Mine odnose živote decenijama nakon sukoba, u Ukrajini ginu civili: "Otavska konvencija mora da se revidira"

Otavska konvencija, odnosno Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i transporta protivpešadijskih mina nastala je 1997. godine kao odgovor na krize 1990. i nekada je slavljena kao trijumf humanitarizma i razoružanja. Međutim, decenijama nakon završetka sukoba i ratova, zaostale mine i dalje ubijaju ljude širom sveta. Mine postavljene u poljima i šumama odnose živote dece ili prave od njih invalide za ceo život. Dok oni koji su ih postavili izbegavaju preuzimanje krivice i odgovornosti, najveći teret podnose žrtve. U svetlu današnjih tenzija, ruskog rata u Ukrajini i potencijalne pretnje po ostatak Evrope, ali i i sveta, pojedine evropske zemlje povukle su se iz Otavske konvencije. Na međunarodnoj konferenciji u Zagrebu "Rethinking the Ottawa Convention 2025", održanoj 11. novembra, vojni stručnjaci, političari i novinari iz Evrope, Afrike i Bliskog istoka pozvali su na prvu veliku reviziju Otavske konvencije.

Rat u Ukrajini, koji je doveo do povećane upotrebe mina, bio je okidač za nekoliko zemalja da se povuku iz Otavske konvencije. Poljska, Finska, Letonija, Litvanija i Estonija su tokom 2025. godine zvanično saopštile povlačenje iz sporazuma. Zemlje koje su suočavaju sa egzistencijalnim pretnjama od strane agresivnih komšija ne vide konvenciju kao trijumg humanitarnog prava, već kao ograničenje njihovom pravu na samoodbranu.

Preporučujemo

I Ukrajina, koja je danas najminiranija zemlja na svetu, takođe je saopštila nameru za povlačenje iz sporazuma. Procenjuje se da će nakon kraja rata u Ukrajini, biti potrebne decenije, pa i stotine godina da se eliminiše seme zla na njihovoj zemlji.

Mine utiču na svakodnevni život Ukrajinaca

Ruslan Misjunja, predstavnik Centra za koordinaciju deminiranja pod regionalnom vojnom upravom u Harkovu, rekao je da mine u ogromnoj meri utiče na svakodnevni život Ukrajinaca. Iako je rođen u nezavisnoj Ukrajini posle 1991. godine, odrastao je znajući za pretnju mina koje su ostale od prethodnih generacija i dodao da će ta pretnja ostati i u narednim decenijama i da će se sa njom suočiti i njegovi unuci.

"Prema nekim procenama, 40 odsto Harkovske oblasti može se nazvati potencijalno zagađenim, kontaminiranim eksplozivnim objektima. Izgubili smo kontrolu nad našim životom i sigurnošću naše dece. Svi se nadamo da će sukob uskoro biti gotov, a onda ćemo se suočiti sa drugim problemom - kako da vratimo naše ljude na zemlju koja je bila pogođena", rekao je on.

Upozorio je da deca ne mogu bezbrižno da se igraju i beru pečurke i cveće u šumi jer roditelji moraju stalno da ih drže za ruke, a čak ni tada neće nužno moći da ih zaštite od opasnosti. Ukrajina je poljoprivredna zemlja, ali ogromna količina zemlje je neobrađena, jer je prekrivena minama.

Ruslan navodi primere iz severnih i istočnih delova Ukrajine, posebno Harkovske oblasti i juga, gde ruske snage miniraju teritorije. Tvrdi da je to "okupacija uma", jer će uvek postojati strah.

Sadik Garba Šehu (prvi levo), Muhamedu Baham Mohamed Lagdaf, Ruslan Misjunja i Ajed Amira (desno) Foto: A. M.

Postavlja pitanje ko će odgovarati, ko će platiti za saniranje povreda i sakaćenja, ko će podržati porodice žrtava, ko će podržati Ukrajinu i operatere za deminiranje. Ko će ulagati i trošiti milione dolara za čišćenje poljoprivrednog zemljišta i obnovu vodnih resursa? Ko će biti odgovoran za kultivaciju zemljišta, s obzirom na to da dugoročni negativni uticaj mina ne leži samo u pretnji eksplozije, već i u trovanju tla i vodnih resursa, štetnom uticaju na prirodu i ekosistem.

