Trampovi mirovni (ne)uspesi: Zbog ovoga je u 2025. očekivao Nobela za mir, ali ga nije dobio

Predsednik SAD Donald Tramp žarko je želeo da 2025. postane dobitnik Nobelove nagrade za mir. Kako je sam puta nebrojeno istakao, ovu "titulu" zaslužio je svojim mirovnim naporima. Ali, koliko je Tramp zaista bio uspešan u tim mirovnim misijama?

Preporučujemo

Za razliku od svojih prethodnika, osim jedne "intervencije" u Iranu, on nije ušao u velike i otvorene sukobe i ratove, već je, kako je stalno tvrdio, inicirao brojne mirovne sporazume i na sve načine se borio da pomiri zavađene države. Zbog toga je računao i više puta javno izjavljivao da očekuje da postane laureat. Ipak, to mu nije uspelo. Nobel za mir je otišao u ruke venecuelanske opozicione liderke Marije Korine Mačado.

Tramp je spoljnu politiku u svom drugom predsedničkom mandatu fokusirao na agendi "mir kroz snagu", tvrdeći da je učestvovao u rešavanju osam globalnih sukoba tokom prvih osam meseci na funkciji. Njegovi napori, koje je sam istakao, obuhvataju od medijski veoma ispraćenih sporazuma do kontroverznih predloga kojima realno ništa nije postignuto.

Ključne Trampove mirovne inicijative i sporazumi

Gaza (Izrael-Hamas): Nakon predloga od 20 tačaka u septembru, sporazum o primirju i razmeni talaca između Izraela i Hamasa potpisan je 9. oktobra 2025. godine. Uspostavljeno je primirje od 10. oktobra i dogovorena razmena svih talaca za 1.950 palestinskih zatvorenika za žive i mrtve zatočene Izraelce koji su odvedeni u Pojas Gaze.

Tramp je takođe predložio preuređenje Pojasa Gaze u "Rivijeru Bliskog istoka", što je uključivalo kontroverzne pozive na preseljenje Palestinaca koji su naišli na međunarodnu kritiku. Ovaj mirovni sporazum je isticao kao svoj najveći uspeh tog tipa.

Ukrajina-Rusija: Tramp je još u vreme predizborne kampanje tvrdio da će u roku od 24 sata od povratka u Belu kuću doneti mir. To mu, barem do sada, nije uspelo. Ugostio je ruskog lidera Vladimira Putina na Aljasci, više puta se sastajao s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i evropskim liderima...

Najdalje je otišao nakon što je pokušao da u delo sprovede svoj "osnovni dokument" od 28 tačaka za okončanje rata, koji je na pregovorima u Majamiju u decembru 2025. predočen ukrajinskoj delegaciji. Neki evropski i ukrajinski zvaničnici izrazili su zabrinutost da taj plan favorizuje ruske teritorijalne zahteve, zbog čega je isti "prerpavljen" i posle žestokih diplomatskih bitaka među zapadnim saveznicima skraćen na 20 tačaka.

Došlo se dotle da je Zelenski nedavno izjavio da su delegacije "napredovale ka okvirnom rešenju", da bi 24. decembra otkrio najnoviji mirovni plan od 20 tačaka koji su usaglasili Ukrajina, SAD i Evropska unija. Tramp i Zelenski sreli su se i 28. decembra. Tada su izjavili da je postignut veliki napredak i da je usuglašeno 95 odsto mirovnog plana.

Jermenija-Azerbejdžan: U avgustu 2025, Tramp je bio domaćin sastanka u Beloj kući na kom je potpisan trilateralni mirovni sporazum, pri čemu su SAD zamenile Rusiju kao primarnog garanta mirovnog procesa.

Jermenija je prihvatila de fakto gubitak kontrole nad Nagorno-Karabahom, uz garancije bezbednosti i prava za preostalo jermensko stanovništvo, a Azerbejdžan se obavezao na nenasilnu reintegraciju teritorije i međunarodni nadzor nad postupcima svojih bezbednosnih snaga.

To je bio ključni politički trenutak  - prvi put od raspada SSSR, Moskva nije bila centralni arbitar u jermensko-azerbejdžanskim odnosima.

Indija-Pakistan: Nakon sukoba u Kašmiru u maju 2025, Tramp je tvrdio da je posredovao u "potpunom i trenutnom primirju" nakon četiri dana žestokih sukoba. Nakon eskalacije nasilja u Kašmiru u maju 2025, koja je uključivala artiljerijsku vatru duž Linije kontrole, vazdušne udare ograničenog dometa i intenzivne razmene vatre koje su trajale oko četiri dana, Tramp je javno izjavio da su Sjedinjene Američke Države posredovale u "potpunom i trenutnom primirju" između Indije i Pakistana.

