daljeg širenja stihije. Vreli gasovi koji bi se dizali iznad vatrene oluje ušli bi u atmosferu. Vatra u kombinaciji sa otrovnim gasom mogla bi da potroši dovoljno kiseonika i dovede do gušenja onih koji su preživeli udar.

Tokom Drugog svetskog rata u bombardovanju Hamburga, otrovne hemikalije dovele su do stvaranja vatrene oluje koja je odnela 45.000 života. Bacanje atomske bombe na Herošimu izazvala je vatrenu oluju, međutim, ona nije nastala nakon bombardovanja Nagasakija zbog prirode terena. Ova vatrena oluja nije pogubna samo po one koji žive u području na kom je došlo do udara, već ima i dugoročne negativne uticaje na klimatske promene.

Padavine

I nuklearno i obično oružje stvara destruktivne efekte, ali je ono različite magnitude. Međutim, radioaktivne padavine, su pojava koja je svojstvena nuklearnom naoružanju. Te padavine se sastoje od proizvoda fisije, ali i drugih radioaktivnih materija.

Ove padavine koje su pune radioaktivnih čestica mogu da padaju na zemlju ne samo godinama, već i decenijama. U tim situacijama, od onih koji su uspeli da prežive, zahteva se da najmanje 48 sati ne izlaze napolje.

Koje će se čestice naći u ovim padavinama, zavisi od tipa oružja, njegove snage i mesta gde će se ono iskoristiti. Na primer, iako neutronska bomba proizvodi direktno radioaktivno zračenje, ona dovodi do stvaranja male količine padavina.

Bombe jačine kao one koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki dovode do nastanka obilnih lokalnih padavina. Međutim, oružja koja su dizajnirana po principu fizija - fusija - fizija, a koja se danas koriste u proizvodnji termonuklearnog oružja, mogu da izazovu ove padavine na globalnom nivou.

Većina ovih padavina dolazi od fisije U-238, omotača koji okružuje fuziono gorivo. Globalni efekat ovog ogromnog oružja potiče delom od same količine radioaktivnog materijala, a delom iz činjenice da se radioaktivni oblak diže duboko u stratosferu, gde će možda biti potrebno nekoliko meseci ili čak godina da dospe nazad do zemlje.

Iako nismo imali nuklearni rat od bombardovanja Hirošime i Nagasakija, padavine su jedan od efekata sa kojim imamo iskustva. Nuklearna testiranja koja su izvođena, pre Sporazuma o delimičnoj zabrani testiranja, koji je potpisan 1963. godine dovela je do značajnih padavina, a efekti tog zračenja se osećaju i danas.

Tip padavina takođe zavisi i od činjenice da li je bomba eksplodirala na zemlji ili u atmosferi. Ukoliko je bomba eksplodirala u vazduhu, vatrena lopta neće dodirnuti zemlju, pa će se samim tim i radijacija dići u stratosferu. Međutim, ukoliko do eksplozije dođe na zemlji, nastaće ogroman krater, a velika količina zemlje, kamenja i drugih materija dići će se u vazduh. Radioaktivne čestice će se zalepiti za te predmete i oni će nakon što se dignu u vazduh, vrlo brzo vratiti nazad na tlo.

Radioaktivne padavine će možda sprati veliku količinu radijacije, koju će upiti zemlja i verovatno će doći do stvaranja crvenih zona na mestima gde će zračenje biti najjače.

U Olbaniju, u državi Njujork, nedaleko od mesta gde su izvođena nuklearna testiranja, meštani su primili zračenje koje je deset puta veće od dozvoljenog. Tačna količina padavina zavisiće od brzine i smera u kom će se kretati vetar, a ove otrovne padavine mogu da se prošire i nekoliko stotina milja daleko od mesta u kom se dogodila eksplozija. Međutim, količina otrovnih supstanci će se smanjivati kako bude prolazilo njihovo vreme poluraspada.

Preporuke

Vlada SAD nedavno je izdala smernice o tome kako odgovoriti na nuklearnu detonaciju. Jedna preporuka je da se region uništenja usled eksplozije podeli na tri odvojene zone. Najudaljenija zona oštećenja je ona koja ostavlja za sobom slomljeni prozore na zgradama i povrede koje se lako saniraju. Sledeća je zona umerene štete koja ostavlja značajna oštećenja na zgradama, ruševine, štete na vodovodnim sistemina, prevrnute automobile, požare i ljude sa teškim povredama. Konačno, postoji zona ozbiljnog oštećenja, gde su zgrade potpuno srušene, nivo radijacije je visok, a male su šanse da će iko u ovoj zoni uspeti da preživi.

