Napisao da prosečna porodica sad ima više nego naši roditelji i "udario u živac": Mnogi Srbi se u ovom vide

Jedan "štreberski" esej iz oblasti ekonomije nedavno je postao viralan. U njemu se tvrdilo da je američka federalna mera za granicu siromaštva očajnički zastarela i da je za porodicu od četiri člana danas potreban prihod od 140.000 dolara da bi funkcionisala u američkom društvu. Esej, koji je napisao Majkl Grin, strateg na finansijskim tržištima, dirnuo je mnoge u živac i izazvao još jednu rundu debata o pristupačnosti života, ovoga puta fokusiranu na to da li ljudi sa prihodima od šest cifara treba da se osećaju "stisnuto".

Ekonomisti su kritikovali esej. Ukazali su da je tipična porodica srednje klase danas zapravo mnogo bogatija nego što je bila njena verzija 1960-ih, kada je ova mera siromaštva uvedena. Takođe su dodali da većina Amerikanaca jede u restoranima, poseduje pametne telefone i putuje avionom - luksuze nezamislive prethodnim generacijama.

Preporučujemo

Predsednik SAD Donald Tramp je pokušao da ignoriše pitanje pristupačnosti, rekavši prošle nedelje u govoru da je to "prevara" i "ne treba vam 37 lutaka za vašu ćerku". U sredu se ponovo osvrnuo na temu, braneći svoj rekord i tvrdeći da su cene goriva i lekova pale.

Ali Amerikanci u dvadesetim i tridesetim godinama života kažu da goli brojevi ne odražavaju realnost njihovih života. Svi su bili ono što ekonomisti smatraju "srednjom klasom", neki zarađuju znatno više od 63.360 dolara, medijane za radnike sa punim radnim vremenom tokom cele godine.

Znali su da nisu siromašni. Mogli su sebi da priušte da kupe jaja. Ali suočavaju se sa ekonomijom koja je u poslednjim decenijama postala sve više nejednaka.

Opisivali su osećaj da su osnovne stvari srednje klase - posedovanje kuće, obezbeđivanje dece, povremeno obedovanje u restoranima - nedostižne ili zahtevaju neprihvatljive kompromise. Vredi li žrtvovati godišnji odmor da bi se uštedelo za kaparu, dok cene nekretnina neprestano rastu? Šta je sa kupovinom kuće na 90 minuta od posla, ili dvosobnog stana za porodicu od četiri člana? Da li je uopšte moguće imati decu?

Za mnoge, odgovor na ova pitanja bio je odlučno "ne". Bilo da su realni ili nesmotreni, njihovi stavovi delovali su kao odustajanje od dugo držane američke nade - da radom i odgovornim ponašanjem ljudi mogu postići život znatno bolji od života svojih roditelja.

"Uspon u društvenoj hijerarhiji je nekako mrtav", rekao je Grej Turston (27), elektroinženjer iz Filadelfije, koji zarađuje oko 90.000 dolara godišnje. Njegovi roditelji su pripadnici baby boom generacije.

"Generacija mojih roditelja je uspela. Svi sa kojima radim u tom uzrastu imaju velike penzione račune, putuju i poseduju više kuća. Svaka čast njima. Ali stvari bi trebalo da budu bolje za svaku generaciju. I fundamentalno je pogrešno što to nije slučaj", rekao je on.

Očekivanja naspram stvarnosti

U suštini, ovo je rasprava o dimenzijama potreba. Granica siromaštva je mera oskudice - da li imate dovoljno hrane? Ali u svom eseju na Substacku, Grin je rekao da 140.000 dolara predstavlja "cenu učestvovanja" - koliko košta izgradnja života srednje klase u Americi danas.

Ova cena vekovima je predmet javne debate. Ekonomista iz 18. veka, Adam Smit, postavio je granicu na sposobnost da se javno pojavite bez stida, rekao je Dejvid Bredi, profesor javne politike na Univerzitetu Južne Kalifornije. U Smitovoj Škotskoj to je značilo moći kupiti lanenu košulju.

