"Bio sam snajperista u Avganistanu, evo kako to zaista izgleda": Neverovatna ispovest sa jezivim detaljima

"Počeo sam da imam noćne more o stvarima koje sam uradio i video, i ponekad bih se budio vrišteći i urlajući. Postao sam izuzetno besan i razdražljiv, i jedino što sam želeo bilo je da se bijem. Jednog dana, nakon što sam sa udaljenosti od jedne milje eliminisao tri mete, sve se srušilo."

Ovo su reči Teda Širlija, bivšeg snajperiste Britanske vojske i zagovornika borbe protiv posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), čije su se iskustvo sa ratišta i život posle rata pretočili u izuzetno upečatljivo novo štivo - "Afghanistan Sniper: Trauma on the Frontline and Beyond".

Vratimo se unazad. Ted je imao samo 20 godina kada je 2007. stupio u vojsku. Već godinu dana kasnije krenuo je na svoju prvu misiju u Avganistan. Do svoje 22. godine, nakon druge i poslednje ture u ratnoj zoni, Ted je ubio više ljudi nego što je želeo da pamti.

Ipak, ovaj životni put za mladog Velšanina nije bio stvar izbora. Život u oružanim snagama bio mu je u krvi. Njegov otac je služio u mornarici tokom Foklandskog rata, a Ted Širli je odrastao slušajući priče o njegovim "avanturama" i neverovatnim ljudima koje je upoznao.

Prema Tedovim rečima, napadi 11. septembra takođe su odigrali ključnu ulogu u njegovoj odluci da se prijavi.

"'Rat protiv terorizma' bio je svuda na televiziji i to je podsticalo moju želju da se priključim vojsci i uradim nešto na šta mogu da budem ponosan", rekao je.

"Verovao sam u taj cilj i iskreno sam želeo da pomognem ljudima u Avganistanu."

Tedov put do snajperiste bio je dug i izuzetno težak. Pukovi organizuju predselekcione kurseve unutar svojih bataljona, koji se sastoje od različitih fizičkih i mentalnih testova sposobnosti. Oni koji se pokažu kao najbolji na tim "internim" kursevima šalju se na takozvani Sniper Cadre, koji je podeljen u dve faze.

"Prva faza se odvija na istočnoj obali Škotske i fokusira se na teorijski deo: gađanje, balistiku, oružane sisteme i opremu, kao i samo opaljivanje iz oružja."

Kurs traje tri meseca, a kriva učenja je "toliko strma" da mnogi zaostanu i budu vraćeni u svoje jedinice.

Druga faza, u Južnom Velsu, obuhvata učenje tehnika osmatranja, kamuflaže i prikrivanja, samostalne navigacije danju i noću, procene udaljenosti, istorije snajperista i prikradanja meti.

"Sve se radi na tako visokom profesionalnom nivou da vam se ureže, postaje vam druga priroda i vi se kao vojnik menjate. Ceo šestomesečni kurs kulminira završnom 'test nedeljom', koja je jedna od najtežih u Britanskoj vojsci", kaže Ted.

Pre nego što je shvatio, Ted se prvi put našao u Avganistanu.

"Pogodili su me neverovatna vrućina i miris. Bilo je kao da sam stigao na mesto kakvo nikada ranije nisam video, gotovo kao da sam došao u neko drugo vreme", rekao je.

Prema njegovim rečima, prva tura bila je prilično standardna.

"Bilo je dosta borbi, ali na sreću nismo imali gubitaka", rekao je.

Nakon četiri meseca u i oko grada Musa Kala, snajperisti su se vratili kući posle onoga što on opisuje kao "iskustvo koje otvara oči".

Međutim, njegov sledeći odlazak 2009. godine bio je prekretnica.

"Ovog puta moja uloga bila je drugačija", rekao je.

"Kao snajperista, učestvovao bih u različitim vrstama operacija u zavisnosti od potreba u tom trenutku. Nije se toliko radilo o razvaljivanju vrata i bacanju bombi, koliko o policijskom poslu. Intervjuisali bismo i privodili ljude, proveravali ih na tragove baruta i uzimali skenove mrežnjače. Kucali bismo na vrata umesto da prolazimo kroz njih", opisao je Ted.

Kasnije bi se Ted nalazio na krovovima, nadgledajući trupe tokom patrola.

"Kada bi došlo do borbe, snajperista je bio taj koji bi neutralisao neprijateljsku pretnju. Taj posao nosio je ogroman pritisak i odgovornost, kao i težak teret oduzimanja života."

Kako je rat besneo, i nakon što su talibani ubili jednog pripadnika jedinice, Ted se seća da je "sve delovalo stvarnije nego prvi put". Učestvovao je u najvećoj vazdušno-desantnoj operaciji od Drugog svetskog rata, pucao sa udaljenosti od jedne milje, pa čak i eliminisao dvojicu neprijateljskih boraca jednim metkom. Svakodnevni život je varirao.

"Obično smo spavali četiri do šest sati isprekidanog sna noću i jeli osnovne obroke iz kesice. Išli bismo u dnevne patrole, noćne patrole, bili na rotaciji straže, a zatim odbijali napade neprijatelja kad god bi nas napali."

Kada je morao, Ted bi dejstvovao po njihovim položajima, dodajući: "To je prilično iscrpljujuće iskustvo, ali se naviknete."

U Avganistanu je Ted počeo da oseća simptome posttraumatskog stresnog poremećaja, poglavlja koje će mu obeležiti gotovo deceniju života.