Preporuke takođe definišu opasnu zonu padavina koja obuhvata različite zone oštećenja. Oni koji prvi reaguju moraju da preduzmu posebne mere predostrožnosti dok se približavaju zoni padavina kako bi ograničili sopstvenu izloženost radijaciji. Opasna zona padavina može lako da se protegne na udaljenost od 15 do 30 kilometara od mesta detonacije u zavisnosti od eksploziva i vremenskih uslova.

Elektromagnetni puls

Ukoliko nuklearno oružje eksplodira u vazduhu na velikoj visini, nakon eksplozije neće doći do nijednog efekta koji je ranije opisan, a neće se stvoriti ni kontaminirane lokalne padavine. Međutim, intenzivni gama zraci izbacivaće elektrone iz vazduha, a kada se eksplozija dogodi u razređenom vazduhu zbog visoke nadmorske vidine, ovi efekti će se proširiti stotinama kilometara dalje. Dok budu kružili u magnetnom polju zemlje, ti elektroni će stvarati intenzivan puls radiotalasa, koji je poznat pod imenom elektromagnetni puls.

Primera radi, ukoliko do eksplozije dođe na udaljenosti od 320 kilometara od granice, otrovni oblak bi mogao da se proširi na celu zemlju. Elektromagnetni puls bi bio toliko jak da bi mogao da izazove oštećenja na električnim uređajima, satelitima koje koristi vojska u komunikaciji.

Vojska SAD je 1962. godine detonirala bombu jačine 1,4 megatona u blizini jednog ostrva u Pacifiku. Stanovnici Australije i Novog Zelanda su nakon toga rekli da su osetili eksploziju, a da su na nebu videli veliki crveni oblak. Na Havajima koji je od ovog ostrva odaljen nekih 1.000 kilometara rekli su da su na nebu videli zeleni oblak, a takođe je za kratko vreme popucao veliki broj uličnih svetiljki.

SAD i SSSR su imale ukupno 20 testiranja koja se odnose na elektromagnetni puls, međutim, nejasno je kakve bi posledice mogao da ostavi na današnje osetljive električne uređaje.

Od 1963. godine nemoguće je proučavanje efekta koji elektromagnetni puls ima, ali su ipak mnogi električni uređaji danas dizajnirani tako da nuklearno oružje minimalno utiče na njih. Uprkos tome, korišćenje elektromagnetnog pulsa tokom ratovanja može da dovede do havarije sistema za kontrolu i komunikaciju koju koristi vojska.

Mnoge države širom sveta razvijaju moćno oružje koje korisati mikrotalase, međutim nuklearno oružje nije dizajnirano tako da može da proizvede elektromagnetni puls. Ovo oružje, koje drugačije nazivaju e-bombe, emituju snažne pulseve mikrotalasa koji mogu da unište elektroniku na projektilima, zaustave automobile i obore dronove.

Nakon što smo se upoznali sa razarajućim efektima koje nuklearno oružje ima na ljude i okolinu, postavlja se pitanje kako se donose nuklearne odluke u slučaju kada dođe do nuklearnog rata, a komunikacija među vojnicima je otežana zbog proglema sa elektromagnetnim pulsom.  To su teška pitanja, ali vojni stratezi na njih moraju da imaju odgovore.

Nuklearni rat

Do sada smo razmatrali efekte jedne nuklearne eksplozije. Ali nuklearni rat bi podrazumevao stotine hiljada eksplozija što bi stvorilo situaciju za koju jednostavno nemamo relevantno iskustvo.

Uprkos sporazumima o smanjenju oružja koji traju decenijama, i dalje u arsenalima širom sveta postoji na hiljade nuklearnog naoružanja. Detoniranje samo majušnog dela tog oružja izazvalo bi masovne žrtve.

Kakav bi bio nuklearni rat? Kad pomislite na nuklearni rat, verovatno zamišljate totalni holokaust u kojem protivnici oslobađaju arsenale svog oružja u pokušaju da nanesu najveću štetu.

