Putin mora da promeni svoj stav prema Ukrajini ili je sudbina Kremlja na kocki: Može li s ovim da se suoči?

Predsednik Rusije Vladimir Putin ponovo, na primeru Ukrajine, uči jednu vrlo važnu lekciju - Pazi šta želiš.

Njegova prva velika pogrešna procena bila je verovanje da će dobijanje zelenog svetla od tadašnjeg predsednika SAD Džozefa Bajdena za "manji upad" u Ukrajinu u februaru 2022. praktično garantovati uspeh njegove invazij punog obima, navodi se u komentaru portala The Hill, koji prenosimo:

Preporučujemo

Nije bio sam u tom uverenju, globalna očekivanja, uključujući i ona u Bajdenovoj administraciji, bila su da će Ukrajina odmah kolabirati pod ruskim napadom. Ali SAD i Zapad već su prihvatili Putinovu invaziju i okupaciju istočne Gruzije 2008. godine tokom administracije Džordža V. Buša, koji je upravo bio ubedio NATO da se obaveže na buduće članstvo za Gruziju i Ukrajinu. Buš je tada izjavio da je "pogledao u Putinove oči i video njegovu dušu", a nije učinio ništa da zaustavi rusku agresiju.

Ovaj obrazac popuštanja pred novim svetskim poretkom, oblikovanim po starom principu da "sila kroji pravo", ponovio se 2014. Rusija je tada izvršila invaziju na istočnu Ukrajinu i Krim da bi naplatila obećanje predsednika Baraka Obame iz 2012. dato Putinu da će imati više američke "fleksibilnosti" kada bude reizabran. Putin je očigledno očekivao da će Bajden, kao predsednik, slediti obrazac koji su on i Obama već uspostavili 2014. godine, da su veliki delovi Ukrajine potrošni u ime "mira" i izbegavanja trećeg svetskog rata.

Ali predsednik Volodimir Zelenski i ukrajinski narod shvatili su realnost da je ruska invazija u krajnjoj liniji egzistencijalna pretnja. Odlučili su da pruže otpor i potraže pomoć Zapada, ne u vidu borbenih trupa, već kroz diplomatsku, obaveštajnu i vojnu podršku. Danas, posle tri i po godine, Rusija je pretrpela milion mrtvih i ranjenih, izgubila opremu u vrednosti od više milijardi dolara i podnela teret razarajućih zapadnih sankcija, a da nije ostvarila značajnije teritorijalne dobitke osim onih 20 procenata Ukrajine koje je zauzela u početnom blitzkriegu. Još gore po Putinov pogled na svet, Rusija se sada suočava sa obnovljenim i ojačanim NATO savezom, sa dva nova člana, Švedskom i Finskom, blizu svojih granica.

Nakon što je nadživeo Bajdenovu administraciju, koja ga je ispravno nazvala "nasilnikom" i "ratnim zločincem", Putin je pronašao pogodnijeg i kooperativnijeg pregovaračkog partnera u Donaldu Trampu, čije divljenje, na granici obožavanja, bilo je očigledno. Ali, još jednom, preveliko oslanjanje na prvobitno popustljivog američkog predsednika navelo je Putina da preceni svoje karte.

Nakon što je Tramp, sledeći primer svog potpredsednika, Džej Di Vensa, pokazao nepoštovanje i ponizio Zelenskog na njihovom sastanku u Beloj kući, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev pozdravio je taj sramotni nastup.

"Drska svinja je konačno dobila odgovarajući šamar u Ovalnom kabinetu", napisao je na mreži X. "Donald Tramp je u pravu: Kijevski režim ‘kocka se sa trećim svetskim ratom’".

Od tog trenutka, Putin se osećao ohrabrenim da odbaci Trampove ponovljene ponude i rokove za okončanje krvoprolića. Glasno najavljivani samit na Aljasci trebalo je da bude obračun, uz pretnje "teškim posledicama" ukoliko Putin ne pristane na trenutni prekid vatre.

