Šokantna priča o pravoslavnoj crkvi u Iranu: Otac Nikifor otkrio kako izgleda svakodnevica sveštenika

U Iranu, zemlji od oko 85 miliona stanovnika, u kojoj religija predstavlja temelj državne vlasti i element političkog identiteta, danas postoji samo jedan jedini grčko-pravoslavni hram. Nalazi se u Teheranu i nosi ime Blagovesti Presvete Bogorodice.

Iran je zvanično Islamska Republika, u kojoj šiitski islam oblikuje ne samo pravni okvir već i svakodnevni život građana. Verske manjine su formalno priznate, ali deluju unutar strogog spleta ograničenja. Pravoslavna crkva, bez istorijske dubine kakvu imaju Jermeni ili Asirski hrišćani, predstavlja gotovo nevidljivo prisustvo.

Preporučujemo

U tom okruženju, funkcionisanje Hrama Blagovesti Presvete Bogorodice "balansira" između vere, diplomatije i opstanka. Hram kanonski pripada Vaseljenskoj patrijaršiji Carigrada, koja kroz istoriju ima pastirsku odgovornost za Pravoslavnu dijasporu u oblastima izvan tradicionalnih nacionalnih Crkava.

"Video sam u njihovim očima čežnju"

Ipak, iskustvo grčko-pravoslavnih vernika unutar hrama imalo je intenzitet nesrazmeran veličini zajednice.

"U noći Vaskrsenja video sam u njihovim očima čežnju da ponovo dožive iskustvo jedne pravoslavne liturgije. Proživljavali su je celim svojim bićem. Možda i dublje nego mnogi kod nas, gde se sve podrazumeva", naveo je otac Nikifor.

Svakodnevica sveštenika bila je strogo kontrolisana. Kretanje isključivo od hotela do hrama i nazad, uvek u civilnoj odeći. Bez društvenih kontakata, bez ikakve inicijative van dozvoljenog okvira.

Među najpotresnijim iskustvima oca Nikifora ubraja se tajno pričešćivanje dvoje Iranaca, koji su zvanično vođeni kao muslimani. Kršteni su kao pravoslavni u inostranstvu i živeli su dvostruki život.

"Molili su me da ih pričestim tek kada svi odu. Da se saznalo, njihov život bi bio u opasnosti", kaže otac Nikifor.

Mala pravoslavna zajednica u zemlji ostaje gotovo nevidljiva u javnom diskursu, ali Crkva istrajava u svom postojanju kroz povremena bogoslužbena prisustva. Tu stvarnost izbliza je doživeo arhimandrit Nikifor Kounalis, generalni arhijerejski izaslanik Svete arhiepiskopije Krita, koji je ukupno tri puta boravio u Teheranu, po nalogu Vaseljenske patrijaršije, kako bi služio bogosluženja tokom Stradalne sedmice u ovom jedinstvenom hramu.

"Uvek sam išao tokom Velike nedelje, jer se samo tada hram otvarao", rekao je.

Strogo kontrolisana misija

Njegovo prisustvo nije imalo karakter redovne parohije. Bila je to misija vremenski ograničena, strogo kontrolisana i potpuno precizno definisana po sadržaju, jer je služila potrebi ograničenog bogosluženja za strane državljane.

Kako navodi Protothema, Patrijaršija, sa svojim istorijskim iskustvom opstanka unutar nehrišćanskih ili prema hrišćanstvu neprijateljskih državnih okvira, poseduje institucionalno pamćenje i diplomatsku suptilnost neophodnu za ovakve misije. Indikativna je činjenica da je pre arhimandrita Nikifora Kounalisa u Hramu Blagovesti služio, dok je još bio arhimandrit, današnji Arhiepiskop Australije, g. Makarije, dok je tokom deset uzastopnih godina tamo služio i blaženopočivši Dimitrije, kasniji Vaseljenski patrijarh.

Izbor takvih ličnosti ukazuje na to da Patrijaršija ne doživljava Teheran kao periferiju, već kao misiju visoke odgovornosti. Sam izbor konkretnih osoba izvršen je na osnovu njihove visoke teološke obrazovanosti, crkvenog iskustva i sposobnosti upravljanja delikatnim situacijama.

Na osnovu navedenog objašnjava se i činjenica da su bogosluženja u ovom hramu vršena isključivo na grčkom jeziku, kao nužna mera zaštite. "Upotreba drugog jezika smatra se prozelitizmom", objašnjava on. U Iranu je Pravoslavlje dozvoljeno samo kao versko sećanje za strane državljane.

Crkvena zajednica bila je mala, pri čemu se grčka zajednica svake godine sve više smanjivala. Oni koji su mogli da govore grčki nisu prelazili broj od sedam osoba. Zajedno sa njima, pravoslavni vernici iz diplomatskih misija zemalja poput Rumunije, Bugarske, Ukrajine ili Finske. Neka deca bila su krštena, ali nisu poznavala jezik. Svete tajne poput venčanja ili krštenja nisu bile dozvoljene.

Crkva je bila prisutna isključivo da bi se služilo bogosluženje, ništa više.

Poslednja poseta pravoslavnog sveštenika ovom hramu dogodila se 2022. godine. Od tada, nije bilo nove misije, a Hram Blagovesti Presvete Bogorodice ostaje "tih", ali ne i napušten. Sam hram predstavlja svedočanstvo jedne druge epohe. Osnovan je 1951. godine, u periodu kada je grčko prisustvo u Iranu bilo primetno, a bilateralni odnosi uravnoteženi. Njegove projekte izradio je Nacionalni tehnički univerzitet u Atini, a njegova arhitektura, jednobrodna bazilika bez kupole, sa neoklasičnim i pseudojonskim elementima, jasno potvrđuje njegov grčki identitet.

Čin otvaranja hrama obavio je 2001. godine lično Vaseljenski patrijarh Vartolomej.

(Telegraf.rs)