Mnogi ljudi, uključujući autore ovog teksta, veruju da bi nesreća bila najverovatniji ishod skoro svake upotrebe nuklearnog oružja među supersilama.

Ali, nuklearni stratezi istražili su mnoge scenarije koji ne obuhvataju sveobuhvatnu nuklearnu razmenu. Kakvi bi mogli da budu ti ograničeni nuklearni ratovi? Da li bi zaista mogli da ostanu ograničeni?

Ograničeni nuklearni rat

Jedan oblik ograničenog nuklearnog rata bio bi poput konvencionalnog konflikta na bojnom polju ali uz upotrebu taktičkog nuklearnog oružja niskog prinosa.

Evo jednog hipotetičkog scenarija: Posle pripajanja Krima 2014. godine, Rusija napada jednu baltičku zemlju tenkovima i kopnenim snagama, dok su Sjedinjene Države obuzete unutrašnjom krizom. NATO odgovara odlučnom kontrasilom, uništavajući ruske tenkove borbenim avionima, ali to ne umanjuje rusku odlučnost.

Rusija odgovara sa još više tenkova i bombardujući NATO položaje, ubijajući nekoliko stotina vojnika. NATO takvu agresiju ne može da toleriše i da bi sprečio dalje rusko napredovanje lansira taktičko nuklearno oružje niskog prinosa pozicionirano na varijabilni prinos podešen najniže što bi bilo ravno samo 300 tona TNT.

Cilj je da se signalizira Rusiji da je prešla liniju i da se deeskalira situacija. Akcije NATO zasnovane su na strahu da ako ne bi zaustavio rusku agresiju, rezultat bi bio totalni rat u severnoj Evropi.

O ovoj strategiji zapravo se razgovara u višim krugovima u Pentagonu. Privlačnost koncepta je u tome što bi upotreba nekoliko komada nuklearnog oružja niskog prinosa, mogla da pokaže rešenost uz nadani ishod da će se druga strana obustaviti svoje agresivno ponašanje (ovaj koncept je poznat kao eskalacija radi deeskalacije).

Pretpostavka je da bi nuklearni napad ostao ograničen, da bi se strane vratile za pregovarački sto i da bi prevladao glas razuma.

Međutim, to pretpostavlja lanac događaja u kojem bi se sve odvijalo kao što se očekuje. Zanemaruje se nepobitna činjenica da su, kao što je pruski general Karl fon Klauzevic primetio u 19. veku "tri četvrtine faktora na kojima se zasniva delovanje u ratu, obavijene maglom manje ili veće neizvesnosti".

Često stvarana magla rata, ovo opisuje nedostatak jasnoće u situacijama tokom rata na kojima se zasnivaju odluke.
U opisanom scenariju, senzor bi mogli da budu oštećeni ili otežane linije komunikacije koje bi prijavile prirodu nuklearnog oružja niskog prinosa. Kao rezultat toga, Rusija bi mogla da pomisli da joj je zemlja ugrožena i mogla bi odgovoriti sveopštim napadom uz upotrebu strateškog nuklearnog naoružanja, što bi rezultiralo milionima mrtvih.

Postoji svaki razlog da se veruje da ograničeni nuklearni rat ne bi ostao ograničen. Ratna igra iz 1983. poznata kao "Proud Prophet" uključivala je tajne planove o nuklearnom ratu i u njoj su učestvovali visokopozicionirani donosioci odluka uključujući ministra odbrane u administraciji predsednika Ronalda Regana Kaspara Vajnbergera.

Ratna igra sledila je stvarne planove, ali je neočekivano završila u totalnom nuklearnom uništenju sa više od pola milijarde žrtava u prvom napadu, ne uključujući naknadne smrtne slučajve usled gladi.

Ova vežba je otkrila da ograničeni nuklearni udar može i da ne postigne željene rezultate. U ovom slučaju, razlog tome je što je tim koji je igrao za Sovjetski savez odgovorio na ograničeni američki nuklearni udar snažnim sveopštim nuklearnom napadom.

A šta sa napadom na Severnu Koreju? Neki u američkoj administraciji 2017. zagovarali su strategiju "krvavog nosa" prema flagrantnom kršenju međunarodnog prava od strane Pjongjanga.

Kim Džong Un Donald Tramp

Foto: Tanjug/AP

To znači da bi odgovarajući na preteću akciju Severne Koreje, SAD uništile jednu značajno mesto "krvavom nosu Pjongjanga".

