Iran gađa skupocene američke radarske sisteme na Bliskom istoku: Upaljen alarm, to je vrlo opasno

Kao što se očekivalo, Iran je više puta ciljao vredne radare koji su deo i PVO širom Bliskog istoka kao odmazdu za zajedničku američko-izraelsku vazdušnu kampanju.

Napadi Irana na radare visokog značaja, koji omogućavaju kapacitete protivraketne odbrane u regionu, čini se da su u više navrata bili uspešni, navodi se u analizi portala The War Zone, koju prenosimo:

Ironija je u tome što dronovi nižeg ranga, sa dugim dometom i samoubilačkim funkcijama (kamikaze), predstavljaju možda najveću pretnju za izuzetno napredne radare sposobne da pruže telemetriju za presretanje ciljeva koji se kreću hipersoničnom brzinom, ponekad i u svemiru.

Gubici radara i/ili oštećenja njihovih objekata konačno treba da posluže kao ozbiljno upozorenje o ranjivosti ovih kritičnih, ali uglavnom statičnih resursa.

Prema dostupnim informacijama, čini se da je Iran uspeo da uništi jedan američki radar AN/TPY-2 u Jordanui da ošteti ogroman američki radar AN/FPS-132 fazno-nizni u Kataru, što je izazvalo neposrednu zabrinutost oko dostupnog pokrivanja radarskim sistemima kako bi se odgovorilo na dalje napade. Postoje snažni indikatori da je i nekoliko drugih sličnih sistema uništeno ili oštećeno.

Za opšti kontekst, Iran i/ili njegovi regionalni saveznici gađali su mete u ukupno 12 zemalja od početka trenutnog sukoba. Iranski odmazdni napadi koristeći balističke i krstareće rakete, kao i dronove sa dugim dometom i samoubilačkim funkcijama, u poslednjim danima su znatno opali, ali se i dalje sprovode.

Zemlje u regionu do sada tvrde da imaju veoma visok procenat presretanja dolaznih pretnji, ali je jasno da neki projektili i dronovi ipak dopiru do svojih meta.

Iran je napao širok spektar različitih ciljeva, vojnih i nevladinih, ali je primećeno jasno usmerenje ka radarima protivvazdušne i protivraketne odbrane u regionu kao deo odmazdne kampanje. To je očekivano, s obzirom na to da gubitak ključnih radara, čak i privremeno, može oslabiti napore za presretanje iranskih raketa i dronova, čime ove pretnje imaju veću šansu za uspeh.

Uništavanje radara protivraketne odbrane na veoma vrednim lokacijama takođe može učiniti te oblasti znatno ranjivijim na naredne napade. Gađanje ovih radara smanjuje i opštu situacionu svest njihovih korisnika u regionu, a može imati i strateške implikacije van regiona.

Takođe vredi napomenuti da su ovi radari izuzetno skupi i da je potrebno godinama da se zamene.

Dosadašnji iranski napadi na radare

Prošle nedelje, CNN je dobio slike od Planet Labs koje prikazuju oštećen, ili čak moguće uništen, radar AN/TPY-2 nakon iranskog napada na vazduhoplovnu bazu Muvafak Salti u Jordanu. Muvafak Salti je dugo bio glavno regionalno središte za američke operacije i veoma aktivno se koristi u trenutnom sukobu.

Ima najveću koncentraciju američkih taktičkih aviona u regionu i stoga je izuzetno važna meta, gde čak i jedna balistička raketa koja sleti na platformu može uništiti više vrednih borbenih aviona i odneti živote američkih vojnika.

Wall Street Journal je juče objavio da američka vojska žuri da zameni AN/TPY-2 u Muvafak Saltiju, potvrđujući procenu da je šteta od iranskog napada bila barem značajna. Na društvenim mrežama kruži slika za koju se kaže da pokazuje da je AN/TPY-2 u Muvafak Saltiju očigledno uništen, ali to ostaje neprovereno i, u doba sve impresivnijih lažnih imitacija veštačke inteligencije, trebalo bi je tako i tretirati.

Aktivni elektronski skeniran niz AN/TPY-2 prvenstveno je povezan sa američkim antibalističkim raketnim sistemom "THAAD", ali takođe ima dokazanu sposobnost da dostavlja podatke raketnim sistemima zemlja-vazduh Patriot. THAAD je ključni odbrambeni sistem višeg nivoa raspoređen na Bliskom istoku koji je sposoban da obori najmoćnije iranske rakete od kraja njihove srednje faze leta i kroz njihovu terminalnu fazu. Radari AN/TPY-2 takođe se mogu rasporediti kao samostalni senzori u većoj integrisanoj mreži PVO. Radar je montiran na prikolicu i tehnički je mobilan za upotrebu na putu, ali nije dizajniran za upotrebu u pokretu ili veoma brzo premeštanje sa jednog mesta na drugo.

