Može li Zapad da dođe do primirja sa Rusijom? Kako Moskva koristi pauze i zašto joj Evropa i SAD to dopuštaju

Od 2014. godine, svako primirje koje je Rusija potpisala završilo je na isti način: Rusija izlazi jača, dok Zapad pokušava da sustigne kada Rusija odluči da ponovo eskalira.

Razlika između toga kako Zapad vidi primirje i kako ga Rusija koristi nije teorijska - to je razlog zašto Ukrajina i dalje vodi skoro decenijsku borbu, sve razorniju, piše Katarina Bučacki za Kyiv Independent.

Zapad se suočava s izborom, a isto važi i za Ukrajinu. Ako se pravilno iskoristi, primirje bi Ukrajini moglo omogućiti da se ponovo naoruža, obnovi industrijski kapacitet Zapada i konačno preusmeri NATO sa kriznog upravljanja na pravu moć za odvraćanje. Pitanje je da li Zapad ima snage, strpljenja i jedinstva da to sprovede.

Zapad i privlačnost primirja

Više od tri godine od početka pune invazije na Ukrajinu, zapadna posvećenost je oslabila. Ideja primirja postala je popularna među donosiocima odluka kojima je sve nelagodnije zbog stvarnih troškova modernog konflikta između jednakih sila.

Danas se više govori o "pauzama" nego o stvarnoj pobedi. Ponekad se čini da zapadne vlade žele primirje više za sebe nego za Ukrajinu - kao izlaz iz odgovornosti da brane zapadni svetski poredak.

Ali ako Zapad ne može da održi svoju posvećenost saveznici pod direktnim napadom, gde će onda pronaći odlučnost? Isti oni koji danas žele da pregovaraju s Rusijom sutra će se pitati zašto autoritarne sile više ne shvataju ozbiljno Zapad.

Uprkos svim samitima i saopštenjima, i dalje ne postoji evropski model ratne proizvodnje. Obaveze o isporuci municije daju se, ali rokovi isporuke protežu se godinama, a ne mesecima. Što se tiče Sjedinjenih Država, administracija Donalda Trampa gleda na postizanje dogovora za okončanje rata kao na temelj svoje spoljne politike, bez obzira na to u kakvoj situaciji ostavlja Ukrajinu.

To je u suštini povlačenje.

Zapad živi pod pretpostavkom da su ratovi odstupanja od normalnog stanja sveta. U stvarnosti, ratovi su alat kojim autoritarne države transformišu svet u svoju korist. Kada se primirja žure i loše osmisle, nagrađuju ovakvo ponašanje. Poručuju: prihvatićemo nedovršeno rešenje umesto pobede ako dovoljno dugo odlažeš.

Spremnost Zapada za primirje, ili njeno odsustvo

Glavni instrument sprovođenja bilo kakvog primirja biće ekonomski: za SAD i EU, finansijski uticaj na Rusiju je poželjniji od oružane intervencije. Međutim, administracija Donalda Trampa ostaje namerno neodređena oko toga koje uslove Rusija zapravo mora da ispuni osim "prekidanja ubijanja".

Ako nema jasnog odgovora, Rusija će jednostavno uzeti ustupke i ignorisati pozive za mir.

Bez konkretnih definicija šta bi prekršilo primirje i pokrenulo trenutno uvođenje sankcija, Rusiji je otvoren prostor da nastavi s tzv. sivim zonama prekršaja, uključujući posredničke operacije, sajber ratovanje i sabotažu, bez posledica.

Mehanizam monitoringa ne stoji bolje. Rusija održava moć blokiranja i u UN i u OEBS. Čak i ako bi posmatrači dobili odobrenje, ruske snage bi ih ometale i zastrašivale - kao što su činile u svim prethodnim aranžmanima. NATO mirovne snage bi mogle pružiti pratnju, ali to zahteva obavezu koju Zapad očigledno ne želi da preuzme.

Rusija koristi primirja kao operativne pauze za vođenje dugotrajnog rata; dok Ukrajina poštuje dogovore, a Zapad popušta u podršci, Rusija sprovodi tri paralelne strategije.

Tokom ovih "pauza", Rusija rotira iscrpljene jedinice, integriše nove regrute i popravlja opremu. Ponovo raspoređuje snage kao neoznačene formacije, zaobilazeći restrikcije. Zato ukrajinski vojnici veruju da je glavni cilj Rusije u pregovorima kupovina vremena.

Mit da primirja zaustavljaju vojnu izgradnju mora biti razbijen. Rusija svaku pauzu koristi kao priliku za logistički zamah. Nakon Minska, Rusija je pretvorila okupirani Krim u "nepotopivi nosač aviona".

Tokom tih perioda Rusija gradi železničke pruge ka okupiranim teritorijama, uspostavlja skladišta municije van dometa artiljerije i stvara distributivne mreže za gorivo, dok međunarodni posmatrači ovo tumače kao "defanzivnu konsolidaciju".

Kada konvencionalne operacije zastanu, ruski hibridni rat ubrzava. Informativne operacije usmerene protiv zapadnog jedinstva, sajber napadi na kritičnu infrastrukturu, energetski pritisak, političko mešanje, sabotaže širom Evrope - Rusija ne zaustavlja rat, samo menja teatar.

Vaskrsavanje ili povlačenje?

Zapad mora odlučiti: tretirati primirje kao ozbiljnu sigurnosnu operaciju ili priznati da orkestrira postepeno napuštanje Ukrajine. Polovične mere garantuju neuspeh.

Pravo sprovođenje zahtevalo bi automatske i oštre sankcije za svako kršenje, unapred definisane, potpuno povlačenje ruskih snaga sa teritorije Ukrajine kao preduslov, konstantno elektronsko praćenje uz odobrenje za trenutnu kinetičku reakciju, priznavanje da hibridne operacije imaju istu težinu kao konvencionalne, i mehanizme za sprovođenje koji deluju u roku od nekoliko sati, a ne nedelja.

Ali više od mehanizama, potrebna je volja. Zapad mora prestati da primirja vidi kao diplomatska postignuća i prepozna ih kao vojne operacije. Rusija to svakako razume.

Moramo se obavezati da "pobedimo" u ovom primirju s istom intenzivnošću kao što bismo se borili u ratu. Rusija računa na zapadni umor i samoprevare. Do sada, to je bio dobitni tiket za njih.

(Katarina Bučacki vodi kvalitativna i kvantitativna istraživanja u oblasti bezbednosti i vojne problematike. Diplomirala je međunarodnu bezbednost i vojnu istoriju na Univerzitetu Stanford i ima bogato iskustvo u inovacijama u odbrani i politici bezbednosti, radeći kao viša direktorka za inovacije u odbrani na Kijevskoj školi ekonomije.)

(Telegraf.rs)