Za to bi poslužio nuklearni napad niskog prinosa ili napad konvencionalnim oružjem. Strategija "krvavog nosa" oslanja se na očekivanje da bi SAD toliko nadjačale Pjongjang da bi se odmah povukao i ne bi reagovao.

Međutim, Severna Koreja bi mogla da shvati svaki tip agresije kao napad sa ciljem zbacivanja njenog režima i mogla bi da pruži odgovor po sistemu "sve ili ništa" koristeći oružje za masovno uništenje (koje bi moglo da uključi i ograničeno nuklearno oružje, kao i veliki deo konvencionlanih snaga).

U septembru 2017. na vrhuncu verbalne komunikacije između predsednika Donalda Trampa i severnokorejskog lidera Kim Džong Una, SAD su uputile bombardere B-1B koji su proleteli pored obale Severne Koreje, i još severnije duž demilitarizovane zone, dalje nego što su SAD ikad učinile, iako su i dalje bili iznad međunarodnih voda.

Severna Koreja tada nije uopšte odgovorila, a analitičari su se zapitali da li su bombarderi uopšte otkriveni.

Nepoznavanje severnokorejskih sposobnosti da razlikuju oružane sisteme moglo bi da stvori situaciju poput ove i dovede do toga da Severnokorejci shvate bilo kakav upad kao "napad na svoju zemlju, način života i čast".

Upravo je ovako napad protumačio sovjetski tim u ratnoj igri "Proud Prophet".

Šta u slučaju napada na SAD?

Sledeće pitanje je eventulni ograničeni napad na SAD. Pretpostavimo da neki protivnik sa nuklearnim oružjem odluči da napadne američke nuklearne snage za brzo reagovanje (što je nemoguće s obzirom na nukerne raketne podmornice, ali nuklearni planeri razmatraju i taj scenario sa smrtnom ozbiljnošću).

Mnoge države u SAD imaju bar jednu metu - bazu nuklearnih bombardera, bazu za podmornice ili silose za interkontinentalne rakete, koje bi garantovale uništenje u takvom napadu.

Napad za koji bi bilo dovoljno samo mala količina strateškog nuklearnog oružja u ruskom arsenalu, mogao bi da ubije milione civila.

Amerika, Rusija, nuklearno naoruzanje, bojeve glave

Foto ilustracija: Shutterstock

Oni koji žive u blizini targetiranih baza bombardera i podmornica bi doživeli eksploziju i efekte lokalne radijacije. Intenzivne radioaktivne padavine nakon rafalnih eksplozija u silosima sa raketama na američkom srednjem zapadu proširilo bi se sve do obale Atlantika. Padavine bi takođe kontaminirale i značajan deo američkih useva i ubilo stoku.
Sa druge strane, američka industrijska baza bi ostala relativno neoštećena, ako se ne dogode dalji okršaji.

Za razliku od napada na vojne mete, neprijatelj bi možda želeo da ošteti američku ekonomiju tako što bi uništio vitalnu industrijsku granu. Tako bi u jednom hipotetičkom napadu, koji je razmatrala Kancelarija Kongresa za tehnološku procenu, 10 sovjetskih raketa tipa SS-18, svaka opremljena sa osam bojevih glava teških jednu megatonu, napalo bi postrojenja za preradu nafte u SAD.

Rezultat toga bilo bi uništenje dve trećine kapaciteta američkih rafinerija. Čak i uz evakuaciju većih gradova u hipotetičkoj krizi, u napadu bi poginulo pet miliona Amerikanaca.

U svakom od ovih scenarija "ograničenih" nuklearnih napada bilo bi ubijeno na milione Amerikanaca, mnogo više od 1,2 miliona koliko je ubijeno u svim ratovima u istoriji SAD.

Da li želimo da razmatramo ograničeni nuklearni rat kao realističnu mogučnost? Da li verujemo da bi nuklearni rat mogao da se ograniči na "samo" nekoliko miliona žrtava? Da li verujemo da profesionalni strateški planeri koji pripremaju naš mogući nuklearni odgovor na protivničke pretnje? Koji nivo nuklearne pripremljenosti nam je potreban da bismo odvratili napad?

