"Razumem da nemaš, ali ako ne platiš...": Pobegla je u Evropu i dobila jeziv snimak brata kog muče, nije sam!

Iz dnevne sobe svog stana na trećem spratu u ruralnoj Nemačkoj, Abeba se grči dok gleda u telefon.

"Ovo će biti moja poslednja poruka", kaže njen mlađi brat Danijel u audio poruci.

Preporučujemo

"Razumem da možda nemaš finansijskih sredstava da mi pomogneš direktno, i nikada to nisam ni očekivao od tebe. Molim te, samo se postaraj da moja poruka stigne onima koji bi mogli da pomognu", nastavlja Danijel.

Abeba i njen suprug ne znaju tačno gde je njen brat. Negde na jugu Libije. Čuli su da je u oblasti koja se zove Kufra. Ono što znaju je da je svaki put kada pozove, ili kada prime video, on nemilosrdno mučen od strane muškaraca koji ostaju van kamere. Video snimci koje je CNN video pokazuju Danijela vezanog, dok po njemu uriniraju, šutiraju ga i tuku metalnim šipkama. CNN koristi pseudonime za Danijela i Abebu jer se plaše odmazde.

Ako njegova porodica ne uspe da sakupi 10.000 dolara koje traže njegovi otmičari, mogao bi uskoro biti mrtav. CNN je razgovarao sa desetinama pojedinaca i porodica u sličnim situacijama. Danijel je samo jedan od nepoznatog broja migranata koji se trenutno muče gotovo svakodnevno, negde u Sahari u Libiji.

Veliki biznis

Libija, u Severnoj Africi, dugo je bila zemlja tranzita za one koji žele da pređu Sredozemno more kako bi stigli u Evropu. Na severoistočnom uglu Sahare, njena prostrana pustinja označava poslednju etapu na afričkom kontinentu za one koji beže od rata, progona i nedostatka prilika u potrazi za boljim životom.

Putnici na ovom opasnom putu se menjaju vremenom kako konflikti jačaju i slabe. U poslednje vreme, velika većina dolazi iz Sudana, koji je upleten u brutalan građanski rat koji je raselio milione.

Neizbežno, krijumčarenje ljudi je veliki biznis.

Veliki deo je relativno funkcionalan – pod uslovom da klijenti plate nekoliko stotina dolara da budu prevezeni u osnovnim uslovima do libijske obale, a zatim u pretrpanom gumenom čamcu za Italiju ili Grčku.

Ali, ako je neko dovoljno nesrećan da dolazi iz zemlje koja se smatra da ima veliku dijasporu – bogatu, bar u poređenju sa ostalima – postoji velika šansa da upadne u ruke ne krijumčara, već trgovaca ljudima, koji prisiljavaju i eksploatišu one koje drže.

Eritrejci, koji čine drugi najveći deo izbeglica registrovanih u Libiji prema Ujedinjenim nacijama, spadaju u ovu grupu. Njihova diktatorska i izolovana nacija se često naziva Severnom Korejom Afrike. Hiljade njih beži od obavezne, neograničene vojne službe – a neki postaju plen eksploatatorskih kriminalnih bandi. To se desilo Abebinom bratu.

Beskrajna Sahara idealno tlo za mučitelje

Leteći preko Sahare u zadnjem delu sovjetskog Mi-17 helikoptera sa dvostrukim turbinama, jasno je videti kako trgovci ljudima deluju sa tolikom bezobzirnošću. Pustinja je ogromna. Pusto zemljište proteže se koliko oko može da vidi, povremeno prekinuto najslabijim tragovima guma koji označavaju neasfaltirani put na sever-jug ruti Libije.

"Dajemo sve od sebe sa mogućnostima koje imamo", kaže pukovnik Mohamad Hasan Rahil sa brdskog položaja u pustinji koji komanduje blizu sudanske granice.

Njegove snage su deo Libijske nacionalne vojske i žive u malom, klimatizovanom kompleksu, okruženom stotinama milja pustinje sa svih strana. Voze se uz i niz peščane staze i zaustavljaju svako sumnjivo vozilo. Ali trgovci ljudima poznaju ovaj teren mnogo bolje nego oni. Posmatraču, njihovi napori izgledaju krajnje uzaludni.

"Samo Bog zna"

To je jasno vidljivo u Al Javfu, prvom većem naselju koje migranti sreću dok prolaze kroz ogromnu libijsku provinciju Kufru sa juga na sever. Iz smrdljivih i prenatrpanih ćelija migrantskog pritvorskog centra u gradu, službenici biraju sudanskog muškarca koji je uhapšen dan ranije.

