Mračna analiza sukoba NATO i Rusije: Ko je spremniji i da li je pređena "crvena linija"?

Godine 2024, u skladu s popularnim uverenjem na Zapadu, bivši američki sekretar za odbranu Lojd Ostin izjavio je: "NATO je najmoćniji i najuspešniji savez u istoriji." A ipak, samo dve godine ranije, 2022, nakon petnaestogodišnje kampanje, NATO su u Avganistanu porazili talibani – razjedinjene grupe slabo naoružanih pobunjenika.

Kako pomiriti to ponižavajuće NATO-ovo povlačenje s Ostinovim stavom?

Naravno, NATO nikada nije bio najmoćniji vojni savez u istoriji — ta titula svakako pripada saveznicima iz Drugog svetskog rata: SAD, Sovjetskom Savezu, Velikoj Britaniji i državama Komonvelta. Ipak, nakon 1945. NATO je ispunjavao svoju misiju, radio je to dobro, i oni si mu služili bili su ponosni na to, piše za portal Responsible Statecraft Stiv Džermi, penzionisani komodor britanske Kraljevske mornarice (komodor: čin koji u našoj Ratnoj mornarici ne postoji, a otprilike se nalazi između kapetana bojnog broda i kontraadmirala, op.aut.).

Međutim, od pada Berlinskog zida, reputacija NATO je narušena. Na Zapadu je dobio zadovoljavajuću ocenu u slučaju Kosova. Ponižen je u Avganistanu. Strateški neuspeh nadvija mu se nad Ukrajinom. "Jesmo li zaista sigurni da je NATO dorastao zadatku odbrane demokratske Evrope od navodno ekspanzionističke Rusije u apokaliptičnom scenariju konvencionalnog rata NATO-a i Rusije?", pita se Džermi.

Upravo taj apokaliptični scenario rata NATO-Rusija je ključan za razmatranje ovog pitanja. "Amateri pričaju o taktici, profesionalci proučavaju logistiku", pa bi ova strateška analiza trebalo da počne od logističke pozadine NATO, a zatim da ide ka budućoj liniji fronta na evropskom kontinentu.

"Prvo, za razliku od Rusije, nijedna velika NATO zemlja nije industrijski mobilisana za rat, što se vidi i iz činjenice da Rusija i dalje nadmašuje NATO u proizvodnji granata kalibra 155 mm za Ukrajinu. Što, usput, demantuje tvrdnje da se Rusija sprema da zauzme još više Evrope — da u NATO zaista verujemo u to, svi bismo se ubrzano mobilisali", navodi Džermi.

"Još važnije, nije jasno da bi NATO mogao da se mobiliše brzinom i obimom potrebnim da proizvede dovoljne količine opreme, municije i ljudstva kako bi parirao Rusiji. A svakako ne bez duge pripreme koja bi već sama po sebi odavala naše namere. Ovde nije reč samo o izgubljenim industrijskim kapacitetima, već i o izgubljenim finansijskim mogućnostima. Od najvećih članica NATO, jedino Nemačka ima odnos javnog duga prema BDP-u manji od 100%."

"Drugo, da bi NATO imao i najmanju šansu za uspeh u ovom apokaliptičnom scenariju rata sa Rusijom, američke snage bi morale da budu raspoređene u velikom obimu širom kontinentalne Evrope. Čak i kada bi američka vojska bila brojčano spremna — a sa brojem od 473.000 vojnika 2023. godine, što je manje od trećine broja pripadnika ruske vojske, to nije slučaj — ogromna većina američke opreme i logistike morala bi da stigne morem."

"Tada bi bile ranjive na torpeda sa ruskih podmornica i morske mine. Kao bivši stručnjak za podvodno ratovanje, ne verujem da NATO trenutno ima dovoljan broj snaga za protivpodmorničko i protivminsko ratovanje neophodnih za zaštitu evropskih pomorskih komunikacionih linija."

"Takođe, te snage ne bi bile u stanju da efikasno zaštite ni evropski uvoz energenata, naročito nafte i tečnog prirodnog gasa (LNG), koji su od ključnog značaja za opstanak evropske privrede. Gubici usled ranjivosti pomorskog snabdevanja ne bi samo umanjili vojne kapacitete, već bi i ubrzano doveli do ekonomskih teškoća za građane država NATO, jer bi rast cena i nestašice energenata u ranoj fazi rata naglo povećali politički pritisak da se sukob okonča."

"Treće, naši aerodromi, morske luke, centri za obuku i logističke baze bili bi izloženi napadima konvencionalnim balističkim raketama, protiv kojih imamo izuzetno ograničenu odbranu. Zapravo, u slučaju rakete Orešnik, ne postoji nikakva odbrana", smatra Džermi.

Raketa Orešnik koja stiže brzinom većom od Maha 10 uništila bi NATO-ovu fabriku oružja ili bazu mornarice, kopnene vojske i vazduhoplovstva. Kao u Ukrajini, ruska balistička kampanja takođe bi ciljala transportnu, logističku i energetsku infrastrukturu.

