ALEKSANDAR LUKAŠENKO Ko je poslednji evropski diktator?

Dok ruska vojna invazija na Ukrajinu traje već više od tri godine krvavih sukoba, jedan čovek stajao je uz predsednika Rusije Vladimira Putina na svakom koraku - To je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko.

Staromodni autokrata, star 71 godinu, koji je na vlasti od jula 1994. godine, brzo je podržao Putina tako što je dozvolio stacioniranje 30.000 ruskih vojnika na beloruskoj teritoriji pre početka invazije u februaru 2022. godine i ponudio da pošalje sopstvene snage u Ukrajinu radi podrške Rusiji "ako bude potrebno".

Lukašenko je kasnije pomogao Putinu time što je u svojoj zemlji dozvolio razmeštanje ruskog taktičkog nuklearnog oružja, odigrao ključnu ulogu u pregovorima o okončanju kratkotrajnog ustanka koji su izveli plaćenici grupe Vagner pod vođstvom Jevgenija Prigožina i pretio Zapadu mogućnošću nuklearnog rata ako nastavi da podržava Ukrajinu teškim naoružanjem.

Lukašenko sebe smatra i "Batkom" (ocem) svoje zemlje i "poslednjim diktatorom Evrope", prenosi britanski The Independent. Ipak, većina zapadnih vlada ne priznaje njegov autoritet, jer je više puta optuživan za nameštanje predsedničkih izbora. Na poslednjim izborima, u januaru ove godine, ponovo je osvojio vlast sa zvaničnih 88 procenata glasova.

Rođen je pod sovjetskom vlašću 31. avgusta 1954. godine u mestu Kopis u Vitebskoj oblasti. Prema navodima, u školi su ga zadirkivali jer mu je majka, Jekaterina Trofimovna Lukašenko, bila neudata. Ona je bila prinuđena da radi niz fizički teških poslova kako bi izdržavala sebe i sina. Zanimljivo je da je njena majka, dakle Lukina baka, poticala iz oblasti Sumi na severu Ukrajine.

Identitet i prebivalište Lukinog oca ostaju nepoznati, ali se u pojedinim krugovima šuška da je možda bio pripadnik romske zajednice koji je prolazio tim krajem.

Lukašenko je diplomirao na Mogiljevskom pedagoškom institutu 1975. godine, a od 1975. do 1977. služio je u beloruskoj pograničnoj straži kao politički instruktor u Brestu, blizu poljske granice. Od 1980. do 1982. ponovo je služio u sovjetskoj vojsci kao zamenik političkog oficira u 120. gardijskoj motorizovanoj diviziji sa sedištem u Minsku.

U međuvremenu je predvodio ogranak Svesaveznog lenjinističkog omladinskog komunističkog saveza (Komsomola) u Mogiljevu.

Između 1982. i svog izbora u parlament 1990. godine, Lukašenko je najpre bio zamenik predsednika kolektivne farme, a potom direktor državne farme Gorodec u okrugu Šklov, dok je istovremeno upravljao i fabrikom građevinskog materijala.

Sa raspadom SSSR, izabran je za poslanika u Vrhovni savet Republike Belorusije i brzo je stekao reputaciju protivnika korupcije, što će biti osnova njegove političke privlačnosti, pomalo ironično, kako će se ispostaviti.

Krajem 1993. godine optužio je 70 visokih zvaničnika za proneveru državnih sredstava, što je bilo dovoljno da obezbedi ostavku predsednika saveta, Stanislava Šuškeviča, nakon što je izgubio glasanje o poverenju. Ovaj skandal se na kraju pokazao neosnovanim, ali je Lukašenku pružio platformu koja mu je bila potrebna da sledećeg leta preuzme vlast na predsedničkim izborima.

Na funkciji je ostao strastveno proruski orijentisan i težio je bližim vezama sa Moskvom, budući da je bio jedini poslanik koji se protivio sporazumu koji je doveo do formalnog raspada Sovjetskog Saveza u decembru 1991.

Nakon toga je apelovao na Borisa Jeljcina i rusku Dumu za novu uniju slovenskih država. To je bilo vreme kada se mapa Evrope drastično precrtavala, a druge bivše satelitske države iza gvozdene zavese slavile su svoju novostečenu nezavisnost i usuđivale se da zamisle bolju sutrašnjicu.

Bez ikakve budućnosti takve unije, on je počeo da jača sopstvene poslove i uspostavlja novi ustav, usvojen 1996. godine, kojim je uveo niz autoritarnih ovlašćenja, omogućavajući mu da vlada dekretima, produži svoj mandat i lično imenuje jednu trećinu parlamenta.

Počeo je da suzbija političko neslaganje i ućutkuje medije dok se Belorusija ponovo našla odvojena od međunarodne zajednice, više ne kao deo SSSR, već sada kao nezavisna, izopštena država.

Produžio je 1999. svoj prvi mandat za dve godine kako bi završio pregovore o sporazumu sa Rusijom kojim se obećava široka politička saradnja između dve države.