CNN je izvestio da dodatne slike Planet Lab ukazuju na to da su AN/TPY-2 i njihova infrastruktura takođe bili barem ciljani i moguće oštećeni u iranskim napadima na "THAAD" baterije koje pripadaju Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), jednu u Al Ruvaisu i drugu u Al Saderu, i još jednu u Saudijskoj Arabiji u blizini vazduhoplovne baze Princ Sultan. Njujork tajms je takođe dobio satelitske snimke koji pokazuju da je lokacija u Al Ruvaisu bila napadnuta. Puni obim štete na bilo kojoj od ovih lokacija ostaje nejasan.

Satelitski snimci kompanije Planet Labs, koje je dobio Institut za međunarodne studije Midlberi u Montereju, takođe su potvrdili da je veoma veliki, potpuno statički radar AN/FPS-132 u Kataru oštećen u iranskom napadu prvog dana sukoba. Pogođen je najmanje jedan od tri niza radara, a postoje i znaci mogućeg požara.

Postoji više verzija džinovskog AN/FPS-132, a sve su to fiksni čvrsti fazirani radarski sistemi sa čvrstim telom, prvenstveno namenjeni za rano upozoravanje na dolazeće balističke raketne napade. Kao što je napomenuto, onaj u Kataru ima tri strane, nudeći pokrivenost od 360 stepeni, ali postoje i varijante sa samo dve strane. AN/FPS-132 je deo veće grupe široko povezanih strateških tipova ranog upozoravanja koji su takođe u službi američke vojske na više lokacija u Sjedinjenim Državama, kao i na Grenlandu. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) u Ujedinjenom Kraljevstvu koristi još jedan od ovih radara u svojoj bazi RAF Fylingdales.

Od prvog dana trenutnog sukoba kruže tvrdnje da je Iran uspeo da barem ošteti američki radar za balističku raketnu odbranu sa aktivnim elektronskim skeniranjem AN/TPS-59 u Manami, Bahrein. Čini se da je ovo zasnovano na videu ispod, koji prikazuje kamikazu dron kako udara u veliki sferni radar u Pomorskoj aktivnosti podrške (NSA) Bahrein, objektu američke mornarice u zemlji u kojem se nalazi sedište Pete flote SAD.

Međutim, procenjeno je da snimci Planet Labsa, koje je Njujork tajms naknadno dobio, umesto toga pokazuju oštećenja na onome što se smatra velikim satelitskim komunikacionim terminalima u NSA Bahrein. Kao i veći radari, ovi terminali se takođe često nalaze unutar sfernih radara. Postoje jasni znaci da su komunikacioni nizovi poput ovog bili glavna meta iranskih odmazdnih napada na baze širom Bliskog toka.

Sjedinjene Američke Države, Izrael i države Persijskog zaliva imaju druge radare za vazdušnu i raketnu odbranu postavljene na Bliskom istoku ili koje bi mogle pomoći u popunjavanju eventualnih praznina. Istovremeno, postoji samo mali broj sistema koji su uopšte ekvivalentni AN/TPY-2, a kamoli AN/FPS-132. Smatra se da je do danas proizvedeno ukupno samo 16 AN/TPY-2 za sve kupce.

Trenutna cena jednog od tih radara se generalno procenjuje na oko 250 do 300 miliona dolara. Kada je vlada SAD odobrila prodaju radara AN/FPS-132, kao i raznih pomoćnih predmeta i usluga, Kataru 2013. godine, ceo taj paket je imao procenjenu vrednost od 1,1 milijardu dolara, ili nešto više od 2,1 milijarde dolara danas kada se prilagodi inflaciji. Nabavka bilo kog od ovih sistema traje godinama.