On je rekao da je Vašington izvršio snažan diplomatski pritisak na obe strane, koristio pretnju međunarodnim sankcijama i obustavom vojne saradnje, te direktno komunicirao sa vojnim i političkim vrhovima u Nju Delhiju i Islamabadu, čime je sprečeno dalje širenje sukoba i moguća nuklearnu eskalaciju, što je uklopljeno u njegovu širu naraciju "mir kroz snagu".

Međutim, reakcije zvaničnih institucija Indije i Pakistana bile su znatno uzdržanije i u nekim aspektima kontradiktorne. Indija je izričito odbila tvrdnju da je treća strana posredovala i navela da je prekid vatre rezultat direktnih vojnih komunikacionih kanala između dve zemlje, a Pakistan je bio znatno otvoreniji prema tvrdnjama o američkom posredovanju i pozdravio je "konstruktivnu ulogu SAD".

Ruanda-Kongo: Trampova administracija je posredovala u sporazumu kojim bi se okončao dugogodišnji sukob u Centralnoj Africi koji uključuje više od 100 naoružanih grupa, a on ga je predstavio kao još jednu svoju veliku diplomatsku pobedu.

Inače, ovaj sukob predstavlja jedan od najdugotrajnijih i najsloženijih bezbednosnih problema u Africi. U istočnom Kongu deluje više od 100 naoružanih grupa, uključujući pobunjeničke pokrete, etničke milicije, kriminalne formacije i paravojne strukture povezane sa susednim državama. Najpoznatiji među njima su M23, FDLR i razne lokalne grupe. Sukob je duboko povezan sa borbom za kontrolu rudnih bogatstava, etničkim tenzijama i regionalnim rivalstvima.

Iako je Vašington sporazum predstavio kao veliki diplomatski uspeh, većina analitičara smatra da se ne radi o okončanju sukoba, već o ograničenom deeskalacionom okviru koji može smanjiti intenzitet nasilja, ali ne i eliminisati njegove uzroke.

U tom smislu, Trampova administracija jeste imala ulogu u diplomatskom pritisku i koordinaciji, ali je predstavljanje sporazuma kao završetka jednog od najkrvavijih konflikata savremene Afrike ocenjeno kao političko preuveličavanje.

Tajland-Kambodža: Granični spor između Tajlanda i Kambodže traje decenijama i vezan je pre svega za područje oko istorijskih hramova duž granice, ali i nekoliko manjih, slabije definisanih tačaka razgraničenja.

Problem potiče još iz kolonijalnog perioda, kada su francuske mape ostavile prostor za različita tumačenja granice. Mirovni akt iz Kuala Lumpura, potpisan krajem oktobra 2025, predstavljen je kao diplomatski proboj. Sporazum je postignut uz posredovanje Malezije, uz snažnu političku podršku SAD, koje su želele brz i vidljiv uspeh u regionu jugoistočne Azije. Dogovor je predviđao trenutno primirje i povlačenje trupa sa spornih tačaka, uspostavljanje zajedničkih patrola uz prisustvo međunarodnih posmatrača, privremeno zamrzavanje statusa teritorija bez formalnog razgraničenja i nastavak bilateralnih pregovora o trajnom rešenju granice.

U političkom smislu, sporazum je bio koristan za obe strane, ali problemi su se vrlo brzo pojavili i došlo je do nove eskalacije u decembru.

Problem je, naime, u tom što sporazum nije rešio suštinsko pitanje suvereniteta nad spornim teritorijama, kao i to što lokalni vojni komandanti sa obe strane često deluju autonomno i reaguju na incidente bez političke koordinacije.

S obzirom na decembarsku eskalaciju, analitičari su Trampov dogovor ocenili kao taktički uspeh, ali strateški neuspeh.

Bez jasnog razgraničenja i međunarodno priznate arbitraže, spor ostaje otvoren.

Pregovori sa Iranom

Pregovori o novom nuklearnom sporazumu sa Iranom pokrenuti su u aprilu 2025. u Omanu, koji je ponovo izabran kao neutralna i diskretna diplomatska lokacija, slično kao u ranijim fazama iransko-američkih kontakata. Cilj Trampove administracije bio je da se postigne sporazum koji bi bio stroži od prethodnog nuklearnog dogovora iz 2015, uz jače mehanizme kontrole, duže rokove ograničenja i šire obuhvaćene iranske aktivnosti u regionu.