Ponovo je izabran 2001, 2006. i ponovo 2010. godine, uz široko rasprostranjene tvrdnje o nepravilnostima na glasanju koje su ukaljale obe ove poslednje "pobede" i obezbedile novu osudu od strane EU. Lukašenko je rekao lokalnim demonstrantima da će im "zavrnuti vrat kao patku" kada budu ulagali prigovore.

Kada je Putin 2014. godine anektirao Krimsko poluostrvo od Ukrajine kao kaznu za svrgavanje njegovog saveznika Viktora Janukoviča sa mesta predsednika, što je izazvalo separatistički rat u Donbasu koji od tada traje, Lukašenko je pokušao da igra mirotvorca.

Putin i Janukovičev naslednik, Petro Porošenko, sastali su se u beloruskoj prestonici uz podršku Francuske i Nemačke. Na kraju su potpisali dva Minska sporazuma kako bi doneli mir regionu, koji nikada nisu sprovedeni zbog različitih tumačenja njihovog značenja od strane Kijeva i Moskve.

Lukašenko je od tada pobedio na još tri izbora, 2015, 2020. i 2025. godine, a svi su ponovo bili potvrđeni usred široko rasprostranjene sumnje da je nekadašnji car borbe protiv korupcije ponovo bio korisnik lažnih prebrojavanja glasova.

Njegova pobeda u avgustu 2020. dovela je do masovnih protesta birača ogorčenih njegovom vladavinom i lošim postupanjem sa pandemijom Kovid-19 (rekao je svojim ljudima da "ubiju virus votkom", idu u saune i rade na poljima kako bi izbegli infekciju i proglasio: "Traktori će izlečiti sve!")

Najveće od ovih demonstracija izvele su 200.000 ljudi na ulice, a hiljade su pretučene u nasilnoj policijskoj akciji, 35.000 aktivista je uhapšeno, a liderke opozicije Svetlana Tihanovska i Veronika Cepkalo su primorane na izgnanstvo.

Kao deo osvete koja je usledila nakon njegovog povratka u Palatu nezavisnosti u Minsku, Marija Kolesnikova, istaknuta članica opozicionog Koordinacionog saveta, osuđena je na 11 godina zatvora, a njen advokat, Maksim Znak, na 10 godina zatvora, pod lažnom optužbom za zaveru radi preuzimanja vlasti, stvaranje ekstremističke organizacije i pozivanje na akcije koje štete državnoj bezbednosti.

Vrhovni sud Minska, u međuvremenu, naredio je zatvaranje Beloruskog udruženja novinara. Ova likvidacija usledila je nakon zatvaranja oko 30 novinara, racija na novinske kancelarije, blokiranja veb stranica koje pripadaju velikim nezavisnim medijskim organizacijama i zatvaranja organizacije pisaca PEN-centra, na čijem je čelu bila dobitnica Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič.

Lukašenkova administracija je takođe otkazala akreditaciju stranim novinskim organizacijama kada su izbili početni protesti, ućutkivajući medije, što je i dalje bila ključna taktika u osiguravanju održavanja i njegovog sopstvenog regresivnog režima i Putinovog režima u Kremlju.

U kasnijem sukobu sa međunarodnom ozloglašenošću, beloruski lider je naredio da se avion kompanije Rajaner, koji je leteo iz Grčke za Litvaniju, preusmeri ka Minsku prošlog maja kako bi jedan od putnika, samoprognani opozicioni novinar Raman Pratasevič, mogao biti uhapšen.

Beloruske vlasti su saopštile da je akcija preduzeta nakon pretnje bombom upućene avionu. Ipak, zapadni zvaničnici su to odbacili kao besmislen pokušaj da se prikrije ono što su nazvali gusarskim činom.

Uprkos velikom zveckanju oružjem na početku ruske invazije na Ukrajinu, verovatno najznačajniji doprinos Lukašenka do sada bio je njegovo pregovaranje o okončanju pobune koju su izvele Prigožinove Vagnerove snage u junu 2023. Taj ustanak je nakratko pretio da sruši Putina, ali je na kraju doveo do toga da se njegovi ljudi povuku, a Prigožin je prerano poginuo u sumnjivoj avionskoj nesreći samo dva meseca kasnije.

Lukašenko je potom nastavio da podseća Zapad na rusko nuklearno oružje u svom dvorištu i naznačio da je spreman da ga upotrebi, a nedavno je izneo tu pretnju kao deo napora da odvrati predsednika SAD Donalda Trampa od davanja raketa dugog dometa Tomahavk Ukrajini.

Što se tiče budućnosti, ovaj Belorus je u avgustu 2025. rekao da "ne planira" da se kandiduje za još jedan mandat, istovremeno odbacujući spekulacije da se njegov sin Nikolaj sprema za njegovog naslednika. Ako mu je za verovati...

(Telegraf.rs)