Sveopšti nuklearni rat

Bilo da se radi o eskalaciji ograničenog nuklearnog sukoba ili direktnom napadu punog obima, sveopšti nuklearni rat ostaje moguć sve dok nuklearne nacije imaju stotine do hiljade oružja upereno jedna u drugu. Kakve bi bile posledice sveopšteg nuklearnog rata?

Unutar pojedinačnih ciljanih gradova preovladavali bi uslovi opisani ranije za pojedinačne eksplozije. Većina gradova bi, međutim, verovatno bila gađana višestrukim oružjem.

Vladine procene sugerišu da bi više od polovine stanovništva Sjedinjenih Država moglo biti ubijeno usled brzih efekata sveopšteg nuklearnog rata. Za one u odgovarajućim radijusima uništenja, ne bi bilo velike razlike da li je njihova eksplozija bila izolovana ili deo rata. Ali za preživele u manje oštećenim oblastima, razlika bi mogla biti dramatična.

Uzmite u obzir povređene. Opekotine protežu se daleko iznad radijusa uništenja od 5 kvadratnih inča. Jedna nuklearna eksplozija mogla bi da proizvede 10.000 slučajeva teških opekotina koje zahtevaju specijalizovani medicinski tretman. U sveopštem ratu moglo bi biti nekoliko miliona takvih slučajeva.

Ipak, Sjedinjene Države imaju kapacitete za lečenje manje od 2.000 slučajeva opekotina - praktično svi u urbanim područjima koja bi bila izjednačena nuklearnim eksplozijama.

Žrtve opekotina koje bi mogle biti spaaene, ako su njihove povrede nastale iz nekog izolovanog uzroka, poklekle bi nakon nuklearnog rata.

Isto važi i za frakture, posekotine, zgnječene lobanje, probušena pluća i bezbroj drugih povreda zadobijenih kao rezultat nuklearne eksplozije. Gde bi bili lekari, bolnice, lekovi, oprema potrebna za njihovo lečenje? Većina bi ležala u ruševinama, a oni koji bi ostali bili bi neadekvatni ogromnom broju povređenih. Opet bi umrli mnogi koje bi moderna medicina inače mogla spasiti.

U sveopštem ratu, smrtni ishod bi "prekrio" većinu teritorija SAD. Preživeli bi mogli da izbegnu izlaganje smrtonosnom nivou radijacije samo u slučaju da se nalaze u skloništu sa dovoljno vode, hrane i lekova.

Čak i tada milioni bi bili izloženi nivoima radijacije toliko visokim da bi im bio oslabljen imunitet i beležilo bi se sve više obolevanja od kancera.

Oslabljeni imunitet doveo bi do smrtnih ishoda usled najobičnije infekcije, pošto ne bi postojale adekvatne medicinske ustanove za lečenje. Takođe, širenje bolesti iz kontaminiranih izvora vode, nemogućnost pristupa uređenim sanitarnim čvorovima, nedostatak lekovima i milioni mrtvi mogle bi da dosegnu nivo epidemije.

Nije ni čudo što je međunarodna grupa Lekari za društvenu odgovornost nazvala nuklearni rat „poslednjom epidemijom“.

Pokušaji da se ograniči šteta za gradove, predgrađa i industrije pretrpeli bi shodno tretmanu povređenih ljudi. Nestalo bi vatrogasne opreme, vodosnabdevanja, električne energije, opreme, zaliha goriva i komunikacija za hitne slučajeve.

Prevoz u i iz pogođenih gradova bio bi blokiran ruševinama. Nedostatak opreme za praćenje radijacije i osoblja obučenog za rad bi otežalo saznanje gde hitne ekipe mogu bezbedno da rade. Najviše od svega, ne bi bilo zdravih susednih gradova da se pozovu u pomoć... Svi bi bili osakaćeni u sveopštem ratu.

Da li se može preživeti nuklearni rat?

Procene su da bi više od polovine populacije SAD izginulo u sveopštem nuklearnom ratu. A šta bi se dogodilo sa preživelima?

U nadavnim studijama korišćen je detaljan 3D moder terena, da bi se proučio efekat napad na Vašington i Los Aneđele snage 10-kilotona sa namerom da se odgovori na pitanje da li preživeli treba da se evakuišu ili da ostanu gde jesu. Sada se preporučuje boravak u zatvorenom prostoru 48 sati nakon nuklearne eksplozije. To vreme omogućava da nivoi radijacije opadaju na faktor 100. Štaviše, zgrade između preživelog i eksplozije mogu da blokiraju najgore, a ulazak duboko u zgradu može još više da smanji nivoe. Isti argumenti za sklonište važe i za preživele u neurbanim područjima.

