Novi svetski poredak ne dolazi, on je već stigao i evo kako zapravo izgleda

Kina je proslavila 80. godišnjicu svoje pobede nad Japanom organizovanjem pažljivo režiranog događaja na kojem je 26 svetskih lidera imalo priliku da sa podijuma posmatra impresivnu vojnu moć Pekinga.

Ova demonstracija sile bila je namerna i ponovo je podstakla raspravu u zapadnim medijima o tome da li smo na pragu "novog svetskog poretka" zasnovanog na Kini, koji bi zamenio međunarodni "poredak zasnovan na pravilima" pod dominacijom SAD, navodi se u komentaru portala "The Conversation", koji prenosimo:

Preporučujemo

Ali, kao neko ko piše o geopolitici, verujem da smo već tamo. Možda je još u promeni, i SAD i dalje igraju veliku ulogu u njemu, ali novi svetski poredak je počeo i kako se bude razvijao, izgledaće sve drugačije od onoga što zamenjuje.

Kratka istorija svetskih poredaka

Globalna istorija može se razumeti kao uspon i pad različitih poredaka, definisanih kao dominantni odnosi moći određenog doba i prateće institucije i norme.

Od 1815. do 1880. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo je neospora svetska supersila, sa carstvom i mornaricom koja je obuhvatala ceo svet. Period od 1880. do 1945. bio je obeležen imperijalnim rivalstvima, jer su druge zemlje uglavnom evropske i SAD nastojale da oponašaju britanski uspeh i preuzmu njegovu dominaciju. To je zamenio bipolarni svet dveju suparničkih supersila, Sovjetskog Saveza i SAD, koji je obeležio period od 1945. do 1991.

Pad Sovjetskog Saveza označio je početak kratkog perioda, od 1991. do 2008. godine, jednopolarne dominacije zasnovane na globalnoj nadmoći SAD, njihovoj vojnoj moći i ekonomskoj snazi. Sa povlačenjem globalnog komunizma, SAD su povećale svoj uticaj, kao i uticaj međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima, koji su pomogle da se uspostavi nakon 1945. godine, kroz institucije poput Svetske trgovinske organizacije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

Međutim, to nije dugo trajalo pred izazovima dugog rata protiv terorizma, fijaska invazije na Irak, dugotrajne okupacije Avganistana i, na kraju, globalne finansijske krize 2008. godine, koja je potkopala američku snagu i oslabila domaću podršku ulozi Vašingtona kao svetskog policajca.

Put ka multipolarnom svetu

U poslednjih nekoliko godina pojavio se novi multipolarni svet sa najmanje četiri različita izvora moći. SAD ostaju u središtu ovog svetskog poretka. Imaju veliku teritoriju, dinamičnu ekonomiju i strateški luksuz velikih okeana na istoku i zapadu, kao i znatno manjih sila na severu i jugu.

SAD su imale globalno vojno prisustvo i u prethodnom bipolarnom i unipolarnom poretku. Međutim, troškovi ovog imperijalnog preopterećenja podstakli su Vašington da deo tereta prebaci na svoje nekadašnje saveznike, što je dovelo do nove militarizacije u Evropi i Istočnoj Aziji, gde većina zemalja sada teži povećanju vojne potrošnje.

Došlo je i do promena u ekonomskim aranžmanima. U unipolarnom poretku SAD su promovisale slobodnu trgovinu bez prepreka i ekonomsku globalizaciju. To je rezultiralo globalnim premeštanjem proizvodnje, što je zauzvrat izazvalo populistički otpor u zemljama u kojima je zaposlenost u proizvodnji bila uništena.

Danas ekonomski nacionalizam postaje mnogo češći slogan od slobodne trgovine. Nekada glavni zagovornik navodno otvorenih tržišta, SAD sada prednjače u obnavljanju carinskih barijera na nivoe koji na globalnoj sceni nisu viđeni decenijama.

Vojna pregrupisavanja i rastuće trgovinske barijere učiniće sve težim formiranje trajnih saveza. Na kratki rok SAD mogu iskoristiti svoju postojeću moć u svoju korist, ali na duži rok druge zemlje će verovatno početi da se udaljavaju od preteranog oslanjanja na SAD. Američki vek, koji je izdavački magnat Henri Lus slavno opisao 1941. godine, u suštini je došao do kraja.

