Rat je tek počeo, a Iran je već izgubio: Pred Teheranom su samo dva scenarija, ali nijedan nije dobar po režim

Dana 12. juna, Izrael je pokrenuo seriju napada koji su oštetili iranska nuklearna postrojenja i raketne položaje, uništili skladišta gasa i, što je najgore po Teheran, ubili desetine najviših zvaničnika režima. Iranski vrhovni vođa Ali Hamnei ostao je živ. Ali njegovi najvažniji zamenici, uključujući Mohamada Bagerija, načelnika generalštaba oružanih snaga, i Hoseina Salamija, vrhovnog komandanta Korpusa čuvara islamske revolucije, su mrtvi.

Pre nekoliko godina, iznenadno, gotovo istovremeno ubistvo Bagerija, Salamija i niza drugih viših lidera bilo bi nezamislivo. Tokom tri decenije, tvrdolinijaši koji kontrolišu iranski režim izgradili su ono što je izgledalo kao vrlo snažan sistem odvraćanja. Nagomilali su balističke rakete. Razvili su i unapredili program obogaćivanja nuklearnog oružja. Najvažnije, uspostavili su mrežu posrednika koji su mogli rutinski da uznemiravaju i napadaju izraelske i američke snage.

Ali iranski tvrdolinijaši su preterali. Nakon što je Hamas napao Izrael 7. oktobra 2023. godine, lideri režima su se opredelili za kampanju maksimalne agresije. Umesto da puste Hamas i Izrael da se bore, oni su usmerili svoje posrednike na izraelske mete. Izrael je, zauzvrat, bio prinuđen da proširi svoju ofanzivu izvan Gaze. Uspeo je da ozbiljno degradira Hezbolah, najmoćniju od proksi grupa Teherana, i uništi iranske položaje u Siriji, indirektno doprinoseći kolapsu Asadovog režima. Iran je na ovu agresiju odgovorio pokretanjem dva najveća balistička raketna napada ikada lansirana na Izrael. Ali Izrael, podržan američkom vojskom i drugim partnerima, odbio je te napade i pretrpeo malu štetu. Zatim je uzvratio, piše Foreign Afairs.

Sa tim se srušio temelj iranske strategije odvraćanja. Njegov vladajući režim postao je ranjiviji i izloženiji nego u bilo kom trenutku od Iransko-iračkog rata 1980-ih. A Izrael, koji je decenijama sanjao o napadu na Iran, imao je priliku koju je odlučio da ne može propustiti.

Revolucionarna arogancija

Od Iranske revolucije 1979. godine, lideri u Teheranu su kultivisali mrežu posrednika – Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu, Hute u Jemenu i milicije u Iraku – i razvili veze s Asadovim režimom u Siriji. Ovi regionalni savezi, upareni sa Teheranovim robusnim programom balističkih raketa, omogućili su Iranu da preti protivnicima direktno i izdaleka, dajući tvrdolinijašima ključne izvore moći. Vođstvo zemlje nije bilo imuno na pritisak: na primer, 2015. godine je vodilo nuklearne pregovore sa Sjedinjenim Državama kako bi pomoglo u ublažavanju ekonomske patnje izazvane sankcijama. Ali čak i ovi razgovori su olakšali uspon Irana kao regionalne sile. Rezultirajući Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (JCPOA) pružio je Teheranu opsežno ublažavanje sankcija bez ograničenja njegove odbrane, osim privremenih zaštitnih ograda za obogaćivanje uranijuma. Sjedinjene Države su se 2018. povukle iz JCPOA i ponovo uvele sankcije. Ali iranske posledične nuklearne provokacije služile su kao gromobran da apsorbuju spoljni pritisak i izoluju drugo maligno ponašanje režima.

U oktobru 2023. godine, Islamska Republika je bila na vrhuncu. Imala je veliki uticaj na širok pojas zemlje, od Iraka do Mediterana. Zastrašila je susedne arapske rivale, naročito Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, nateravši ih na pokornost. A iranski posrednici, naoružani raketama, projektilima i dronovima, vršili su stalni pritisak na Izrael.