"Ovaj rat je već uništio razne ekološke resurse, utiče na ekosistem, pa čak i na migraciju ptica i životinja. To će negativno uticati na buduće generacije i povratak ljudi na ove teritorije", poručio je on.

Mine kao kolonijalno nasleđe u Africi

Delegati iz Ukrajine, Nigerije, Azerbejdžana i Mauritanije upozorili su da apsolutna zabrana mina ugovorom stvara opasnu asimetriju: odgovorne države su vezane njegovim ograničenjima, dok agresori imaju slobodne ruke.

Izazovi čišćenja teritorija nisu ograničeni samo na Ukrajinu, koja je još uvek u ratu, već i na druge zemlje u kojima je sukob odavno završen. Kolonijalno nasleđe Francuske, na primer, nastavlja da uzima svoj danak. U Alžiru su njene mine ubile hiljade ljudi nakon sticanja nezavisnosti, dok su u Maliju operacije protiv džihadista izazvale nove civilne žrtve.

Na Kavkazu, Jermenija, povlačeći se sa okupiranih azerbejdžanskih teritorija, ostavila je za sobom minska polja koja su ubila i osakatila stotine ljudi od 2020. godine.

Tokom perioda kolonijalne okupacije, teritorije u Africi su teško minirane. Francuska je, na primer, ostavila oko 11 miliona mina u Alžiru, milion u Tunisu i 300.000 u Mauritaniji. Francuska je ratifikovala Otavsku konvenciju 1998. godine, ali Konvencija ne predviđa konkretne mehanizme za rešavanje postkolonijalnih pitanja, dozvoljavajući Parizu da izbegne potpunu odgovornost. Zaostavština kolonijalnog rata i dalje odnosi civilne živote u zemljama koje je nekada kolonijalizovala Francuska.

Penzionisani pukovnik nigerijskih vazdušnih snaga i sertifikovani programski menadžer za humanitarno deminiranje, Sadik Garba Šehu, pozvao je na "dekolonizaciju razoružanja", zahtevajući da bivše kolonijalne sile budu odgovorne za minska polja koja su ostavile širom Afrike.

Sadik je istakao da su protivpešadijske mine i eksplozivni ostaci rata problem koji pogađa sve zemlje u sukobu, uključujući Nigeriju i Ukrajinu.

"Mine ne samo da ubijaju i osakaćuju ljude, već i sprečavaju pristup poljoprivrednim zemljištima, ugrožavajući sredstva za život i dovodeći do problema snabdevanja hranom. U Nigeriji je skoro 15 godina trajao ustanak protiv Boko Harama i Islamske države, ali problem sa minama ima dublje korene", dodao je on.

Nigerija se suočava sa dve generacije mina. Prva generacija potiče iz Nigerijskog građanskog rata (1967-1970) na južnom delu zemlje, a druga generacija je rezultat sukoba sa Boko Haramom na severoistoku.

"Iako je građanski rat završen pre više od 50 godina, ljudi i dalje stradaju od mina, uključujući decu koja ih pronalaze dok se igraju ili na putu do škole. Žene koje idu u šumu po drva za ogrev takođe su žrtve. Ove mine sprečavaju ljude da obrađuju svoju zemlju, što utiče na proizvodnju hrane i pogoršava ekonomsku i prehrambenu sigurnost", istakao je on.

Moderator (prvi levo), Sadik Garba Šehu, Muhamedu Baham Mohamed Lagdaf, Ruslan Misjunja i Ajed Amira (desno) Foto: A. M.

Nigerija je potpisnica Otavske konvencije i njene oružane snage se pridržavaju njenih odredbi, ne poseduju protivpešadijske mine, osim malog broja za obuku.