Umesto toga, ruski lider je ponovo prkosio Trampu, samozadovoljno dominirajući sastankom pod budnim okom svetske javnosti koji je sam zahtevao dok je u isto vreme pojačavao bombardovanje ukrajinskih civila. Putinova međunarodna izolacija zbog agresije i ratnih zločina okončana je Trampovim izuzetno srdačnim, crvenim tepihom dočekom na američkom, nekada ruskom, tlu, i to bez ijednog javnog ustupka.

Na neki način, samit je bio suprotnost nasilničkom ponižavanju Zelenskog od strane Vensa i Trampa. Ali ovoga puta američki predsednik bio je taj umanjeni učesnik, a sve je izvedeno ne kroz ljutite mrke poglede, već kroz Putinove lukave osmehe.

Nakon lažnog početka na Aljasci, sledeći korak u Trampovom epskom nastojanju da okonča rat i poveća svoje šanse za Nobelovu nagradu za mir bila je pozivnica Zelenskom da se vrati u Belu kuću kako bi razradili detalje sveobuhvatnog mirovnog sporazuma, uključujući razmene teritorija koje Putin želi i pitanja koja je pokrenuo Zelenski, poput bezbednosnih garancija.

Uzimajući u obzir bednu istoriju prošlih garancija Budimpeštanski memorandum iz 1994. godine kada je Ukrajina predala svoje nuklearno oružje, sporazume Minsk I i Minsk II o prekidu vatre i brojne druge prekinute pauze u borbama Ukrajina će želeti garancije pouzdanije i sličnije formalnim bezbednosnim ugovorima poput člana 5 Severnoatlantskog ugovora. Trampov tim tvrdi da je Putin sada pristao na bezbednosnu garanciju za Ukrajinu "sličnu članu 5".

Članice NATO počele su da preuzimaju sopstvene obaveze za pojedinačnu i kolektivnu samoodbranu od zajedničke opasnosti koju Putin predstavlja. Kao rezultat toga, šefovi šest evropskih vlada pridružili su se Zelenskom u poseti Beloj kući, sa namerom da oblikuju kolektivni zapadni odgovor na najveći bezbednosni izazov još od Drugog svetskog rata.

Sjedinjene Države i evropske demokratije moraju oblikovati kolektivnu strategiju za pobedu Ukrajine koja uključuje sledeće:

• Bezbednosnu garanciju oko koje se Zelenski i Evropa slažu da je neophodna za mir
• Povećan obim transfera oružja Ukrajini sa povećanim dometom i smrtonosnošću
• Diplomatske deklaracije o suverenitetu i političkoj nezavisnosti Ukrajine
• Jače direktne ekonomske sankcije protiv Rusije i sekundarne sankcije zemljama koje finansiraju Putinov rat, poput Kine
• Oduzimanje ruske imovine za obnovu i delimično zarastanje Ukrajine, uključujući reparacije za porodice žrtava ruskih ratnih zločina

Nakon neuspelog samita na Aljasci, penzionisani general Filip Bridlav je rekao:

"Rusija nikada nije bila zainteresovana za mir u Ukrajini, nije sada zainteresovana za mir u Ukrajini i nikada neće biti zainteresovana za mir u Ukrajini“, osim nakon sopstvene potpune pobede.

Ako Putinov režim ne promeni svoje agresivno ponašanje, SAD i Evropa moraju da preduzmu kampanju za promenu režima u Rusiji.

Autor komentara je Džozef Bosko, bivši direktor za Kinu u ministru odbrane od 2005. do 2006. godine i direktor za humanitarnu pomoć i pomoć u katastrofama za Aziju i Pacifik od 2009. do 2010. On je vanredni saradnik Instituta za korejsko-američke studije, član savetodavnog odbora Globalnog instituta Tajvan i član savetodavnog odbora koalicije Vandenberg.

(Telegraf.rs)