Napadi 7. oktobra 2023. isprva su se činili da samo dodatno osnažuju Iran. Na kraju krajeva, Teheranov primarni regionalni protivnik iznenada je bio upleten u sveobuhvatan sukob. Iran je stoga podstakao svoje satelite da se pridruže borbi protiv Izraela, stvarajući ujedinjeni, regionalni front pod vođstvom Teherana. Stalna raketna vatra Hezbolaha na severni Izrael primorala je civile da pobegnu iz gradova blizu granice sa Libanom. U Jemenu, Huti su proširili svoje napade na komercijalni brodski transport u Crvenom moru, stvarajući ozbiljan pritisak na globalnu trgovinu i primoravajući Sjedinjene Države da koncentrišu značajnu pomorsku moć i resurse na suprotstavljanje njihovoj agresiji. Do sredine 2024. godine, Iran i njegovi opunomoćenici ozbiljno su testirali regionalni poredak predvođen SAD-om.

Ipak, u samo nekoliko kratkih meseci, iranski regionalni okvir se gotovo potpuno srušio. Izraelske vojne ofanzive uništile su Hamas u Gazi i razrušile Hezbolah u Libanu – ključne tačke u iranskoj višedecenijskoj kampanji pritiska na Izrael. Zatim je usledio iznenađujući pad režima Bašara al Asada u Siriji, u decembru. Sirija je bila vitalna za iransku širu arhitekturu odvraćanja ne samo zato što je predstavljala još jedan front protiv Izraela, već i zato što je sirijska teritorija – koja deli dugu granicu sa Libanom i severnim Izraelom – sadržavala glavni put kojim je Iran snabdevao oružjem Hezbolah i palestinske militante na Zapadnoj obali.

Suočen sa ovim preprekama, Iran je mogao da se pregrupiše. Umesto toga, odlučio je da eskalira sukob s Izraelom direktnim udarom na zemlju u aprilu i oktobru 2024. Preduzimajući takvu akciju, Korpus čuvara islamske revolucije nadao se da će pokazati svoju vojnu moć i ponovo uspostaviti odvraćanje. Umesto toga, IRGC je razotkrio ograničenja svojih raketnih sposobnosti. Iako su aprilski i oktobarski udari bili najveći napadi balističkim raketama ikada na Izrael, hvaljena izraelska vazdušna odbrana, u kombinaciji s onom koji su mu pružile Sjedinjene Države i njeni regionalni partneri, presrela je gotovo sve iranske dronove i rakete. Mali broj njih koji su pogodili izraelsku teritoriju ili su promašili svoje mete ili su naneli beznačajnu štetu.

Napadi su razotkrili Iran kao slabašan. Takođe su podstakli Izrael da direktno uzvrati Iranu, koristeći svoju superiornu vazdušnu moć da uništi ključne iranske baterije protivvazdušne odbrane i vojne objekte u oktobru, razbivši poslednju barijeru koja je ranije sprečavala protivnike Teherana da koriste vojnu silu protiv njegove teritorije. Iransko odvraćanje se srušilo.

Vetrovi promena

Uprkos preprekama na koje je iranski režim naišao, njegovo rukovodstvo i vojni komandanti su bili daleko od priznanja poraza početkom 2025. godine. U martovskom govoru 2025. godine, Salami je odbacio ideju da je Iran izgubio svoju konkurentsku prednost, hvaleći sam opstanak Islamske Republike kao dokaz efikasnosti njene velike strategije. Režim je, na kraju krajeva, bio u ratu ne sa malim silama, već sa velikim koje su imale najnaprednije oružje, opremu i vojsku.

"Čudesno je da je naša nacija uspela da se suprotstavi arogantnim silama", rekao je Salami. Sličan ton je zauzeo i u majskom govoru, navodeći: "Nacija koja nije zarobljena, nacija koja podiže zastavu otpora i deluje po rečima svog vrhovnog vođe svim srcem, takva nacija nikada neće biti poražena."