"Uništeno je preko milion protivpešadijskih mina. Mine koje je koristila nigerijska vlada tokom građanskog rata i u borbi protiv Boko Harama su uglavnom markirane i mogu se pronaći. Međutim, problem predstavljaju mine koje je postavila grupa Boko Haram, koja nije profesionalna vojska i ne markira svoja minska polja. Oni jednostavno bacaju mine i beže, čineći deminiranje mnogo težim", istakao je on.

Sadik je rekao da mine ubijaju i dugo nakon što se rat završi. Istakao je da je Afrika najminiraniji kontinent na svetu, a da je kolonijalna odgovornost u Africi zaboravljen zločin.

"Godinama nakon oslobađanja mine ubijaju Afrikance. Francuska 45 godina nije dala mape mina za Alžir, dok je za Nigeriju predala mape 2007. godine i Nigerija je od 2017. godine slobodna od mina", objasnio je on.

Pukovnik Muhamedu Baham Mohamed Lagdaf, direktor programa humanitarnog čišćenja mina iz Mauritanije, rekao je da danas imamo prostora za konstruktivni dijalog, imamo stručnjake i dobru volju da stvorimo svet bez mina.

"Svako eliminisanje mina spasava život, potrebno je osloboditi ljude od ove opasnosti i stvoriti prostor za razvijanje ekonomije. Danas imamo puno minskih polja u zemlji i mine koje je nemoguće locirati", rekao je on.

Lagdaf je rekao da Mauritanija ulaže puno napora da očisti zemlju od mina do 2028/29. godine.

"Ta mesta su zona smrti gde nema prostora za drugi razvoj. Tražimo puno solidarnosti sa drugim zemljama, potrebno je da imamo punu saradnju", dodao je on.

Novinar iz Mauritanije Ahmed Šejk je naveo da je 2024. godine u popisu registrovano oko 6.000 žrtava. Od toga je 87% bilo civila, a 30% civila su bila deca.

Foto: Jochen Tack / Alamy / Profimedia

"Proizvodnja nagazne mine košta između 5 i 30 dolara, dok njeno neutralisanje košta između 500 i 1.000 dolara i to je ogromna razlika", dodao je on.

Mauritanija je započela misije deminiranja krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Ratifikacijom Otavske konvencije, Mauritanija je bila obavezna da stvori Nacionalni program deminiranja. Misija ovog programa je deminiranje i implementacija konvencije.

Cilj Mauritanije je da bude zemlja bez mina do 2028. godine, uz podršku međunarodne zajednice. Govornik poziva na podršku ovim zemljama, koje su često "potisnute u drugi plan". Problem mina je u Mauritaniji veliki i zahteva tehničku i finansijsku pomoć. Mine nastavljaju da ubijaju i sakate decenijama nakon završetka rata.

Hafiz Azimzade, predstavnik iz Azerbejdžana, upozorio je da se njegova zemlja suočava sa velikim izazovima u razminiranju nakon što je povratio okupirane teritorije pre pet godina. Skoro milion izbeglica ne može da se vrati kući jer je teritorija prepuna mina koje su postavile jermenske oružane snage i separatisti.

"Mir se vratio u region, ali Azerbejdžan mora sam da sprovodi razminiranje, bez pristupa mapama minskih polja. Azerbejdžan nije potpisnik konvencije, jer je i sam bio žrtva okupacije i rudarstva, i zato što je nijedna od njegovih susednih zemalja nije potpisala", naglasio je Azimzade.

On je istakao da sada pokušavaju ponovo da izgrade gradove koji su bili napušteni tokom sukoba i da veliki broj ljudi želi da se vrati svojim kućama, ali se suočavaju sa još jednim problemom a to je nedostatak vode. I sam Azimzade je jedna od brojnih žrtava minskih polja.

"Pre par godina, dok smo tražili izvore vode, išao sam prvi i nagazio na minu. Eksplodirala je ispod mene i ostao sam bez noge", ispričao je on.

Naglasio je kako žrtve nisu vojne već civili, koji stradaju nakon što žele da se vrate svojim kućama, dok su minirana i groblja.

"Ne znamo koliko ima mina i gde se sve nalaze. Mi plaćamo odštetu porodicama žrtava a odgovorni ne snose nikakvu odgovornost. Cilj je naterati agresore da plate", poručio je on.