Veruju da je "čovek za novac" koji pomaže u prenosu novca između rodbine žrtava trgovine ljudima koji žive u inostranstvu, poput Abebe, i trgovaca kako u Libiji, tako i u stranim bezbednim zonama koji profitiraju od ove industrije.

"Uzimam novac, pa oduzimam moju proviziju", spremno kaže ispitivaču o plaćanjima.

Industrija je visoko "segmentirana". Mnoga plaćanja se šalju preko neformalnog sistema transfera novca poznatog kao "hawala". Pošto se široko koristi za slanje legitimnih doznaka i funkcioniše u potpunosti na nivou čoveka-sa-čovekom putem SMS-a i telefonskih poziva, gotovo je nemoguće pratiti.

"Da li ih muči?", pita ispitivač Sudanca o čoveku kojem predaje novac.

Potpuno je moguće da ovaj čovek nema pojma o obimu prljave industrije koju olakšava.

"Samo Bog zna", odgovara Sudanac.

Ali ima neke korisne informacije. Trgovac i njegovi "putnici" delovali su sa farme koja je udaljena manje od kilometra od policijske baze.

Trgovci ljudima

Kada se trgovci zaustave, obično je to zbog sreće, a ne zbog naprednog policijskog rada. Pre tri godine, dvojica Sudanaca slučajno su naišla na policijsku stanicu u pustom gradu Tazirbu. Objasnili su da su upravo pobegli sa obližnje farme, gde stotine drugih muškaraca drže za otkup – ti muškarci su prebijani dok su njihove porodice iznuđivane za novac.

Policija se opremila i upala u kompleks, koristeći motiku da razvali katanac na vratima. Na mutnom snimku tog avgustovskog dana, desetine muškaraca je izašlo iz skučenih prostorija u kojima su bili zatvoreni i vikali "Alahu Akbar!" dok su izlazili na sunce, ruku podignutih ka nebu.

Dok ih je policija skupljala u dvorištu, počeli su da viču i pokazuju na jednog čoveka koji nije bio u prostoriji sa njima - pokazivali su svog otmičara.

Njegovo ime je Tsinat Tesfaj - Eritrejac u srednjim tridesetim. Osuđen prošle godine za "prinudno nestajanje", trenutno izdržava doživotnu kaznu u centralnom zatvoru u Bengaziju.

Bengazi kontroliše Libijska nacionalna vojska, pod komandom Kalife Haftara, umesto pod međunarodno priznatom Vladom nacionalnog jedinstva.

"Nisam uradio ništa. Samo kažem da je bila greška što sam došao u Libiju. Samo to", kaže Tesfaj za CNN.

Grupe trgovaca su često eklektična mešavina - Libijci zajedno sa državljanima zemalja porekla migranata, koji prevode tokom poziva za otkup porodicama, i često su izvršioci za plaćanja.

Novac retko ostaje u Libiji. U 2023, emiratske snage koje deluju u Sudanu, uhapsile su Kidane Zekarias Habtemariam, navodnog eritrejskog kralja trgovine ljudima, i predale ga UAE. On čeka izručenje Holandiji, gde tužioci planiraju da ga procesuiraju. Još nije dao svoj iskaz, prema tužiocima.

Holandski sud je već zakazao saslušanje ovog meseca protiv drugog Eritrejca, optuženog da je deo kriminalne organizacije koja se specijalizovala za krijumčarenje ljudi, uzimanje talaca, iznudu i nasilje uključujući seksualno nasilje.

Tesfaj tvrdi da je sam bio žrtva Kidaneove mreže - žrtva, ne izvršilac. Nije video nikoga kako je mučen.

"Nisam video ni čuo ništa. Nisam video ništa pred sobom. Bio sam u skladištu, jeo sam, pio, platio da budem prebačen kroz Libiju, a zatim su me odveli napolje", navodi.

Nema ništa što bi se moglo protumačiti iz činjenice da je mogao slobodno da se kreće po kompleksu kada je policija stigla na lice mesta. Ipak, kada ga ispituju zašto toliko Eritrejaca ulazi u mreže trgovine ljudima u Libiji, objašnjenje koje daje je jasno: "Hoće novac, zato rade u trgovini ljudima. Hoće da promene svoj život".

U pritvorskom centru Ganfuda u Bengaziju, desetine mladih žena i devojaka gužvaju se po podu skladišta prepunog penastih dušeka i plastičnih kesa. Većina ovih ljudi je već platila otkup i oslobođena je iz zatočeništva u Sahari. Nakon toga, preuzeli su ih lokalne vlasti i pritvorili zbog ilegalnog ulaska u Libiju. Sada čekaju pomoć Ujedinjenih nacija ili nevladinih organizacija - koja često stiže tek posle nekoliko meseci.