Tramp je odmah postavio jasan politički okvir pregovora. Dao je rok od 60 dana za postizanje dogovora, javno poručujući da SAD neće ući u beskonačne razgovore bez rezultata. Taj rok je imao dvostruku svrhu. Spolja je služio kao pritisak na Teheran, a s unutrašnje strane je bio namenjen domaćoj američkoj publici, kako bi se pokazalo da administracija deluje odlučno i bez popuštanja.

Pošto rok nije ispoštovan, usledila je eskalacija.

U junu 2025. Izrael i SAD izveli su koordinisane precizne udare na iranske nuklearne objekte, poznate pod nazivima Operacije "Midnight Hammer" i "Rough Rider". Ti udari bili su ograničenog obima i usmereni na infrastrukturu povezanu sa obogaćivanjem uranijuma, istraživačkim postrojenjima i logističkim tačkama. Cilj nije bio potpuni vojni obračun s Iranom, već demonstracija kapaciteta i spremnosti da se spreči dalje približavanje Irana nuklearnom oružju.

Važno je naglasiti da su udari pažljivo tempirani i kontrolisani kako bi se izbegao širi regionalni rat. Iran je odgovorio oštrom retorikom i ograničenim indirektnim potezima preko savezničkih milicija, ali nije došlo do direktnog velikog vojnog sukoba sa SAD ili Izraelom. U Teheranu su, očiogledno, bili svesni da nemaju ni snage ni saveznika s kojima bi mogli da se upuste u takvu avanturu.

Dana 24. juna Tramp je jednostrano proglasio primirje, predstavljajući ga kao dokaz da je cilj bio politički pritisak, a ne rat. Time je otvoren prostor za povratak diplomatiji, ali iz pozicije koju je Bela kuća smatrala jačom nego pre udara.

Do oktobra 2025. Tramp je javno izrazio obnovljeni optimizam za postizanje "fer i uravnoteženog" sporazuma. U tom trenutku signali su dolazili i iz Teherana da postoji spremnost za kompromis, pre svega zbog ekonomskog pritiska, sankcija i straha od daljih vojnih udara.

Analitičari ovaj slučaj najčešće opisuju kao klasičan primer Trampove strategije "mir kroz snagu" - kombinacija kratkog diplomatskog roka, demonstracija vojne sile i brzi povratak pregovorima trebalo je da pokažu da su vojna eskalacija i diplomatija deo iste taktike, a ne suprotstavljeni procesi.

Istovremeno, kritičari upozoravaju da je ovakav pristup rizičan, jer ostavlja malo prostora za greške i lako može da dovede do nekontrolisane eskalacije, posebno u regionu kakav je Bliski istok.

Priznanja i kritike

Nagrade: Tramp je u decembru 2025. dobio nagradu FIFA za mir zbog svoje posvećenosti globalnom miru. Nobelova nagrada za mir mu je izbegla, pošto su je dobila liderka opozicije u Venecueli, Marija Korina Mačado, koja je pohvalila Trampove napore.

Skepticizam: Kritičari i analitičari su mnoge od ovih sporazuma opisali kao "primirja", a ne trajni mir, ističući da su neki - poput onih u Tajlandu/Kambodži i Gazi - već pretrpeli kršenja ili se raspali. Neke inicijative su kritikovane jer su navodno kao prioritet imale ekonomske sporazume i američki uticaj, a ne dugoročnu regionalnu stabilnost.

Ima li šanse da Tramp dobije Nobela za mir?

Što se 2026. tiče, napad na Venecuelu i hapšenje Nikolasa Madura, opasnost da Iran ponovo uđe u "crvenu zonu" po pitanju obogaćivanja uranijuma radi pravljenja nuklearnog oružja, ali i stalne tenzije oko Tajvana i rat u Ukrajini kom se i dalje ne vidi kraj, prete da mu ponovo izbiju iz ruku adute u novoj trci za Nobelovu nagradu za mir.

Doduše, Tramp ne bi bio prvi dobitnik Nobelove nagrade za mir koji je tokom karijere zaratio s nekom zemljom ili je bombardovao, tako da ne bi bilo čudo da posle okršaja sa Venecuelom, a možda i Iranom ili nekom trećom zemljom, pred kraj godine se ipak okiti tom titulom.

Da li će do toga i doći, znaćemo pred kraj godine. On, sigurno je, neće odustati od ostvarenja te želje.

(Telegraf.rs)