Izrael je "saveznik iz snova" za SAD i Trampa: Ovo je razlog zašto je tako i šta drugi mogu da nauče iz toga

Stav predsednika SAD Donalda Trampa prema ratu između Izraela i Irana zbunjuje analitičare navikle da Sjedinjene Države budu garant mira i glavni ratnik u ratovima širom sveta.

U njihovom tradicionalnom pogledu, dopuštanje Izraelu da pokrene napad automatski upliće Sjedinjene Države i ostavlja ih odgovornima za njegovo uspešno izvođenje i rešavanje svih posledica, piše za The New York Post Oren Kas, glavni ekonomista u organizaciji American Compass.

Zamišljaju da Trampova koalicija — podeljena između onih koji podržavaju izraelsku akciju i onih koji se protive bilo kakvom američkom uplitanju u spoljnopolitičke sukobe — mora biti suočena s ozbiljnom pukotinom.

Ali, dani kada su Sjedinjene Države predvodile "liberalni svetski poredak" su prošli.

Ono što sada vidimo jeste kako retorika — i mudrost — ideje "Amerika na prvom mestu", skraćeno MAGA, postaje stvarnost na nebu iznad Teherana.

Zagovornici liberalnog svetskog poretka verovali su da Sjedinjene Države mogu i moraju da kontrolišu događaje širom sveta. Bili su oduševljeni idejom da preuzmu teret bezbednosti svojih saveznika, jer je sa tom odgovornošću dolazilo i pravo da diktiraju spoljnu politiku tih saveznika.

Druge zemlje, prihvatajući status klijenata u zamenu za obećanje američke zaštite, mogle su biti sprečene da preduzmu bilo kakvu akciju koja bi zahtevala američku intervenciju.

I, kao klijent države bez sopstvenih kapaciteta, te zemlje ne bi imale mogućnost da deluju samostalno — pa samim tim ni izbor osim da se povinuju američkim zahtevima.

Spoljna politika "Amerika na prvom mestu" istovremeno umanjuje i prava i odgovornosti koje Sjedinjene Države polažu.

Oboje mora ići zajedno: nema smisla proglasiti da SAD više neće dolaziti u odbranu svih, a istovremeno zahtevati da svi rade ono što SAD žele.

SAD ne bi imale nikakav moralni osnov za takvu poziciju (zašto bi ih druge zemlje slušale ako ne snose njihov bezbednosni teret?) niti način da to sprovedu (čime, ako ne?).

Ali ključno je da takav zahtev više nije ni potreban. Ako SAD nisu odgovorne za posledice nečije tuđe akcije, onda ne moraju ni da se preterano brinu oko same akcije.

Teorija "liberalnog svetskog poretka" oduvek se mučila da izađe na kraj s Izraelom. Da, jevrejska država značajno koristi američku vojnu pomoć — ali nikada nije tražila da SAD preuzmu glavnu odgovornost za njenu bezbednost, niti se oslanjala na Ameriku da to čini.

Naprotiv, Izrael je uvek insistirao da zadrži sposobnost da sam štiti i sprovodi sopstvene interese, i generalno je odbacivao ideju o razmeštanju američkih vojnika u svoje sukobe.

Racionalan posmatrač bi mogao pogledati ovu situaciju i reći: eto pravog saveznika.

Ali ako vaša predstava o "savezništvu" znači da druge nacije predaju svoja prava i odgovornosti Sjedinjenim Državama, ovo dovodi do ludila. Po toj logici, saveznik je onaj ko radi ono što mu se kaže.

Izraelci nikada nisu dobili taj dopis. Njihova sloboda delovanja — na Bliskom istoku koji su SAD smatrale svojim zadatkom da obezbede, kao što su osećale da moraju obezbediti ceo svet — bila je konstantna glavobolja.

Ali iz perspektive "Amerika na prvom mestu", uz smanjena američka prava i odgovornosti, nema problema: i neokonzervativci koji žele da Izrael udari na Iran, i realisti koji žele da se SAD povuku iz stranih sukoba, mogu da pozdrave sadašnji razvoj događaja.

Kao posledica ovog novog i drugačijeg okvira, SAD sada imaju mnogo bolju šansu da se drže podalje od sukoba u koje ne žele da se uključe.

Ideja da bi Iran mogao — ili trebalo — da odgovori na izraelski napad napadom na američke baze logično se uklapa u unutrašnju logiku američke hegemonije, ali nema smisla kada Izrael samostalno pokreće napad.

I dugoročno, može biti u najboljem interesu SAD da podstaknu svet u kome zemlje čije su vrednosti u osnovi usklađene s njenima imaju veću sposobnost da deluju odlučnije, uz manje američkog uplitanja.

Svakako se čini da je to slučaj ovde, kao što bi bio i kada bi Nemačka mogla da pomogne Ukrajini da potisne Ruse, ili ako bi Japan mogao kredibilno da odbrani Tajvan.

Zaokret ka "Americi na prvom mestu" delimično je rođen iz nužde — američka moć više nije dovoljna da očuva globalnu hegemoniju, čak i kad bi to bilo poželjno.

Ali potiče i iz drugačijeg, možda zdravijeg razumevanja toga šta su zapravo američki interesi i kako ih je najbolje ostvarivati.

"Amerika na prvom mestu" ne znači da bi SAD trebalo da slede sopstvene interese i pritom nateraju ostatak sveta da radi to isto.

Naprotiv, ona priznaje da će SAD slediti svoje interese — i da to mogu najbolje učiniti ako svojim saveznicima prepuste da slede i svoje.

Istina, to može biti manje zabavno za velemajstore koji su uživali pomerajući figure po tabli. Oprostite figurama što im ovako više prija, zaključuje Oren Kas.

(Telegraf.rs)