Otišla na carski i posle više nikad nije mogla da rodi: Saznala jezivu istinu i nije jedina, sad traže odštetu

"Doktor je rekao da sam glupača, da sam premlada i da imam previše dece. Rekao je da je to jedna vrsta kontracepcije i da ću moći kasnije da imam decu". Ovim rečima započinje svoju potresnu ispovest Sarka Grundzova koju su prisilno sterilisali kada je imala svega 24 godine. Istinu da više ne može da rodi saznala je tek godinama kasnije... Decenije prinudnih sterilizacija u Češkoj i Slovačkoj otkrivaju zajedničko nasleđe zlostavljanja i borbu za ostvarenje pravde...

Sarka je sada zašla u četrdesete i ima ozbiljne zdravstvene komplikacije. Ona je samo jedna od stotina žena u Češkoj koja se bori za pravdu i traži kompenzaciju za ono što su joj uradili. Iako je češka vlada 2021. godine usvojila zakon kojim se preživelima nudi novčana odšteta, ceo proces bio je prepun kašnjenja, odbijanja i birokratskih prepreka, do te mere da je 27. juna predsednik Češke potpisao zakon kojim se rok za podnošenje zahteva za naknadu zbog prinudnih sterilizacija produžava za dve godine – do 2. januara 2027. godine, piše BalkanInsight.

Preporučujemo

Češko Ministarstvo zdravlja saopštilo je u maju da će izdvojiti dodatnih 200 miliona kruna za obeštećenje žrtava nezakonite sterilizacije.

"Toliko nas još uvek čeka. Neki su umrli čekajući", kaže Sarka Grundzova.

Praksa prinudne sterilizacije sprovodila se između 1966. i 2012. godine i često je bila usmerena na žene iz romskih zajednica. Njena nezakonitost proističe pre svega iz izostanka informisanog pristanka.

"Važno je razumeti da su reproduktivna prava i medicinska praksa u to vreme bili snažno pod uticajem patrijarhata. Bilo je uobičajeno da društvo lekare posmatra kao one koji bolje od samih pacijenata znaju šta bi trebalo da rade i šta bi trebalo da žele", objašnjava akademska radnica i aktivistkinja za ljudska prava Gvendolin Albert, saveznik žrtava u njihovoj borbi za pravdu.

Prvi pomen prinudnih sterilizacija u Čehoslovačkoj potiče iz 1960-ih godina, u vreme kada su evropske zemlje nastojale da nadoknade populaciju izgubljenu tokom Drugog svetskog rata. Pored toga, u Čehoslovačkoj je rasla zabrinutost zbog pada nataliteta.

Produžetak porodiljskog bolovanja, dečji dodatak i druge benificije su uvedeni kako bi se povećao natalitet. Istovremeno, država se fokusirala na "kvalitet populacije".

"U to vreme su Romi smatrani za inferiornu vrstu. Na njih se gledalo kao na decu koja se rađaju sa deformitetima i koja su sklona kriminalu", objašnjava Albert dodajući da je isti narativ korišćen u nacističkoj Nemačkoj.

Do kasnih 1960-ih, Ministarstvo zdravlja Čehoslovačke počelo je otvoreno da govori o potrebi regulisanja romske populacije.

"Evo ti vaučer za novu veš mašinu, samo pristani na sterilizaciju"

"Tada su medicinski stručnjaci sugerisali da bi, ako bi zakoni o sterilizaciji bili fleksibilniji, mogli pomoći u ograničavanju reprodukcije nepoželjnih osoba - onih koje su smatrane asocijalnim ili sa nižim kognitivnim sposobnostima", opisuje ona.

Godine 1972. doneta je uredba kojom se lekarima dozvoljava sterilizacija žena za koje se smatralo da su sklone kriminalnom ponašanju, asocijalnosti, imbecilnosti, alkoholizmu i sličnim stanjima.

"Međutim, te dijagnoze su bile u rukama lokalnih zdravstvenih radnika i socijalnih službi", objašnjava Albert i naglašava da je ova politika prvenstveno bila usmerena na Romkinje, koje su često bile obmanjivane u vezi s nepovratnom prirodom zahvata.

Tokom 80-ih godina prošlog veka, socijalni radnici su namerno koristili finansijske podsticaje kako bi ubedili žene da pristanu na sterilizaciju.

"Socijalni radnici su ženama nudili novac ili vaučere za novu veš mašinu i predstavljali sterilizaciju kao nešto što je u njihovom najboljem interesu", opisuje ona.