Kina je sada ravnopravan konkurent SAD i u ekonomskoj i u vojnoj moći. Pod snažnim vođstvom Si Đinpinga, Kina sve otvorenije teži ka više sinocentričnom svetskom poretku sa institucijama i globalnim aranžmanom koji to prate. U tu svrhu okuplja osovinu otpora poretku kojim dominiraju SAD. Rusija, koja pati od postimperijalnog sindroma, važan je član tog saveza, ali ne i ravnopravan partner.

Moć Rusije ograničena je na uspostavljanje evroazijske sfere uticaja preko svojih bivših sovjetskih republika i na ometanje liberalnih demokratija. Ali u tome je Rusija više remetilački faktor nego arhitekta novog poretka.

A tu je i Evropa, koja se suočava sa onim što je britanski premijer Kir Starmer nazvao "generacijskim izazovom", jer se SAD okreću od Evrope ka Indo-Pacifiku upravo dok Rusija predstavlja ozbiljniju pretnju Evropi, naročito njenim najistočnijim državama.

Evropa se ponovo militarizuje posle decenija demilitarizacije. Švedska i Finska su se pridružile NATO 2023. i 2024. godine. U narednim decenijama Evropa bi mogla da se pojavi kao nezavisan izvor i ekonomske i vojne moći, sa drugačijom agendom od SAD spremnija da se suprotstavi Rusiji, manje voljna da podrži Izrael i možda više spremna da sarađuje sa Kinom.

Ali sva tri centra moći SAD, Kina i Evropa suočavaće se sa sličnim, ali i jedinstvenim unutrašnjim izazovima.

Sve tri sile imaju usporene ekonomije i stareće stanovništvo. SAD se suočavaju sa rastućom nejednakošću i političkom nestabilnošću dok prelaze iz liberalne demokratije ka kompetitivnom autoritarizmu. Kina ima neproverenu vojsku, nadolazeću demografsku krizu, posrćuću ekonomiju i predstojeću borbu za nasledstvo.

Na kraju, Evropa je pritisnuta nacionalističkim populizmom i rastućim troškovima socijalne zaštite upravo u trenutku kada se vojni izdaci povećavaju.

Rast Globalnog juga

Ova trodelna podela neobično podseća na trostruku globalnu podelu iz romana Džordža Orvela "1984", gde su Okeanija, Evroazija i Istazija vodile stalni rat sa promenljivim saveznicima.

Ali Orvel je pisao u vreme kada je veliki deo onoga što se danas naziva Globalni jug bio ili pod neformalnom ili formalnom kontrolom supersila. Sada to više nije slučaj, posebno kada su u pitanju veće zemlje poput Brazila, Indije i Indonezije.

Globalni jug još uvek nije koherentan blok, već pre neformalni aranžman nezavisnih aktera koji uglavnom balansiraju između velikih sila.

Svet u previranju

Ipak, ništa od ove nove globalne realnosti ne znači da su stvari sada čvrsto postavljene. Zapravo, novi svetski poredak nalazi se u stanju uzburkanih promena koje obećavaju godine bolnog prilagođavanja. I SAD i Kini su potrebni saveznici, a zemlje Globalnog juga nastaviće da balansiraju između suparničkih sila.

Kao takav, svet ulazi u proces stalnog nadmetanja dok velike sile traže saveze i istovremeno se nose sa unutrašnjim pritiscima. U tom haotičnom status kvo, mnoga pitanja ostaju otvorena: Ko će biti najefikasniji u izgradnji trajnih saveza? Hoće li Kina uspeti da savlada svoje unutrašnje izazove? Hoće li Evropa uspeti da se konsoliduje? Hoće li Rusija nastaviti da deluje remetilački? Može li svet posle Trampa u SAD, posle Putina u Rusiji i posle Sija u Kini krenuti u potpuno drugačijem pravcu?

I postoji jedno veliko pitanje iznad svih ostalih: Da li velike sile mogu da upravljaju svojom konkurencijom kroz zajedničke globalne interese, kao što su borba protiv klimatskih promena, zagađenja životne sredine i pretnji od pandemije? Ili će sve veći sukob u novoosporavanim oblastima Arktika, sajber prostora, svemira i okeanskog carstva, kao i u postojećim geopolitičkim žarištima, pokrenuti otvoreni sukob?

Svi ​​svetski poretci dolaze do kraja. Nada je da će stari to učiniti uz kiknjavu i plač, ali ne i uz veliki prasak.

(Telegraf.rs)