Predstojeći samit Trampa i Putina na Aljasci predstavljaće, po svemu sudeći, spor i bolan poraz Ukrajine

Lokacija je bitna, izjavio je američki predsednik Donald Tramp, bivši trgovac nekretninama. Nekoliko trenutaka kasnije, najavio je da će Aljaska, mesto koje je Rusija pre 158 godina prodala Sjedinjenim Američkim Državama za 7,2 miliona dolara, biti mesto gde će ruski predsednik Vladimir Putin pokušati da proda svoj "posao veka", navodeći Kijev da preda delove teritorije koje još nije uspeo da zauzme.

Uslovi oko samita narednog petka toliko su naklonjeni Moskvi da je jasno zašto je Putin zgrabio priliku, posle višše meseci lažnih pregovora, i teško je zamisliti kako bi dogovor proizašao iz bilateralnog sastanka, a da ne unakazi Ukrajinu, navodi CNN u komentaru koji  prenosimo:

Kijev i njegovi evropski saveznici reagovali su s opravdanim užasom na prve ideje Trampovog izaslanika, Stiva Vitkofa, prema kojima bi Ukrajina ustupila ostatke Donjecke i Luganske oblasti u zamenu za prekid vatre.

Naravno, šef Kremlja je promovisao ideju o zauzimanju teritorije bez borbe i našao voljnog sagovornika u Vitkofu, koji je u prošlosti pokazivao prilično opušteno shvatanje ukrajinskog suvereniteta i složenosti zahteva da zemlja, koja je u četvrtoj godini meta invazije, jednostavno napusti gradove koje je branila po cenu hiljada poginulih vojnika.

Vredi se zaustaviti i razmisliti kako bi Vitkofov predlog izgledao. Rusija je blizu opkoljavanja dva ključna grada u Donjeckoj oblasti, Pokrovska i Kostjantinjivke i u narednim nedeljama bi mogla efektivno staviti ukrajinske trupe koje ih brane pod opsadu. Predaja ta dva grada možda bi i bila nešto što bi Kijev ionako učinio kako bi sačuvao ljudstvo u narednim mesecima.

Ostatak Donjecke oblasti pre svega gradovi Kramatorsk i Slavjansk, predstavlja mnogo teži izazov. Hiljade civila tamo sada žive, a Moskva bi uživala u scenama u kojima se gradovi evakuišu, a ruske trupe ulaze bez ispaljenog metka.

Odbijanje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog da ustupi teritorij, odražava pravu dilemu vrhovnog komandanta koji pokušava da upravlja besom svoje vojske i duboko ukorenjenim nepoverenjem ukrajinskog naroda prema svom susedu, koji i dalje svake noći bombarduje njihove gradove.

Šta bi Ukrajina mogla dobiti zauzvrat u "razmeni" na koju se Tramp pozivao? Možda male parčiće pograničnih oblasti koje je Rusija zauzela u Sumskoj i Harkovskoj oblasti, deo Putinove navodne "tampon zone", ali realno, ništa mnogo više od toga.

Glavni cilj je prekid vatre, a i to je pod velikim znakom pitanja. Putin odavno tvrdi da je neposredni prekid vatre, koji su mesecima zahtevale Sjedinjene Države, Evropa i Ukrajina, nemoguć dok se prvo ne obavi tehnički posao oko nadzora i logistike. Malo je verovatno da je sada promenio mišljenje, kada njegove trupe napreduju duž istočnog fronta.

Evropa je takođe oprezna da ne ponovi neuspeh bivšeg britanskog ministra spoljnih poslova Nevila Čemberlena da se suprotstavi nacističkoj Nemačkoj 1938. godine, odnosno bezvrednost "parčeta papira" potpisanog od strane Kremlja, koji je više puta pristajao na sporazume u vezi sa Ukrajinom, a zatim jednostavno koristio pauzu da se pregrupiše pre nego što ponovo izvrši invaziju.

U Putinovu odbranu, mora se priznati da je od samog početka jasno stavio do znanja šta želi: Celu Ukrajinu potčinjenu ili okupiranu i strateški reset sa SAD, koji bi podrazumevao da Vašington odbaci Kijev kao kamen.

Njegov pomoćnik, Jurij Ušakov, govorio je o tome da je Aljaska odlično mesto za razgovore o ekonomskoj saradnji između Vašingtona i Moskve, i sugerisao da je već predložen povratni samit u Rusiji.

Postoji rizik da bismo mogli videti prisnost između Trampa i Putina, koja bi američkom predsedniku omogućila da toleriše više tehničkih sastanaka između njihovih timova o tome šta i kada bi eventualni sporazum o prekidu vatre mogao da podrazumeva. Plan o razmeni ili prisvajanju teritorija, potpuno u korist Moskve, mogao bi zatim biti predstavljen Kijevu, uz stare američke ultimatume o pomoći i deljenju obaveštajnih podataka, uslovljene njihovim prihvatanjem dogovora, što smo već viđali ranije.

Potom bi usledio novi poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona Trampu, i tako u krug. Putinu treba još vremena da nastavi osvajanje, a sada je na pragu da ga dobije.

Šta se promenilo od poslednjeg puta kada je Trampovo razmišljanje nekako ponovo bilo privučeno ruskoj orbiti, otprilike u vreme incidenta u Ovalnom kabinetu sa Zelenskim? Dva elementa su sada prisutna, a ranije ih nije bilo.

Prvo, ne možemo zanemariti da su Indija i Kina, prva suočena sa mogućnošću uvođenja carina od 25 odsto za dve nedelje, a druga koja još čeka da sazna koliku će štetu pretrpeti, bile na telefonskoj vezi sa Kremljom prethodnih dana.

Mogle su da pruže određeni podsticaj Putinu da se sastane sa Trampom, ili bar da još jednom pruži više formalnih izjava u prilog diplomatiji, a možda su zabrinute i da bi njihovi energetski uvozi mogli biti ugroženi Trampovim sekundarnim sankcijama.

Ali Putinu verovatno nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja da prihvati zvaničan poziv u SAD, kako bi održao bilateralni sastanak koji njegov tim već dugo predstavlja kao put ka miru u Ukrajini. Još jedan rok za uvođenje sankcija, u petak, upravo je prošao gotovo neprimećeno u metežu oko Aljaske i dogovora o teritorijama.

Drugo, Tramp tvrdi da se njegovo razmišljanje o Putinu promenilo. "Razočaran", "odvratno", "navlači me", sve su to nove reči u njegovom rečniku kada govori o šefu Kremlja. Iako Tramp, čini se, bez truda uspeva da se suzdrži od nanošenja stvarne štete Moskvi, dopuštajući da pretnje i rokovi padnu mrtvi u vodu, okružen je saveznicima i republikancima koji će ga podsećati koliko je daleko ovim putem već išao ranije.

Mnogo toga bi moglo da pođe dobro. Ali scena je postavljena za nešto mnogo mračnije. Razmislimo na trenutak o Putinovom načinu razmišljanja. Treća Trampova pretnja sankcijama je nestala, a njegove snage ulaze u period strateške prednosti na frontovima. Dobio je svoj prvi poziv u Sjedinjene Države u poslednjih deset godina da razgovara o miru u Ukrajini, bez Ukrajine, i to o dogovoru u kojem ne mora ni da se bori kako bi dobio deo ostatka teritorije koju želi. I sve to pre nego što bivši špijun KGB počne da koristi svoj očigledni "šarm" na Trampu.

Petak je naizgled još daleko, ali čak i iz ove udaljenosti, sve podseća da će on označiti sporu kapitulaciju Kijeva.

(Telegraf.rs)