Baš kao i Sarka, procenjuje se da je na hiljade žena sterilisano bez njihove pune saglasnosti. Druge su bile podvrgnute proceduri tokom carskog reza, a tek godinama kasnije bi saznali šta su im lekari uradili.

Nakon raspada Čehoslovačke 1993. žrtve su počele da pričaju o prisilnoj sterilizaciji i krenule su da se bore za pravdu, tražeći odštetu.

Nakon više od 20 godina borbe, 2022. godine, žrtve u Republici Češkoj konačno su konačno izborile reparacije kada je vlada pristala da obešteti one koji su bili nezakonito sterilizovani. Zakonom je predviđena isplata od 300.000 čeških kruna (10.500 evra) za svaku žrtvu koja ispunjava uslove.

Neke su se prijavile, ali nisu doživele da dobiju odštetu. To je bio slučaj Vlaste Holubove, koja je preminula u julu 2023. godine. Njen zahtev nije obrađen, kao ni mnogi drugi iako češko Ministarstvo zdravlja ima zakonsku obavezu da zahtev obradi u roku od 30 dana.

Čekaju beskonačno na pravdu

Zakon o reparacijama naišao je na oštre kritike žrtava i nevladinih organizacija zbog neuspeha da obezbedi dugo očekivanu pravdu.

"Ako je ovo trebalo da bude zakasneli pokušaj priznanja nepravde, onda je propao", kaže Albertova.

Ona posebno kritikuje duge rokove čekanja, tokom kojih su žrtve mesecima čekale odluku Ministarstva zdravlja Češke.

"Često sam se pitala da li je neki službenik umro i zaboravio da prosledi spise dalje. Nisam očekivala da će ovako loše ispasti. Nije ispunilo svoju svrhu - toliko žena moralo je da se obrati sudovima, toliko ih je Ministarstvo zdravlja odbilo, iako su sudovi više puta ukazivali na pogrešne odluke", objašnjava ona.

Misli na desetine žrtava koje su u protekle dve godine podnele žalbe opštinskim sudovima nakon što su im zahtevi za naknadu odbijeni. U svakom slučaju poznatom autorima ovog teksta, sudovi su presudili u korist žrtava, navodi BalkanInsight.

Do danas je država obeštetila 536 žrtava, odbila 580 zahteva i obustavila više od hiljadu drugih iz različitih razloga. Proces koji je trebalo da ispravi jednu od najtežih povreda ljudskih prava u savremenoj češkoj istoriji, ostao je daleko ispod očekivanja.

I u Slovačkoj muke žrtava

Dok je proces obeštećenja u Češkoj bio spor i nedosledan, Slovačka još uvek nije ponudila nikakav oblik odštete. Romkinje tamo i dalje se bore za pravdu, često kroz dugotrajne sudske postupke koje mnoge možda neće dočekati da budu okončani.

Jedan izuzetak je Ingrid Ginova, iz segregisanog romskog naselja Rišnava na istoku Slovačke. U januaru 2000. godine, sa samo 16 godina, stigla je u porodilište u Krompašima. Njena druga ćerka rođena je carskim rezom. Tri godine kasnije, otkrila je da je tokom tog zahvata bila sterilisana.

"Nakon što sam se probudila iz anestezije došao je doktor i tražio mi da potpišem papir. Rekao je da to potpisuju sve žene koje su imale carski rez. Bila sam mlada. Nisam razumela... Tako da sam uradila kako mi je rečeno", kaže Ingrid.

Nije znala da je retroaktivno potpisala saglasnost za sterilizaciju, niti su joj rekli da su joj vezali jajovode...

"Nisam ni znala šta znači sterilizacija. Nikada ne bih pristala. Htela sam četvoro ili petoro dece,“ kaže ona. Kao maloletnoj, bila bi potrebna saglasnost njenih roditelja; niko iz bolnice ih nije obavestio.

Nakon carskog reza kod Ingrid se razvila stravična infekcija. Hitno su je prebacili u bolnicu u Kosicama, gde su joj lekari uradili histeroktomiju kako bi joj spasili život. Čak ni tada joj niko nije rekao da je bila sterilisana.

Njena priča nije usamljena. I dalje je nepoznat tačan broj žena koje su sterilisane u Slovačkoj.

"Ovde nije reč o nekoliko bahatih lekara, to je bio sistem. Sa tom praksom su počeli u vreme komunizma, a kako nije niko odgovarao, sa praksom se nastavilo nakon tranzicije. Slovačka nije usamljena, ovo se događalo širom Evrope", kaže advokatica Vanda Durbakova iz Centra za ljudska prava.

Slična praksa zabeležena je u Švedskoj, Norveškoj, Austriji, Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj.