"Godine 2003, dok sam radio u britanskom Ministarstvu odbrane na odeljenju za strateško planiranje, naša analiza pretnji posle napada u SAD 11. septembra ukazivala je na to da bi uspešan napad na LNG terminal, poput onog u Milford Hejvenu, Roterdamu ili Barseloni, imao posledice nalik onima kod nuklearnog udara. Naknadni ekonomski šokovi brzo bi se proširili po evropskom kontinentu koji je sve više zavisan od tečnog prirodnog gasa", navodi penzionisani komodor.

"Četvrto, za razliku od Rusije, oružane snage zemalja članica NATO predstavljaju heterogenu grupu. Moje lično iskustvo, dok sam komandovao obukom evropskih ratnih brodova u okviru Pomorske komande za obuku u Plimutu, a potom i dok sam radio sa NATO snagama u Avganistanu, jeste da su sve NATO snage izuzetno motivisane, ali sa vrlo različitim nivoima tehnološkog razvoja i obučene efikasnosti."

"Možda još važnije u savremenom kontekstu, osim nekoliko NATO instruktora koji su raspoređeni u Ukrajini, naše snage se obučavaju prema zastareloj doktrini 'manevra' koja prethodi pojavi dronova i nemaju stvarno iskustvo u modernom ratovanju protiv ravnopravnog protivnika sa velikim gubicima. Za razliku od njih, ruska vojska ima skoro tri godine iskustva i nesumnjivo je najiskusnija borbena sila na svetu danas."

"Peto, sistem odlučivanja u NATO je trom, opterećen stalnom potrebom za komunikacijom između Vrhovne komande savezničkih snaga u Evropi (SHAPE) i nacionalnih prestonica — što je složenost koja se dodatno pogoršava svakim novim članstvom."

"Još gore, NATO nije sposoban za strateško planiranje. Kada sam stigao u Avganistan 2007, bio sam šokiran činjenicom da NATO nema kampanjsku strategiju. Godine 2022, uprkos brojnim ruskim upozorenjima da širenje NATO predstavlja crvenu liniju, NATO nije bio strateški spreman za očiglednu mogućnost izbijanja rata — što se još jednom potvrđuje kroz našu nesposobnost da pariramo Rusiji u proizvodnji granata kalibra 155 mm."

"Čak i sada, 2025. godine, strategija NATO prema Ukrajini ostaje nejasna, a možda se najbolje može opisati kao: 'uloži još više i nadaj se najboljem'", dodaje Džermi.

Ukratko, NATO se pozicionira kao branilac Evrope, a istovremeno mu nedostaje industrijska osnova za dugotrajni rat protiv ravnopravnog protivnika, potpuno zavisi od američkih snaga za bilo kakvu šansu za uspeh, nesposoban je da efikasno brani svoje pomorske komunikacione linije od ruskih podmornica, kao i svoje vojne i industrijske kapacitete od strateških balističkih napada, čine ga različite, borbeno neiskusne konvencionalne snage, i nema sposobnost strateškog razmišljanja i delovanja.

"Laka pobeda NATO se ne može pretpostaviti — naprotiv, plašim se da je daleko verovatniji suprotan ishod", kaže Džermi.

"Šta sad? Konvencionalno posmatrano, mogli bismo da analiziramo kako da ispravimo uočene slabosti. Strateške provere kako bi se potvrdili kapaciteti koji nedostaju. Analize sposobnosti da bi se utvrdilo kako popuniti te praznine. Konferencije na kojima bi se odlučivalo ko šta radi i ko snosi troškove. Dok sve vreme improvizujemo, nadajući se da će NATO ipak nekako uspeti u Ukrajini — uprkos svim dokazima koji govore suprotno."

"Ali bez jednoglasnog dogovora zemalja članica NATO-a da u velikoj meri povećaju ulaganja u vojsku, mogli bismo se smatrati srećnima ako te nedostatke u kapacitetima uspemo da rešimo u roku od deset godina — a kamoli u roku od pet."

"Ili bismo mogli da se vratimo i — konačno — razmotrimo ocenu mnogih zapadnih realista da je širenje NATO bilo upaljač za Rusko-ukrajinski rat. Rusi su nas iznova upozoravali da takvo širenje predstavlja crvenu liniju. Isto su tvrdili i neki od naših najvećih strateških mislilaca — počevši od Džordža Kenana 1996. godine, Henrija Kisindžera, Džeka Metloka, pa čak i Bila Bernsa u njegovom čuvenom diplomatskom telegramu 'Njet znači njet', a najskorije i Džon Miršajmer svojim predviđanjima iz 2014. godine. Svi su bili ignorisani", kaže on.

"Istina je da NATO sada postoji kako bi se suočavao sa pretnjama koje je stvorilo samo njegovo postojanje. Ipak, kao što pokazuje ovaj scenario, NATO nema kapacitet da porazi glavnu pretnju koju je stvorilo njegovo daljnje postojanje."

"Možda je, dakle, sada trenutak da povedemo iskren razgovor o budućnosti NATO i postavimo dva pitanja: Kako da se vratimo ka održivom miru u Evropi koji sve strane u sukobu žele? Da li je NATO glavna prepreka tom održivom miru?", zaključuje Džermi.

(Telegraf.rs)