"Trebaju nam voda, hrana i sklonište. Ali osim toga? Nemoguće je imati koherentnu definiciju potreba koja ne odražava našu kulturu, naše vrednosti, norme i očekivanja, s obzirom na društva u kojima živimo", rekao je Bredi.

Za Amerikance, cena učestvovanja često se meri troškovima kuće. I čak i sa dva prihoda, mnogi ispitanici rekli su da im posedovanje kuće deluje sve dalje, naročito u urbanim sredinama gde većina Amerikanaca sada živi.

1991. godine, tipični kupac kuće po prvi put imao je 28 godina. Ove godine, taj kupac je imao 40 godina, prema Nacionalnoj asocijaciji agenata za nekretnine.

Erik Fukua (25), građevinski inženjer sa godišnjim prihodom od 86.000 dolara, rekao je da je odavno znao da ne može da priušti kuću u četvrti Atlante gde je odrastao i gde njegovi roditelji još žive. Nadao se malom stanu.

Ali rast cena i visoke kamatne stope na hipoteke znače da mora da se zadovolji mestom daleko od centra grada, dodajući i do 90 minuta na putu do posla. Ne želi tako da živi. Zato i dalje iznajmljuje i malo se razmeće, posećujući prijatelje u drugim gradovima.

"Postoji osećaj besmisla u ovom trenutku. Neću pet godina štedeti za kuću koju nikada neću moći da priuštim. Pa zašto onda ne živeti život kako želim?", rekao je Fukua za New York Times.

Ovaj finansijski pesimizam oseća se masovno. U studiji objavljenoj prošlog meseca, ekonomisti sa Univerziteta u Čikagu otkrili su da mladi ljudi sa malo šansi da kupe kuću nesrazmerno češće troše na razonodu ili rizične investicije poput kriptovaluta. Oni koji poseduju kuću, ili imaju veće šanse za to, preuzimaju manje rizika i više se trude na poslu.

Od vlasnika kuća koji su intervjuisani, skoro svi su dobili finansijsku pomoć. Džesi Iverson, 28, istraživač u oblasti energije, i Mejsi Mek, grafička dizajnerka, kupili su kuću prošle jeseni u Istočnom Grand Forksu, Minesota. Oslanjali su se na zajam podržan od strane Ministarstva za veterane, što je značilo da nije bila potrebna kapara. Iverson se pridružio vojsci da bi uspeo da plati fakultet.

Presudni faktor bila je "geografija". Iverson je rekao da mu je ponuđen posao i u Njujorku, ali pošto su cene stanovanja tamo znatno više, izabrao je Minesotu.

"Da li je to teoretski moguće?", rekao je za kupovinu kuće. "Da, i ja sam dokaz za to. Ali ne mislim da bi kriterijum za ulazak trebalo da bude pridruživanje vojsci, rad sa punim radnim vremenom tokom fakulteta i dobijanje zajma od Ministarstva veterana".

Nije samo u pitanju stanovanje. Odrasli mlađi od 35 godina ne akumuliraju bogatstvo onom brzinom kojom su nekada činili, rekao je Edvard N. Volf, profesor ekonomije na Univerzitetu u Njujorku. To je oštar kontrast sa bejbi bumerima, koji stiču sve veći deo bogatstva zemlje.

Kejana Fedrik, menadžerka sa punim radnim vremenom u robnoj kući u severoistočnoj Pensilvaniji, rekla je da se ona i njeni prijatelji osećaju zaglavljeno u poslovima koji nisu plaćeni dovoljno da iznajme stan, a kamoli da kupe kuću. Živi sa roditeljima i rekla je da je otplatila studentske kredite. Ali i dalje oseća kao da čeka da njen život počne.