Prekretnica je došla 2003. godine objavljivanjem izveštaja Body and Soul. Zasnovan na intervjuima sa 230 Romkinja, izveštaj je razotkrio sistematska zlostavljanja u slovačkim bolnicama: segregaciju od belih pacijentkinja, uskraćivanje pristupa medicinskoj dokumentaciji, verbalno i fizičko nasilje. Više od 140 žena bilo je sterilisano bez odgovarajućeg pristanka, većina njih nakon 1989. godine.

Izveštaj je izazvao međunarodno ogorčenje. Slovačka, koja je tada bila kandidat za članstvo u EU, suočila se sa pritiskom Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope. Ipak, niko nije pozvan na odgovornost.

Barbara Bukovska, koja je koautorka izveštaja, prisetila se reakcija na izveštaj.

"Svi su želeli da veruju da Slovačka ide ka modernom evropskom identitetu. Optuživali su nas da narušavamo ugled zemlje,“ kaže ona.

Kada je istraživala tvrdnje o segregaciji u bolnici u Krompašima, lekar ju je fizički napao. Nakon objavljivanja izveštaja, postala je meta krivičnih postupaka. Tužioci su tvrdili da, ako su njene tvrdnje netačne, širi lažne informacije; a ako su tačne, da nije prijavila krivično delo.

Od tada su Romkinje i njihovi advokati podneli više od deset tužbi. Većina je odbijena na slovačkim sudovima.

"Isprva smo mislili da će pravda doći za nekoliko meseci. Prošlo je više od 20 godina", kaže Bukovska.

Ingrid Ginova je konačno dobila pravdu 2012. godine, kada je Evropski sud za ljudska prava presudio u njenu korist i dodelio joj naknadu.

"To je bilo olakšanje, ali nije promenilo ništa za druge. Lekari nas i dalje tretiraju kao manje vredne ljude", kaže ova mlada žena.

Zvanično izvinjenje

Istraživanja o nezakonitim sterilizacijama u Slovačkoj bile su retke. U slučaju bolnice u Krompašima, tužilac je vremenom 'zatvorio slučaj', ističući da nema dokaza da je zločin počinjen.

Durbakova optužuje vlasti da ne čine dovoljno.

"Policija je tražila od žena da prijave, ali u atmosferi gde se suočavaju da i društvo i njihova zajednica ne veruju šta su prošle, ubile su im samopouzdanje da istupe", kaže ona.

Romi su druga po veličini manjina u Slovačkoj, sa procenjenom populacijom od 400.000. Duži niz godina suočavaju se sa sistemskom diskriminacijom i isključivanjem.

Godine 2004. Slovačka je uvela novi zakon o zdravstvu koji zahteva informisani pristanak i obavezni rok čekanja od 30 dana za sterilizacije. Međutim, niko još uvek nije odgovarao za prethodne zloupotrebe.

Država je svoju odgovornost zvanično priznala tek 2021. godine, dajući formalno izvinjenje:

"Vlada osuđuje korišćenje sterilizacija kao sredstva kontrole rađanja usmerenog na društveno ugrožene grupe, naročito romske žene. Smatramo da regulisanje broja dece predstavlja povredu ličnog integriteta i kršenje ljudskih prava", naveli su.

Ipak, zakon o obeštećenju nije usledio. Predlog poslanika Petera Polaka mlađeg iz 2023. godine nije prošao u parlamentu zbog prevremenih izbora i od tada je zaustavljen.

Tokom posete Slovačkoj 2024. godine, Majkl O’Flaherti, komesar Saveta Evrope za ljudska prava, pozvao je vladu na akciju.

"Vlada ne sme više da čeka da zaceli rane. Mora da donese pravdu, uključujući uspostavljanje dostupnog i efikasnog mehanizma za obeštećenje", naveo je.

Ministarstvo pravde Slovačke sada kaže da namerava da do kraja 2025. godine izradi zakon o obeštećenju. Detalji su i dalje nejasni. Nije precizirano koliku će naknadu žrtve dobiti, kako će se procenjivati zahtevi, niti da li će pravo imati žene sterilisane u Slovačkoj, a koje sada žive u inostranstvu – uključujući Češku.

Za žene koje su bile sterilisane bez svog pristanka, novac ne može da vrati ono što im je oduzeto. Ali jasno priznavanje odgovornosti od strane vlada, institucija i javnosti očigledno je neophodno.

"Kao društvo, moramo nedvosmisleno osuditi takve prakse i barem simbolično obeštetiti žene koje su pretrpele štetu, kako bismo zatvorili ovu mračnu stranicu naše istorije", apeluje Durbakova.

(Telegraf.rs)