Tog dana kada je eliminisao mete sa udaljenosti od jedne milje, i kada mu se "život srušio", jedan trenutak mu je ostao urezan: "Sišao sam sa krova posle tog događaja, sluh mi je postao prigušen i imao sam gotovo tunelski vid. Kao da sam se gasio. Prestao sam da govorim na neko vreme i potajno sam počeo da crtam svoje noćne more i pišem eksplicitne pesme o svojim iskustvima. Nisam bio dobro i davio sam se u tišini."

Tedovo putovanje kroz PTSP snažno je prisutno u njegovoj knjizi, a inspiraciju da ispriča svoju priču dobio je nakon što je čuo za neverovatan broj vojnika i veterana koji su sebi oduzeli život zbog mentalnih poremećaja.

"Želeo sam da pomognem, ali na način koji bi mi omogućio i da zaštitim sopstvenu energiju i mentalno zdravlje", rekao je.

"Bilo je neverovatno završiti knjigu, ali još je neverovatnije znati da dolazi do pravih ljudi i da im zaista pomaže."

Na kraju, Ted oseća ponos zbog vremena provedenog u vojsci. Kao jedan od malobrojnih snajperista, seća se povratka kući sa poslednje ture i marširanja gradskim ulicama ispunjenim hiljadama ljudi koji su ih bodrili.

"Bila je to teška tura i ovoga puta imali smo mnogo gubitaka. Mislim da smo svi osećali ponos što smo je izgurali. Ali za mene je taj osećaj kratko trajao."

Ubrzo po povratku kući, Ted je znao da se iznutra promenio. Njegov um je počeo da se raspada, a PTSP je preuzeo njegov život.

"Ponavljanje hitaca koje sam ispalio i slika koje sam video stalno mi se vrtelo po glavi. Dani su mi bili ispunjeni besom, frustracijom, razdražljivošću, tugom, krivicom i sramotom. Ta osećanja su me potpuno preplavila i ponašao sam se kao potpuno druga osoba u odnosu na onu pre poslednje ture."

Ted je bio odlučan da pati u tišini. Nikada ranije nije čuo za PTSP niti čak za pojam mentalnog zdravlja, i verovao je da bi progovaranje o tome značilo kraj njegove karijere.

Usledilo je nekoliko užasnih godina, a jedne hladne, kišne noći u decembru 2012. Ted je prvi put pokušao da sebi oduzme život.

"Bio je to najpotresniji dan u mom životu, jer sam se pomirio sa sudbinom sa kojom će se kasnije suočiti mnogi koje sam poznavao."

Sve se završilo tako što je proveo tri meseca na psihijatrijskom odeljenju u drugom delu zemlje, bez direktnog kontakta sa bilo kim.

"Uvek sam bio vedra, srećna osoba koja je mogla da osvetli prostoriju, ali sam u nekom trenutku izgubio put."

Nekoliko godina kasnije, Ted je otpušten iz vojske zbog medicinskih razloga i zamenio je Kamp Bastion kartom u jednom pravcu za put oko sveta.

"Ovaj potpuni kontrast u vidu bekpekerskog života naterao me je da drugačije sagledam stvari i otvorio mi je um. Počeo sam da meditiram i da se oslanjam na svesniji način života."

Ted je takođe istraživao tretmane za PTSP i napredak koji je ostvaren u SAD. Kanabis je bio prva alternativna metoda koju je počeo da koristi u medicinske svrhe.

"Odmah sam osetio pozitivne efekte biljke i shvatio da, po prvi put posle mnogo godina, nisam imao noćnu moru. Takođe sam primetio da su, osim prvog neprekinutog sna posle dugo vremena, moji nivoi besa i razdražljivosti značajno smanjeni."

Tedovo putovanje sa biljnim terapijama dovelo ga je i do eksperimentisanja sa magičnim pečurkama, poznatim po psihodeličnom jedinjenju psilocibinu.

"Naučna osnova za to bila je vidljiva, pa sam počeo da uzimam mikrodoze pečuraka nekoliko puta nedeljno. Osetio sam da mi je raspoloženje stabilnije, da sam pozitivniji prema životu i da mogu bolje da se fokusiram na oporavak."

Ted kaže da mu je to omogućilo da dublje razmišlja o traumatičnim događajima bez upadanja u flešbek ili napad panike.

Treći biljni lek koji je koristio bio je DMT ili N-dimetiltriptamin, hemijsko jedinjenje dobijeno iz kore amazonskog drveća i aktivni sastojak ajahuaske.

"Putovanje je bilo intenzivno, blago rečeno, ali posle toga sam se osećao promenjeno, kao da su deo krivice i srama koje sam nosio iz Avganistana nestali. Naučilo me je da cenim sitnice u životu, a zahvalnost i pozitivnost prema životu ostali su sa mnom do danas."

Između vojne službe, putovanja i terapijskih iskustava, Ted kaže da je uspeo da pobedi PTSP. Istinski je srećan, što je nekada smatrao nemogućim.

"Kada sam bio na najnižoj tački, sve što sam želeo bilo je da čujem za nekoga ko je uspeo da pređe na drugu stranu PTSP-a. Sve što su mi govorili bilo je da ću morati da naučim da živim sa simptomima do kraja života, i to je u velikoj meri doprinosilo mom beznađu."

Od objavljivanja knjige, Ted je preplavljen neverovatnim prilikama, uključujući govore u različitim veteranskim udruženjima i vojnim kampovima širom Ujedinjenog Kraljevstva. Njegov cilj je da podigne svest o PTSP-u i proširi važnu poruku da se on može izlečiti.

(Telegraf.rs)