Ove nove studije, međutim, razmatraju samo pojedinačne detonacije koje se mogu desiti u terorističkom ili lažnom napadu. Razmatrajući sveopšti nuklearni rat, moramo da postavimo još jedno pitanje: Šta onda?

Pojedinci bi mogli da prežive neko vreme, ali šta se događa na duži rok? Šta se događa sa društvom u celini?

Ekstremni i timski napori morali bi da se ulože kako bi postojala mogućnost za preživljavanja, ali, da li bi oslabljeni i šokirani ljudi mogli da ulože taj napor?

Kako bi pojedinci reagovali kada gledaju kako njihovi voljeni umiru od izloženosti radijaciji ili zadobijenih povreda koje nema ko da leči? Da li bi važila krilatica "svako za sebe", koja bi onemogućila timski rad koji je preko potreban da bi se društvo održalo?

Kako bi stanovnici neoštećenih, ruralnih područja reagovali na najezdu preživelih iz urbanih područja? Kakve bi vladajuće strukture mogle da funkcionišu u ovakvom posleratnom vremenu i kako bi ljudi mogli da znaju šta se događa u ostatku zemlje? Da li bi i međunarodne organizacije ovo mogle da izdrže.

Pojedinci koji se bave izučavanje nuklearnog rata vide posleratno društvo u trci sa vremenom. Sveobuhvatni rat bi uništio veći deo proizvodnih kapaciteta nacije i ubio bi mnoge stručnjake koji bi mogli da pomognu u vođenju društvene i fizičke rekonstrukcije. Rat bi takođe uništio zalihe hrane i drugog materijala potrebnog za preživljavanje.

Sa druge strane, namirnice koje bi "preživele" mogle bi da budu dostupne samo malom delu stanovništva. Izazov za preživele bi bilo da organizuju proizvodnju hrane i drugih potrepština pre nego što ponestane predratnih zaliha.

Da li bi preživeli nakon svega bili sposobni to da urade? To je veoma važno "nuklearno pitanje". Toliko važno da je najbolje i ne odgovoriti na njega, pošto bi samo sveopšti nuklearni rat mogao da pruži definitvno tačan odgovor na isto.

Klimatski efekti

Nuklearni rat velikih razmera "upumpao" bi velike količine hemikalija i prašine u atmosferu. Čovečanstvo je bilo duboko u nuklearnom dobu pre nego što su naučnici dobro sagledali moguće posledice ovoga. Ono što su otkrili nije bilo ohrabrujuće.

Gornja atmosfera uključuje sloj pojačan ozonskim gasom, neobičnom formom kiseonika koji snažno apsorbuje UV zrake. U nedostatku ovog ozonskog omotača, više UV zračenja bi stiglo do površine Zemlje, sa raznim štetnim efektima.

Nuklearni rat bi proizveo ogromne količine hemikalija koje troše ozon, a studije sugerišu da bi čak i "skromna" nuklearna razmena rezultirala neviđenim povećanjem izloženosti UV zračenju. Pojačano UV zračenje može oštetiti morski život, a ljudi bi mogli da dobiju opekotine od sunca. Više UV zračenja bi takođe dovelo do veće incidence fatalnih karcinoma kože i opšteg slabljenja ljudskog imunog sistema.

Još alarmantnija je činjenica da bi se čađ iz požara spaljenih gradova nakon nuklearne razmene izdigla visoko u atmosferu. Studija iz 1983. koju su uradili Ričard Turko, Karl Sagan i drugi (takozvani TTAPS papir) šokirala je svet sugestijom da bi čak i skromna nuklearna razmena - samo 100 bojevih glava - mogla da izazove drastično globalno hlađenje jer čađ u vazduhu blokira dolaznu sunčevu svetlost.

U svom najekstremnijem obliku, ova hipoteza nuklearne zime podigla je mogućnost izumiranja ljudske vrste. Inače, ovo nije prvo izumiranje izazvano prašinom o kojem naučnici razmišljaju. Trenutno razmišljanje je da su dinosaurusi izumrli kao rezultat klimatskih promena izazvanih atmosferskom prašinom usled udara asteroida. Zaista, ta hipoteza je pomogla da se pokrenu "nuklearna zimska istraživanja".