"Imam 36 godina i još nemam decu. Do sada bih trebalo da imam život. Trebalo bih da putujem, da imam luksuzan garderober. A umesto toga sve što imam je dobar kreditni rejting i otplaćen Nissan iz 2013", rekla je Kejana.

Kejana vidi oštar kontrast između svoje generacije i generacije svojih roditelja. Oboje su vredno radili, majka kao učiteljica, otac kao vozač autobusa. Otišli su u penziju i imaju penziju...

"Ne znam da li ću ikada moći da se penzionišem", rekla je dodajući da su "bumeri prošli kao mafijaši."

Šta je sa rađanjem dece?

Ekonomisti ističu da su ljudi sa ograničenim budžetom odvajkada uspevali da uspešno odgajaju decu. Ali mnogi ispitanici su bili oprezni. Žele da obezbede bolji život za svoju decu i za sebe.

Iverson iz Minesote rekao je da se seća svoje anksioznosti kao dečaka kada porodica nije mogla da kupi benzin za auto.

"Siromaštvo je dovelo do gomile svađa, mnogo stresa i nekih zaista ružnih sećanja za mene", rekao je Iverson i dodao da je to mnogo uticalo na to šta da prihvati ako "dovodi drugu osobu na ovaj svet".

Turston iz Filadelfije rekao je da želi decu. Ali trenutno, on i njegov partnerka moraju da se penju tri sprata do svog iznajmljenog stana. Njihov auto je "smrtonosna zamka" sa troje vrata.

Njegova plata, oko 90.000 dolara, morala bi da pokrije studentske kredite i brigu o deci. Takođe želi da živi u dobrom školskom okrugu i da plaća dodatke, poput časova muzike i školice sporta.

"Znam da ti nisu potrebne te stvari, ali kao roditelj, moj posao je da svom detetu obezbedim uspeh", kaže ovaj momak.

Čak i za one koji poseduju kuću, pomisao na decu može biti zastrašujuća. Stiven Vinsent, 30, i njegova partnerka Britani Robono, laboratorijski tehničar, prvo su išli na državni koledž da bi uštedeli novac. Zatim su, rekao je, "jeli pasulj i pirinač" nekoliko godina da bi uštedeli za kaparu.

Sada, kao analitičar u hemijskoj kompaniji sa prihodima domaćinstva od oko 150.000 dolara, uživa u tome kako živi u Hamburgu, Pensilvanija, i želi da taj način života zadrži.

"Živimo u najbogatijoj zemlji u istoriji ljudske civilizacije, pa zašto ne mogu da jedem u restoranu dva puta nedeljno i da imam decu?", pitao je Vinsent.

Za skeptike koji tvrde da su ovi kompromisi jednostavno izbor životnog stila, Turston je rekao: "Hej, probajte vi. Veoma je lako sa pozicije bogatstva i privilegije reći: ‘Treba da budete zadovoljni nečim skromnijim’".

Ali, kako je rekao, "bilo bi prilično loše živeti tako."

Alisija Rigli bori se sa kompromisima. Alisija i njen muž Ričard Gejli, oboje muzičari i učitelji, poseduju dvosobni bungalov u Solt Lejk Sitiju i osećaju se srećno što ga imaju. Kažu da sada ne bi mogli da ga priušte. Ali balansiranje časova muzike kod kuće sa potrebama njihovog dvogodišnjeg deteta može biti napeto. Žele još jedno dete, ali se pitaju kako bi sve to funkcionisalo.

"Znam da je moguće", rekla je, gledajući kroz prozor na kuću svog komšije, koja je iste veličine.

Taj komšija odgajao je šestoro dece tamo 1970-ih. Jedan način na koji su majke tada uspevale, rekla je Alisija, bio je "da puste decu napolje ceo dan, a oni bi samo trčali po komšiluku."

Rekla je da to danas ne bi uradila, ako ni zbog čega drugog onda jer bi neko mogao da je prijavi da zanemaruje decu.

"Svet je fundamentalno drugačiji sada", dodaje ona.

(Telegraf.rs)