Od ulaska Rusa u grad, preko straha, do bekstva iz Hersona: Porodica tajno snimala život pod okupacijom

Foto: Tanjug/AP

Dok Rusija žuri da izvuče svoje civilno osoblje iz Hersona uoči ukrajinske kontraofanzive, otac iz Ukrajine Dmitro Banenko se priseća meseci koje su on i njegova porodica proveli pod okupatorima i tajno snimao za BBC Eye, rizikujući puno.

- Danas sam videla robota. Leteo je... želeo je da me ubije - šapnula mu je njegova petogodišnja ćerka Ksjuša dok ju je snimao ispod stola.

Preporučujemo

Nije jasno šta je Ksjuša videla tog dana, ako je uopšte nešto i videla, što je izazvalo uznemirenje kod nje.

Banenko kaže da ništa nije bilo isto otkako su ruski vojnici prvi put prošli pored njihovog prozora kasno popodne 1. marta, a on je počeo da snima njihove živote za dokumentarac BBC Eye. On je radio kao lokalni reporter. Nikada nije mislio da će snimati invaziju na njegov rodni grad - jedini ukrajinski regionalni glavni grad koji je pod kontrolom Rusije.

Kako su zaštitili Ksjušu od brutalnosti ruske invazije, a oni sami ostali pri zdravom razumu, postalo je centralno u njihovim životima, dok su se Dmitri i njegova supruga Lidija borili sa novom stvarnošću.

Tokom prvih nekoliko dana njihov grad je izgleda zaleđen - snimao je prazne, zatvorene škole, napuštene zgrade vlade, prazne fabrike i kancelarije. Većina ljudi se pritajila.

Nakon što su preuzele Herson, ruske snage su želele da napreduju ka Nikolajevu, i žestoko su granatirali. Porodica je iznela dušeke u hodnik, daleko od prozora i igrali su igre kako bi zaokupili pažnju ćerke. Dmitro kaže da je postao stručnjak u pravljenju lutki od senki, a pauci su mu postali specijalnost. Lidija i on su često zviždali pevanje ptica kako bi pokušali da uguše buku dok je Ksjuša pokušavala da zaspi.

On kaže da je ironično kako je Ukrajina decenijama pomagala da se nahrani svet, a da su oni tokom prvih dana imali problema da nabave osnovne namirnice.

- Uspeo sam da uzmem poslednji krompir - rekao mu je jedan muškaraca na ulici dok je snimak centar grada jednog dana početkom marta. Nije bilo ni devet sati ujutru.

On kaže da se ljudi u Hersonu nisu mirili sa svojom sudbinom. Protesti su počeli rano i postali su žestoki nakon nekoliko nedelja. Ruske trupe su izgledale šokirano - Dmitro kaže da su u njihovim glavama oni stigli kao "oslobodioci".

Dmitro je kod pravoslavne crkve upoznao sveštenika Sergeja Čudinoviča, koji je imao nekakvu energiju i išao je iz jednog projekta u drugi. Rizikovao je svoj život prelazeći vojne linije kako bi uzeo lekove koji više nisu postojali u Hersonu.

Dve nedelje nakon što su Rusi umarširali u grad, otac Sergej je odlučio da održi javnu sahranu za ukrajinskog vojnika ubijenog u borbi i da to uživo prenosi. Znao je da to nije lako i da bi Rusi to mogli da vide kao provokaciju.

Protesti su se u međuvremenu nastavili, a 21. marta raspoloženje se promenilo. Ruske snage su, prema rečima Dmitra, bacile suzavac i šok granate. Mnogo ljudi je povređeno, a to je, prema rečima Dmitra, vodilo ka sve većem broju nestalih ljudi - aktivista, novinara, onih povezanih sa ukrajinskim vlastima.

Neki ljudi su odvedeni tokom protesta, neki iz njihovih kuća. Neki su pušteni, neki se nikad nisu vratili.

Dmitro je strahovao da bi mogao da bude sledeći.

- Koliko dugo će proći pre nego što pronađu moje poruke u telefonu nekog od pritvorenih? Ili da li će me zaustaviti i pretresti i otkriti moje snimke? - pitao se Dmitro.

Sledeće večeri bili su sa njegovom trudnom sestrom Marinom i njenim mužem Vitalijem u kući u kojoj su Dmitro i Marina odrasli sa roditeljima. Za stolom u kuhinji za kojim su kao deca jeli, sada su razgovarali o ratu.

Marina je proveravala cene koje su vozači tražili da bi izveli ljude iz grada. Kretale su se od 1.500 dolara samo za prelazak linije fronta i kratke vožnje do Nikolajeva. Dmitro kaže da su počeli da se osećaju očajnim. Marina nije želela da rodi dete u okupaciji, a za Vitalija više nije bilo bezbedno da ide na posao. On je upravljao privatnim luksuznim imanjem - hotelom, štalama i malim zoo vrtom izvan grada, što je značilo da je svakog dana prolazio kroz napete punktove.

Dmitro se 30. marta opet provozao oko crkve, ali je otkrio da su sveštenika Sergeja odveli Rusi. Odmah je obrisao sve njegove poruke koje mu je poslao, i nervozno je čekao vesti. Te večeri sveštenik je objavio na društvenim mrežama da je pušten nepovređen, ali je Dmitro rekao da je izgledao umorno.

Tokom nedelja, prema rečima Dmitra, sveštenik se udaljio od njega i ljudi koji su ga posećivali. Čak nije išao ni u crkvu.

Krajem aprila je opet objavio poruku na mrežama. Otkrio je ne samo da je pobegao iz Hersona, već i da je lagao u prvoj objavi. Kaže da su ga neidentifikovani Rusi naterali da kleči, uhvatili mu glavu među kolena i pretili da će ga silovati. Pod prinudom je pristao da postane saradnik.

Tokom narednih meseci pritisak je rastao, ruski političar Andrej Turčak posetio je grad i rekao da je Rusija u Hersonu zauvek.

Dmitro kaže da je njegovog zeta Vitalija posetio FSB, rekli su mu da se jave kako bi ih prebacili na Krim, što oni nisu želeli.

Marina i Vitalij su se spakovali i pripremili da odu sledećeg dana, a Dmitro je shavtio da ima smisla da krenu sa njima.

- Grčevito smo se pakovali. Podatke o Ksjuši, uključujući i ko bi bili njeni staratelji ako ne preživimo, napisali smo na komadu papira koji smo sakrili u njenom držaču kartice za biblioteku. Okačili smo joj ga oko vrata - rekao je Dmitro.

Krenuli su u konvoj sa njegovom sestrom, nervozno vozeći od jednog do drugog punkta. Posle 34 kontrolna punkta, ugledali su ukrajinsku zastavu.

- Iste boje kao polja žute repice i plavog nebo kroz koje smo se sada vozili. Boje slobode - rekao je Dmitro.

Posle pet meseci, porodica i dalje živi u Kijevu. Dmitrova sestra Marina rodila je dečaka.

(Telegraf.rs)