Konvencija ne pravi razliku između agresora i žrtve

Juri Hudimenko, komandant, vojni inženjer i ukrajinski političar, rekao je da su decenijama ranije neke zemlje odlučile da budu civilizovane, dobre, neutralne zemlje a ne agresori. Odlučile su da kreiraju dobra pravila, i Ukrajina je potpisala taj dokument.

"Počeli smo da uklanjamo mine i uništili smo više od tri miliona. Međutim, druge zemlje su odlučile da budu agresori, da proizvode sve više oružja, mina i tenkove i nisu potpisale nikakav dokument. Kada je Ukrajina postala žrtva ruske agresije, nismo imali oružje da zaustavimo to agresiju", poručio je on.

Juri je istakao da, ako nemate moć da zaustavite agresore, kako možete da kažete žrtvama da ne koriste mine za odbranu.

"To je kao da imate zakon, ali nemate policiju koja štiti zakon. I to je problem, nemamo međunarodnu policiju, koja bi to nadzirala, koja bi sprovodila zakon. Imate zemlje koje nemaju nikakve granice", poručio je on.

Juri je upozorio i da će, u slučaju da se rat u Ukrajini sada završi, biti potrebno 1.000 godina da se deminira cela zemlja.

"A ako se nastavi, trebaće nam 1.500 i više godina, i puno para za to", dodao je on.

Foto: Sergey Bobylev / Sputnik / Profimedia

Ukrajinska poslanica Ana Skorohod naglasila je potrebu za ujedinjenjem svih civilizovanih zemalja kako bi se rešio problem agresije i mina, ističući da se svet ne može posmatrati kroz "ružičaste naočare jednoroga".

"Trenutno, Ukrajina se suočava sa katastrofalnom situacijom sa minama, pri čemu je više od 20% teritorije minirano, što onemogućava normalno korišćenje i uzrokuje veliki broj žrtava među civilima i vojnicima", poručila je Skorohod.

Ona je kritikovala Otavsku konvenciju o zabrani mina, navodeći da ona ne pravi razliku između agresora i žrtve, te da se odgovornost za deminiranje i korišćenje mina nejednako raspoređuje.

"Ukrajina je donela odluku da istupi iz ove konvencije 15. jula, jer smatra da je to bio neophodan korak u svetlu realnosti modernog ratovanja i istorijske nepravde. Konvencija je neefikasna jer ne može naterati Rusiju, koja nije potpisnica, da obezbedi mape minskih polja, odštetu ili pomoć u deminiranju. Umesto toga, teret deminiranja i posledice pada na žrtve - ukrajinsku državu i njene građane", poručila je ona.

Prema njenim rečima, odgovornost za deminiranje treba da preuzme Rusija, i to sve dok se cela teritorija Ukrajine ne deminira, a ne samo tokom ili nakon rata. Smatra da je trenutni pristup međunarodnih organizacija i pravila zastareo i neefikasan u suočavanju sa realnošću na terenu.

"Potrebno je ponovo razmotriti međunarodno pravo i funkcionisanje međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene nacije, koje nekada ne prepoznaju agresora", dodala je ona.

Ukrajinska poslanica je pozvala na iskrenost među partnerima i na akciju, a ne samo na reči. Ona naglašava da žrtva mora imati pravo da se brani i da koristi sve dostupne metode, uključujući mine, kako bi zaštitila svoju zemlju i ljude.

"Nije dovoljno samo zabraniti mine; važno je da se svi pridržavaju tih zabrana, a to se trenutno ne dešava", poručila je ona.

Skorohod je istakla da minska polja postoje i oko Kijeva i da zbog toga ne sme da ide u šumu sa svojim sinom kao ranije.

"Ranije smo uživali u branju pečuraka u šumi, sada ne smemo da idemo zbog mina", istakla je.

U Odesi postoje mine koje dolaze sa mora, dodala je ona, i podsetila na slučaj od letos, kada je cela porodica sa decom poginula nakon kontakta sa opasnim oružjem.

Luka Bebić (levo), moderator, Ana Skorohod, Boris Nemirovski, Juri Hudimenko i Sergej Čilivnik (desno) Foto: A. M.

Sergej Čilivnik iz centra za obuku za uklanjanje eksplozivnih ubojnih sredstava (EOD) iz Moldavije napomenuo je da su njihova minska polja mala i da su uspeli sami da reše taj problem, ali da imaju komšije koje se bore sa tim i da je to postao međunarodni problem.

"Sama konvencija ne donosi odgovornost za akciju, a kada prođe rat, imaćemo još više žrtava zbog mina. Ne postoji mehanizam koji će naterati odgovorne da plate", istakao je on.

On je dodao da je potrebno stvoriti međunarodnu radnu grupu koja bi mogla da ponudi realne predloge, kako u budućnosti niko ne bi mogao da prekrši konvenciju, bez obzira da li ju je potpisao ili ne.

Luka Bebić, bivši hrvatski ministar odbrane, rekao je da je njegova zemlja među prvima pristupila Otavskoj konvenciji.

"Ona je donesena pre 28 godina, a sada je, prema mojoj proceni, ugrožena njena efikasnost", dodao je on.

Prema njegovim rečima, do marta sledeće godine Hrvatska bi trebalo da bude oslobođena od protivpešadijskih mina i njegova zemlja mogla bi da pomogne oko razminiranja u Ukrajini.

"Do 2005. godine smo uništili 199.000 mina i ostavili smo nekoliko hiljada mina zbog obuke", dodao je on.

On kaže da je zabrinjavajuće za ceo svet što četiri najveće zemlje - Kina, SAD, Rusija i Indija, koje broje skoro tri milijarde stanovnika - nisu pristupile konvenciji, a neke koje su pristupile nisu je ratifikovale.

On se slaže da treba da se revidira Otavska konvencija. Bebić karakteriše mine kao veliku podlost u odnosima među državama jer najčešće ginu deca i stari ljudi koji odlaze u šume ili na polja.

"Treba uspostaviti sistem koji će zaštiti sve a ne da moćnici rade šta im je volja i da ne snose nikakvu odgovornost", zaključio je on.

O iskustvu Hrvatske sa minama govorio je i Željko Romić, stručnjak za deminiranje.

"Hrvatska je skoro 30 godina uključena u deminiranje, a humanitarno deminiranje je zvanično počelo 1998. godine nakon potpisivanja Otavske konvencije. Tokom ovih godina, skoro 40 kompanija za deminiranje, uključujući državne i privatne subjekte, bilo je uključeno. Hrvatski demineri su stekli značajno iskustvo, čak su nailazili i uklanjali mine iz Drugog svetskog rata tokom svojih operacija", rekao je on.

On je istakao razliku između hrvatskog iskustva deminiranja, koje se prvenstveno odvijalo nakon rata, i trenutne situacije u Ukrajini, gde deminiranje traje tokom rata.

"Hrvatska sada koristi svoje opsežno iskustvo deminiranja kako bi pomogla drugim zemljama. Trenutno, 600 hrvatskih deminera radi internacionalno, uključujući Azerbejdžan, Srbiju i Bosnu. Oni se takođe spremaju da odu u Ukrajinu, donoseći svoje 30-godišnje iskustvo kako bi pomogli u izazovima deminiranja. Hrvatska vlada aktivno sarađuje sa kompanijama kako bi proširila pomoć Ukrajini", istakao je on.

Ajed Amira, novinar iz Tunisa, naglašava da se deminiranje sprovodi uz podršku Svetskog programa za deminiranje mina. Ističe da su neke zemlje bile prinuđene da ratifikuju Otavsku konvenciju, ali da su mnoge od njih i dalje pod uticajem "duhova rata".

Govornik navodi da su tokom Drugog svetskog rata i francuske kolonizacije mnoge mine postavljene u Tunisu. Nakon nezavisnosti 1956. godine, 6.000 mina je ostalo u Tunisu, a i danas se nalaze u Gafsi i Džeridu.

Danas, mine i dalje eksplodiraju, povređuju civile, a porodice žive u strahu. U Gafsi ljudi ne mogu da obrađuju svoja polja, ne mogu da idu na pijacu sa stokom, niti se mogu slobodno kretati. Mine su "nevidljivi neprijatelj".

Ahmed Šehi (levo), dr Sofija Tkazki, Boris Nemirovski, Ajed Amira i Nikolaj Marčenko (desno) Foto: A. M.

"Nakon rata i nezavisnosti, Francuska nije pomogla Tunisu u deminiranju, što je bio veoma težak i skup posao. Ipak, Tunis je sam uradio sjajan posao u deminiranju, ali je to bio dugotrajan i skup proces. Za uklanjanje samo jedne mine potrebno je mnogo vremena, specijalna oprema i obučeni timovi, što značajno povećava troškove", rekao je on.

Amira se slaže da su mine skrivena i tiha opasnost, pa ne dospevaju na naslovne strane, a samim tim ne izazivaju ni veliko interesovanje velikih medija.

"Mnogi misle da je Otavska konvencija sve rešila, ali to nije tačno. Milioni mina i dalje postoje u preko 60 zemalja, uključujući Tunis. Svake godine one povređuju i ubijaju ljude, uključujući decu. Nedostaje pristup informacijama za stanovništvo. Regionima sa minama nedostaju sredstva, a novinari nemaju resurse da izveštavaju", istakao je on.

Ajed pak ističe da postoji nova nada, a to su društvene mreže. Tik Tok, Fejsbuk, Tviter, Jutjub i druge platforme omogućavaju građanima da dele svoja svedočenja, video snimke, fotografije. Ova platforma, oslobođena senzacionalizma, stvara solidarnost širom sveta.

"Moramo da iskoristimo medije i društvene mreže da se izborimo sa ovim problemom", rekao je govornik iz Tunisa.

Uloga medija u izveštavanju o minama, važan uticaj društvenih mreža

Dr Sofija Tkazki, viši predavač forenzičke psihologije, psiholog i vanredni član Britanskog psihološkog društva, rekla je da "politike oblikovane strahom i moralnom panikom moraju ustupiti mesto razumu, odgovornosti i naučnom razumevanju".

Ona je govorila o ulozi medija u izveštavanju o minama, rekavši da je ono često jednostrano, emotivno i senzacionalističko.

"U vestima se najčešće govori o žrtvama mina, ili o tome kako je pretnja od mina stopirala mirovne pregovore. Takvo izveštavanje je u skladu sa principima novinarstva kao što su drama, neposrednost, personalizacija, konvencija, senzacionalizam i pojednostavljivanje. Međutim, nedostaje izveštavanje o "nedogađajima" - situacijama gde su mine sprečile sukobe, spasile živote ili služile za zaštitu granica. Takve priče se retko objavljuju jer nisu dovoljno dramatične da bi privukle pažnju medija", rekla je ona.

Dr Sofi sugeriše da je sama Otavska konvencija možda rezultat "moralne panike" koju su podstakli mediji.

Dr Sofija Tkazki Foto: A. M.

"Moralna panika nastaje kada se neko stanje definiše kao pretnja društvenim vrednostima i interesima, što može dovesti do donošenja novih zakona. Kritična tačka je da Otavska konvencija, iako plemenita, omogućava zemljama da "operu ruke" od odgovornosti za mine koje su postavile, prebacujući krivicu na "neke druge" aktere.

Ona zaključuje da nedostatak objektivnog istraživanja i uravnoteženog medijskog predstavljanja iskrivljuje pogled na mine.

"Ključno je prepoznati višestruku prirodu problema, uključujući i potencijalnu odbrambenu upotrebu mina, umesto da se isključivo fokusira na njihove negativne posledice, koje su često preuveličane u specifične svrhe.

Boris Nemirovski, ukrajinsko-nemački novinar, rekao je da je "konvencija o protivpešadijskim minama napisana za svet koji je verovao da su ratovi velikih razmera završeni".

Međutim, taj svet je nestao.

"Da bi ostala moralna, konvencija mora biti i pravedna, balansirajući zaštitu civila sa pravom zemalja koje se brane da prežive", dodao je on.