Originalna studija "nuklearne zime" koristila je komjuterski model koji nije bio sofisticiran u poređenju sa današnjim klimatskim modelima i podstakao je žestoke kontroverze među naučnicima koji se bave atmosferom.

Iako nije glavni istraživač publikacije, Sagan je pozajmio svoje ime kako bi se objavio rad. Dva meseca pre nego što je Science objavio rad, odlučio je da rezultate predstavi u štampi. Ovo se izjalovilo, jer su Sagana ismevali poznati fizičari poput Edvarda Telera koji je imao udela u održavanju mita da se nuklearni rat može pobediti i verovanja da bi sistem odbrane od raketa mogao da zaštiti Sjedinjene Države od nuklearnog napada.

Teler je Sagana nazvao "odličnim propagandistom" i sugerisao da je koncept nuklearne zime "veoma spekulativan“. Šteta je učinjena, a mnogi su smatrali da je fenomen nuklearne zime diskreditovan.

Ipak, sa istraživanjem se nastavilo. Nedavne studije sa modernim klimatskim modelima pokazuju da bi sveopšti nuklearni rat između SAD i Rusije, čak i sa današnjim smanjenim arsenalima, moglo bi da izbaci preko 150 miliona tona dima i čađi u gornju atmosferu.

To je, ugrubo, jednako svom đubretu koje se u SAD proizvede godišnje. Rezultat bi bio globalni pad temperature za oko 8 stepeni Celzijusa. Čak i nakon decenije, temperatura bi porasla za samo 4°C.

U svetskim poljoprivrednim regionima, temperatura bi mogla da ostane ispod nule godinu dana ili više, a padavine bi se smanjile za 90 odsto. Uticaj na svetsko snabdevanje hranom bio bi razoran.

Čak i mnogo manji udar bi imao katastrofalne posledice na klimu. U studiji se navodi da bi i razmena između Indije i Pakistana, koja bi mogla da uključi 100 bojevih glava kakve su bačene na Hirošimu, bi mogla da skrati period uzgoja i ugrozi monsunske kiše, što bi ugrozilo snabdevanje hranom za milijardu ljudi.

Šta je zaključak?

Upotreba nuklearnog oružja imalo bi dramatične posledice. Destruktivni efekti eksplozije protežu se miljama od tačke detonacije tipičnog nuklearnog oružja, a smrtonosne padavine mogu prekriti zajednice stotinama milja udaljene od mesta eksplozije.

Sveopšti nuklearni rat ostavio bi preživelima malo sredstava za oporavak i mogao bi dovesti do potpunog sloma društva. Posledice sveopšteg rata izložile bi većinu preživelih populacija zaraćenih nacija nivoima radijacije u rasponu od štetnih do fatalnih. I na kraju, efekti nuklearnog rata proširili bi se i dalje od zaraćenih nacija, verovatno uključujući klimatske promene koje su dovoljno ozbiljne da ugroze veći deo ljudske populacije planete.

Rasprava o nacionalnim i globalnim efektima nuklearnog rata se nastavlja, a malo je verovatno da će se o ovim pitanjima konačno odlučiti bez "nesrećnog eksperimenta" stvarnog nuklearnog rata.

Ali dovoljno se zna o mogućim efektima nuklearnog rata da postoji skoro univerzalna saglasnost o potrebi da se oni izbegnu.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Dend

    1. oktobar 2022 | 21:12

    Rata neće biti, bar ne u Evropi, samo ako se zapreti Amerima da će bombe padati i na njihovu teritoriju ? Oni su poznati da započinju ratove ali van svojih teritorija i da u tome uvek profitiraju ?

    87
    13

    Podelite komentar

  • Ma kako da ne

    1. oktobar 2022 | 21:20

    Znam sta cemo mi Srbi a za ostale ne znam... Mi Srbi cemo ko po starom dobrom obicaju pod sljivu u debeo lad, sesti lepo na bogatu trpezu uz meze i pice pa kad ukne, ukne, ko ga briga, zivim za danas, sutra je svejedno...

    39
    40

    Podelite komentar

  • Lutkarsko pozorište

    1. oktobar 2022 | 22:58

    Neće niko da stisne "crveno dugme".

    35
    11

    Podelite komentar

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima