Psihologija herojstva: Zašto neki ljudi trče ka opasnosti kao oni na plaži Bondi, a drugi se "ukoče" od straha

Neposredno pre masovne pucnjave tokom proslave Hanuke na plaži Bondi u Australiji, u kojoj je poginulo 15 ljudi, a desetine su ranjene, dvoje starijih prolaznika pokušalo je da razoruža jednog od napadača.

Na snimku sa kamere u automobilu vidi se kako se Boris Gurman rve sa napadačem, dok Sofija Gurman trči ka njima. Bračni par je ubijen, ali to nije sprečilo druge da takođe pokušaju da zaustave napadače.

Reuven Morison, 62-godišnji deda, poginuo je bacajući cigle na jednog od napadača. Ahmed al Ahmed, otac dvoje dece, takođe je ranjen, ali je uspeo da otme oružje jednom od napadača.

Snimci ljudi koji hrabro reaguju na plaži Bondi pogledani su milionima puta i mogu ostaviti utisak da je takvo herojsko ponašanje uobičajeno, rekao je dr Ari Koen, politikolog sa Univerziteta Nebraska-Lincoln i autor knjige "Untangling Heroism" za CNN.

Taj utisak je pogrešan. Uobičajeno je da ljudi koji se nađu u blizini opasnosti ostanu posmatrači, rekao je Koen.

"Većina ljudi ovo ne radi. To je rizično. To je opasno", rekao je Koen.

Ipak, prolaznici koji postanu heroji, ljudi koji trče ka opasnosti, mogu deliti određene osobine ili se naći u okolnostima koje ih podstaknu na delovanje. Postoji čak i mogućnost da se ljudi mogu obučiti za to.

Malo je preživelih ili porodica poginulih na plaži Bondi koji su detaljno objasnili šta ih je navelo da reaguju, ali oni koji su govorili ponavljali su fraze već poznate iz izjava ljudi koji su se izlagali opasnosti.

"To su iste vrste odgovora koje dobijamo od heroja širom sveta. 'Samo sam uradio ono što sam morao' ili 'ono što bi svako uradio', što znamo da nije tačno, ali to je refren gotovo svakog heroja", rekao je Met Langdon, izvršni direktor Projekta herojske imaginacije, koji navodi da "menja scenario pasivnosti" kroz istraživanja i obuke o herojstvu. "Bili su primorani da to urade. Zapravo nije bilo izbora."

Zašto ljudi ne reaguju

Priča koja se duboko urezala u kolektivno sećanje kao objašnjenje zašto ljudi ne pomažu drugima u nevolji jeste zloglasni slučaj ubistva iz 1964. godine.

Nakon što je 28-godišnja Kiti Đenoveze nasmrt izbodena ispred svog stana u Njujorku, verovalo se da je bilo na desetine ljudi koji su mogli da pomognu, ali nisu. Navodna ravnodušnost svedoka privukla je ogromnu pažnju i dovela do promena koje su rezultirale uvođenjem sistema 911 i programa komšijskog nadzora.

Taj slučaj je takođe bio povod za razvoj onoga što je poznato kao efekat posmatrača. Socijalni psiholozi smatrali su da, kada ima više ljudi u blizini, svako oseća manju ličnu odgovornost da reaguje jer pretpostavlja da će neko drugi preduzeti akciju.

Međutim, mnogi detalji koji su privukli pažnju u slučaju Đenoveze kasnije su osporeni. Istraživanja su pokazala da je Đenoveze izbodena dva puta. Nakon prvog napada, neko je viknuo sa prozora, uplašivši napadača, a komšije su pozvale policiju.

Incident se dogodio usred noći, a neki svedoci su rekli da nisu bili sigurni šta su videli i da nisu nužno shvatili da je Đenoveze u opasnosti.

Sam efekat posmatrača nije u potpunosti opovrgnut, ali stručnjaci smatraju da je složeniji. Velike grupe mogu reagovati nešto sporije, ali neki ljudi mogu i zaista reaguju u stvarnoj opasnosti, čak i kada to ide protiv njihovih prirodnih instinkata.

Duboka potreba za samoodržanjem

Heroji su retki delom zato što je potrebna savršena oluja u mozgu da bi se reagovalo, prema rečima dr Stivena Kvarca, profesora filozofije na Kalifornijskom institutu za tehnologiju, koji koristi neuronauku da bi bolje razumeo sisteme vrednosti u mozgu.

U krajnjoj liniji, ljudi imaju snažnu potrebu za samoodržanjem. Kvarc kaže da ljudi uglavnom imaju podrazumevanu reakciju zamrzavanja ili bekstva u situacijama "smrtonosnog haosa", naročito kada deluje da je situacija van kontrole.

Da bi neko pokušao da spase dete koje se davi ili osobu koja je pala na šine u metrou, potrebno je nekoliko ključnih elemenata da bi mozak prevazišao uobičajenu reakciju na opasnost, objasnio je Kvarc:

• Svest da se nešto dogodilo i empatija prema onome ko to proživljava, odnosno "intenzivna usmerenost na drugoga (empatija plus identifikacija)";
• Osećaj da ono što bi osoba mogla da uradi može pomoći, ono što on naziva "trenutni osećaj da akcija može uspeti";
• I "brza posvećenost" koja prebacuje mozak "sa podrazumevanog izbegavanja, zamrzavanja ili bekstva, na delovanje".

Kada se ta kombinacija pojavi, osoba može brzo preći sa samoodržanja na akciju.