Sada je, naravno, Salami mrtav, i Iranu je teže nego ikad da tvrdi da je pobedio u svojim angažmanima. Za samo nekoliko dana, Izrael je naneo značajnu štetu vojnom i nuklearnom programu Teherana. Iako su stvarne razmere razaranja poznate samo iranskim liderima, malo je verovatno da će se zemlja lako oporaviti od ovoga. Možda najznačajnije, Iran je izgubio gotovo svu sposobnost da brani svoje nebo od protivnika. Njegova nekada hvaljena protivvazdušna odbrana je uništena ili onesposobljena širom većeg dela zemlje. Zalihe projektila su iscrpljene, mnogi njegovi mobilni lanseri su uništeni, a objekti koje je koristio za proizvodnju projektila i preradu njihovog goriva leže uglavnom u spaljenim ruševinama. Konačno, veći deo iranskog programa za obogaćivanje nuklearnog oružja je oštećen ili uništen. Iran možda i dalje poseduje zalihe visoko obogaćenog uranijuma i neke podzemne kaskade centrifuga. Ali u bliskoj budućnosti, obogaćivanje uraniju za pravljenje nuklearnog oružja više ne pruža odvraćajuću vrednost.

Tome bi trebalo pridodati gubitak "mozga" odbrambenog establišmenta. Atentati na brojne iskusne komandante i vojne zvaničnike, uključujući generala Amira Alija Hadžizadea, komandanta Vazduhoplovnih snaga IRGC-a i arhitektu njegove raketne strategije, ostaviće ogromnu prazninu u režimu i izbrisati znanje izgrađeno na decenijama iskustva. Režim je već zamenio ove komandante, ali ono što se ne može tako brzo replicirati je poverenje koje su njihovi prethodnici stekli od Hamneija, vrhovnog komandanta, i uticaj koji su imali na veliku strategiju režima.

Zaključak: Od jedina dva moguće scenarija nijedan nije dobar po režim

Suočen sa ovakvim porazom, režim bi mogao da prihvati poraz, smanji gubitke i traži kompromis s Izraelom i Sjedinjenim Državama. Taj put bi, u najmanju ruku, zahtevao od režima da odustane od obogaćivanja uranijuma. To bi takođe moglo značiti da Teheran mora da se odrekne svog raketnog programa, prekine podršku posrednicima i odrekne se svog cilja uništenja Izraela. Ali koliko god iranski narod preferirao ovaj ishod, za režim bi to bilo ravno potpunoj predaji, viđeno kao rešenje koje bi predskazalo eventualni kolaps iranskog vladajućeg teokratskog sistema.

Kako bi izbegao potpunu predaju, Hamnei bi takođe mogao da nastavi borbu. To bi moglo uključivati i nuklearni proboj. Pod pretpostavkom da Iran i dalje poseduje zalihe visoko obogaćenog uranijuma i ljude koji imaju znanje, režim bi i dalje mogao pokušati da testira nuklearnu napravu, nadajući se da će postizanjem statusa nuklearne države povratiti deo izgubljene moći odvraćanja. Teheran bi takođe mogao nastaviti da vodi rat, s ciljem da ili iscrpi volju Izraela za borbom ili poveća podršku režimu među iranskim narodom. Režim se možda čak nada da će Izrael proširiti svoje udare, ili pokušati da uvuče Sjedinjene Države, verujući da će, ako bude ubijeno više iranskih civila, iransko društvo postati saosećajnije prema jedinim braniocima zemlje: režimu. Taj efekat "okupljanja oko zastave" je, u ovom trenutku, poslednja preostala nada režima da pridobije Irance na svoju stranu.

Ali pojačana agresija je vrlo rizična opklada i mogla bi ostaviti režim izolovan i bez novca. Što duže rat traje, veće će uništenje zemlja pretrpeti, što bi smanjilo sposobnost režima da jednostavno funkcioniše. Ako nema efekta "okupljanja oko zastave", ili ako on eventualno dođe i prođe, građani Islamske Republike bi se na kraju mogli okrenuti protiv režima. A ako vlada obezbedi nuklearno oružje kako bi zaštitila svoju vlast, Iran bi na kraju mogao izgledati prilično slično Severnoj Koreji, što je scenario koji nijedan Iranac ne bi želeo.

Šta god da se desi, iranski režim je nesumnjivo izgubio svoj višedecenijski sukob s Izraelom. Moraće ili da se odrekne svoje osnovne političke ideologije i traži integraciju s ostatkom regiona kroz diplomatski i ekonomski angažman, ili će morati da se drži svojih uverenja, povlačeći se dalje u sebe. Ali Hamnei i IRGC su izgubili; regionalni status kvo koji su uspostavili je završen.

Sve informacije o sukobu Izraela i Irana možete pronaći u našem BLOGU UŽIVO.

(Telegraf.rs)