On predviđa da će i trenutni talas interesovanja za mine splasnuti, a problem će ostati nerešen.

"Rešavanje pitanja reevaluacije Otavske konvencije zahteva mnogo vremena i stručnog rada", rekao je on, izražavajući strah da će i ova debata umreti pre nego što se i rodi.

Nemirovski je istakao da danas imamo rat koji je promenio ključna pravila rata, a postavlja se pitanje koliko je potrebno vremena i para da se razminira Ukrajina. Prema njegovim rečima, danas imamo i nove vrste oružja koje nisu obuhvaćene konvencijom niti postoje njihove jasne definicije.

"Danas imamo i selektivne mine koje deluju na ljude, vozila, oružje je modernizovano. Ukrajina je pokazala da konvenciju ne treba da odbijemo, već da je napišemo ponovo jer su se vremena i okolnosti promenile", istakao je on.

Ahmed Šehi iz Mariutanije govorio je o tome kako je Mauritanija suočena sa problemom mina, baš kao i druge afričke i arapske zemlje, uključujući Senegal i Zapadnu Saharu.

"Mauritanija ima program humanitarnog deminiranja, ulaže velike napore i ima mape miniranih područja. Cilj je da do 2028. godine bude zemlja bez mina, ali je pred nama još mnogo posla", poručio je on.

Navodi da je u poslednjih 10 godina bilo 600 žrtava mina, od kojih je 300 poginulo, a 300 ranjeno. Mine ubijaju i životinje. Govornik ističe da program deminiranja zahteva finansijsku podršku, ne samo za uklanjanje mina, već i za kampanje senzibilizacije, koje su od ključnog značaja.

"Uz podršku međunarodne zajednice, finansijsku i tehničku pomoć partnera, Mauritanija može postići cilj da bude zemlja bez mina do 2028. godine. Svi moraju da se uključe i podrže ovaj napor kako bi se postigao cilj "nula mina" do 2028. godine", poručio je on.

Dr Sofija Tkazki, moderator, Ahmed Šehi, Boris Nemirovski, Ajed Amira i Nikolaj Marčenko (desno) Foto: A. M.

Nikolaj Marčenko, član NVO iz Bugarske, kaže da je bitno informisati javnost. On je istakao da zemlje ne žele da postavljaju mine, ali moraju da brane svoje granice, jer vide šta se dešava u Ukrajini.

"Baltičke zemlje su u početku bile protiv eskalacije, ali kada su videle da rat u Ukrajini ne prestaje i da Putin nastavlja, odgovor ljudi je postao drugačiji. Rekli su: "Razumemo, možda ste u pravu, možda zaista treba da branimo svoje granice"", ispričao je on.

Nikolaj naglašava da vlade, zvaničnici i vojni stručnjaci treba da objasne zašto je to potrebno, ne da kažu da to žele, već da nemaju izbora. Treba da brane svoje granice, Ukrajinu i Evropsku uniju.

"Treba objasniti i da ne znaju šta je Putinu na umu i da li će pokušati da napadne njihove prijatelje u Poljskoj, Baltiku ili Finskoj. Takođe, treba objasniti da pokušavaju da to urade na najsigurniji mogući način. Ljudi treba da razumeju da nema izbora, da stručnjaci razmišljaju o tome i da moraju da nastave dalje", dodao je on.

Osnovna poruka koju su učesnici hteli da pošalju sa konferencije je jasna: sporazum se mora razvijati kako bi odražavao specifičnosti modernog ratovanja i osigurao pravednu ravnotežu između humanitarne zaštite, moralne odgovornosti i prava zemalja koje se brane da obezbede svoje granice. Govornici su složni u tome da se mora pronaći ravnoteža između zaštite civila, vojne odbrane, morala i odgovornosti.

Učesnici konferencije su saglasni u tome da se sporazum, osmišljen u eri optimizma nakon Hladnog rata, ne može primeniti u stvarnosti hibridnog ratovanja, asimetričnih sukoba i ponovne upotrebe oružane agresije za zauzimanje teritorije.

(Telegraf.rs)