Među njima je i 16-godišnja Eritrejka, koju CNN naziva Abrihet jer je maloletna.

"Ovi ljudi su me dodirivali. Dodiruju te. Ruku. Nogu. Ne mogu da objasnim", kaže o svojim bivšim otmičarima.

Doktor koji joj je pružio pomoć u Bengaziju potvrdio je da nije trudna, ali to je sve što je do sada dobila. Svaki dan, žene i devojke oko nje plaču od trauma sećanja na ono što im se desilo. Svaka ima svoju jezivu priču o zlostavljanju i patnji. Abrihet gleda dole na podlaktice, koje su prekrivene ožiljcima od samopovređivanja.

"Želim da umrem. Želim. Ali ne mogu… Želim da umrem, ali ne mogu", govori očajna devojčica.

Plivanje uzvodno

Za devojke poput Abrihet, nemoguće je zamisliti kako je ova mreža zlostavljanja dozvoljena da traje godinama. Odgovornost za zaustavljanje toga pada na pukovnika Mohameda Al-Fadhila iz libijskog Odeljenja za borbu protiv ilegalne migracije (DCIM). U podeljenoj zemlji, sa suparničkim vladama, ova agencija je retkost koja funkcioniše na celoj teritoriji, i na zapadu međunarodno priznatom, i na istoku i jugu pod kontrolom Haftara.

Situacija, tvrdi on, mnogo je bolja nego nekada. Ali međunarodna zajednica mora da se uključi.

"Ovo pitanje zahteva učešće država. To je pitanje partnerstva. Sve zemlje treba da učestvuju. Cela Evropska unija, zemlje pogođene ilegalnom migracijom. Svi treba da budu partneri u iskorenjivanju ovog fenomena", navodi.

Evropska unija je 2016. godine sklopila sporazum sa međunarodno priznatom vladom Libije u Tripoliju, koja je finansirala libijske snage da spreče migrante da pređu Sredozemno more. To je dovelo do naglog pada broja ljudi koji koriste poznatu Centralno-mediteransku rutu iz Severne Afrike u Evropu narednih godina, ali je takođe značilo da su često držani u prljavim libijskim pritvorskim centrima.

Broj migranata koji rizikuju opasno putovanje u poslednjih nekoliko meseci raste, naročito između istočne Libije i Grčke, gde je porast više od tri puta u godinu dana. Eritrejci su među onima koji najčešće rizikuju – sada su druga najveća nacionalna grupa koja stiže u Italiju, nakon Bangladešana.

Grupe za ljudska prava optužile su DCIM za održavanje nehumanih uslova i korišćenje nasilja nad migrantima. Panel UN eksperata tvrdio je da su migranti oslobođeni tokom racije u Tazirbu podvrgnuti daljem zlostavljanju od strane DCIM. Al-Fadhil je rekao da je ta optužba "beskorisna ako nije praćena jasnim dokazima".

Do oktobra, u Libiji je registrovano nešto više od 100.000 izbeglica i tražilaca azila. Ali stvarni broj onih koji beže od sukoba je nesumnjivo mnogo veći, jer UN, koje registruju izbeglice, deluje samo u oblastima pod kontrolom međunarodno priznate vlade u zapadnoj Libiji. Zvaničnici UN su apelovali za pomoć u širenju napora da se pomogne prilivu sudanskih izbeglica u Libiji.

Haftar, koji kontroliše istočnu i južnu Libiju, vodi vladu koju SAD i evropske sile ne priznaju. To je samo jedan od mnogih razloga zašto pojačani anti-imigracioni sentiment u Evropi nije doveo do veće saradnje u zaustavljanju krijumčara i trgovaca iz južne Libije.

Nakon meseci agonije i prikupljanja novca, Abeba je konačno uspela da pošalje dovoljno novca da plati otkup za oslobađanje svog brata Danijela. On je sada u zapadnom libijskom gradu Tripoliju: još uvek daleko od ponovnog susreta sa porodicom.

Ali njen bol zbog gledanja kako je tako brutalno zlostavljan i gubitka svih porodičnih ušteđevina kako bi ga oslobodila – je slomio.

"Neka ih Bog kazni za ono što su uradili. Koliko majki plače krv i suze za svoju decu i voljene? Molim vas, ispričajte ovu priču svetu", kaže Abeba.

(Telegraf.rs)