Kvarc kaže da ljudi ne moraju imati "herojsko" zanimanje da bi reagovali na ove složene kontekstualne signale. Ono što je u velikoj meri potrebno jeste empatija.

On procenjuje da oko 10 odsto populacije ima prirodnu osobinu koja stvara snažan empatičan odgovor sposoban da podstakne hrabro delovanje, ali ne veruje da je ta osobina neophodna da bi neko postao heroj.

"Iako znamo da postoje velike razlike u tome koliko empatije ljudi uopšte osećaju kao neku vrstu podrazumevanog stanja, znamo i da se ona može menjati u zavisnosti od toga koliko se identifikujemo sa drugom osobom", rekao je Kvarc.

"Ljudi koji imaju više empatije obično će reagovati da zaštite one koji su im bliski, poput prijatelja, članova porodice ili čak nekoga sa kim se identifikuju. To može biti i nešto sasvim jednostavno, poput navijanja za isti fudbalski tim", rekao je Kvarc.

Na prvi pogled može delovati da ljudi na plaži Bondi nisu imali mnogo toga zajedničkog. "Broj australijskih akcenata u vestima bio je zaista mali", rekao je Langdon, koji živi u Australiji.

Gurmanovi su bili imigranti iz Ukrajine. Al Ahmed je bio musliman čija je porodica iz Sirije. Morison je bio ortodoksni Jevrejin koji je pobegao iz Sovjetskog Saveza. Ali plaža Bondi je poznata kao sigurno mesto gde se okupljaju raznovrsne zajednice.

"To je verovatno imalo ulogu u samom incidentu. Ljudi su došli iz celog sveta i zajedno su se dobro provodili", rekao je Langdon.

Koen navodi i druge istorijske primere ljudi koji su rizikovali svoje živote i pokazivali empatiju prema ljudima drugačijeg porekla. Na primer, iako većina ljudi nije štitila Jevreje od nacista tokom Holokausta, čitavo jedno francusko selo, Le Šambon-sur-Linjon, radilo je zajedno kako bi spaslo hiljade jevrejskih izbeglica. Stanovnici su ih skrivali u svojim kućama, obezbeđivali falsifikovana dokumenta i vodili ih do neutralne Švajcarske.

Selo je bilo pretežno hrišćansko, rekao je Koen, ali su bili empatični delom zato što su bili hugenoti, grupa koja je vekovima bila proganjana od strane katoličkih vlasti u Francuskoj.

"Imali su posebno iskustvo verskog progona, pa kada su se pojavile prve jevrejske izbeglice i pokucale na vrata crkve, odmah je došlo do lične identifikacije", rekao je on. "Ljudi u tom selu imali su mnogo širi osećaj empatije jer su se lično identifikovali sa ljudima koji su patili na određen način."

Neki od prolaznika na plaži Bondi koji su se suprotstavili napadačima rekli su i da su bili besni zbog onoga što su videli, rekao je Langdon. Studije o herojima u drugim katastrofama pokazale su isto.

"Kada vidimo nešto što se nasilno suprotstavlja našem pogledu na svet, mi smo primorani da reagujemo", rekao je Langdon. "Mislim da je prizor dugog vatrenog oružja na plaži Bondi toliko van onoga što je prihvatljivo u ovoj zemlji da su jednostavno odmah reagovali."

Kako se heroji stvaraju

Koen kaže da pažnja posvećena herojima na društvenim mrežama može biti nesrazmerna njihovom stvarnom broju, ali da gledanje takvih priča može stvoriti više heroja.

"Počinje da ulazi u javnu svest da je spasavanje, iako opasno, nešto što obični ljudi mogu da urade", rekao je Koen.

Istraživanja pokazuju da postojanje uzora ili primera herojskog ponašanja može biti temelj za to da ljudi sami preduzmu herojske postupke. Saznanje da drugi reaguju može podstaći ljude da razmisle šta bi oni učinili u istoj situaciji. Čak i gledanje filmova ili čitanje knjiga o svakodnevnim herojima, ili izmišljenim herojima poput likova iz "Ratova zvezda", može imati uticaj.

"Izgradnja empatije preko kulturnih razlika svakako je mnogo teža, ali postoje brojni jeftini načini da se to uradi, uključujući čitanje literature u kojoj ulazite u nečiju glavu i razumete zašto donose odluke kakve donose. To je sjajan način za izgradnju empatije", rekao je Koen.

Herojstvo može doći i kroz pripremu. Al Ahmed je nekada bio policajac u Siriji. Ali Koen kaže da ljudi ne moraju da završe policijsku akademiju da bi se pripremili za herojsko delovanje.

"Postoje stvari koje možemo odmah naučiti ljude. Naučite kardiopulmonalnu reanimaciju, obučite se za korišćenje AED uređaja, prođite obuku 'Zaustavite krvarenje'", rekao je. "Kada ljudi imaju ovo u svom alatu, sasvim je jasno da je mnogo verovatnije da ćete pomoći ako se ikada ukaže potreba."

Koen se nada da će jedna od glavnih poruka događaja na plaži Bondi biti da je svakodnevno herojstvo, kada obični ljudi rade izuzetne stvari, nešto za šta je svako sposoban.

"Ovi ljudi su baš kao mi", rekao je. "Ponekad se ljudi jednostavno nađu u užasnoj situaciji i reaguju. To je nešto što je moguće za sve nas."

(Telegraf.rs)