Štaviše, američka vojska i njeni saveznici su godine (i milijarde dolara) potrošili na izgradnju regionalnog protivraketnog odbrambenog štita, a AN/TPY-2 i AN/FPS-132 u Kataru su njegove osnovne komponente. Iako su Iran i njegov rastući arsenal balističkih raketa bili pokretački faktori iza tih napora, američka vlada takođe vidi ovu imovinu kao ključni element svoje globalne arhitekture protivraketne odbrane. Kao što je napomenuto, katarski AN/FPS-132 pruža pokrivenost od 360 stepeni koja nije ograničena samo na skeniranje pretnji koje dolaze iz Irana. Huti militanti u Jemenu na jugu, koje dugo podržava Iran, nagomilali su značajan arsenal balističkih raketa, kao i krstarećih raketa i dronova kamikaze dugog dometa, i koristili su ga za napade na arapske države Zaliva u prošlosti. Uzgred, UAE su prvi upotrebili THAAD u borbi još 2022. godine, koristeći sistem za obaranje dolazeće balističke rakete Hutija.

Ozbiljnije posledice

Strateške vazdušne i raketne arhitekture, generalno, postoje u svetu gde pretnje sa kojima se suočavaju nisu ograničene na mogućnosti suzbijanja na veoma velikim dometima koje poseduju samo protivnici ravnopravni ili bliski protivnici.

Ranije je, generalno, bilo potrebno ispaliti balističku raketu ili krstareću raketu visoke klase u pokušaju da se pogodi jedan od ovih sistema. Sada se dronovi dugog dometa za jednosmerni napad, kao i sve sposobnije krstareće i balističke rakete, stalno šire, uključujući i manje oružane snage nacionalnih država, pa čak i nedržavne aktere.

Napad bi mogao doći čak i od malog drona sa punjenjem C4 lansiranim sa ribarskog broda udaljenog 10 milja od jedne od ovih kritičnih radarskih instalacija. Pretnja od ovih vrsta napada bliskog polja uglavnom je godinama bila zanemarena, čak i kada je pretnja od dronova niskog dometa eksplodirala i „demokratizovala“ precizno vođeno oružje, jer se nije uklapalo u utvrđenu matricu vazdušnih pretnji i kontramere koje se koriste za odbijanje tih pretnji.

Iako to još nismo videli tokom trenutnog sukoba sa Iranom, pretnja od lokalizovanijih napada, posebno manjih naoružanih dronova, je veoma realna i samo će rasti. To su definitivno pokazali neviđeni tajni napadi ukrajinske operacije „Paukova mreža“ na više vazduhoplovnih baza širom Rusije prošle godine.

Izrael je takođe koristio napade dronovima i raketama bliskog polja kako bi uništio iransku protivvazdušnu odbranu u početnim fazama Dvanaestodnevnog rata prošlog juna. Ove operacije su bile izuzetno uspešne i uništile su najkritičniju iransku protivvazdušnu odbranu, omogućavajući municiji dugog dometa da neometano pogodi svoje ciljeve. TWZ je godinama ranije skretao pažnju na ovo pitanje, uključujući i 2019. godinu nakon što su dronovi navodno primećeni iznad lokacije američke vojske THAAD, sa radarom AN/TPY-2, na Guamu.

CBS News je takođe prošle nedelje izvestio da su dronovi tipa kvadrokoptera možda nadgledali luku Šuaiba u Kuvajtu pre nego što su izbila opšta neprijateljstva. Šest američkih vojnika je poginulo, a više ih je ranjeno u iranskom napadu odmazde na američki logistički operativni centar u Šuaibi 1. marta.

Veliki, visoko vredni, statički i polustatički radari su, za početak, krhki. Kupole i druge strukture mogu se izgraditi oko njih kako bi se zaštitili od vremenskih uslova, ali i dalje moraju omogućiti slanje i prijem signala. Ovo suštinski ograničava mogućnosti za veće fizičko ojačavanje. Pošto su ovi radari obično trajno ili polutrajno fiksirani, njihove lokacije je takođe lakše odrediti, a zatim ciljati pomoću skupa osnovnih koordinata na mapi. Ovo je naglašeno time koliko brzo su novinske kuće uspele da lociraju ove lokacije, a zatim procene štetu na njima na osnovu komercijalno dostupnih satelitskih snimaka.

Krhkost velikih radara takođe znači da ono što bi povremenom posmatraču moglo izgledati kao mala šteta, zapravo može biti dovoljno za uništenje u misiji koje isključuje sistem ili barem značajno degradira njegovu funkcionalnost na duže vreme. U zavisnosti od radara, možda uopšte nije potrebna velika municija da izazove dovoljan stepen štete. Samo mali dron koji pakuje eksploziv veličine granate može da probuši rupu u jednom od ovih krhkih nizova, stavljajući ga van upotrebe na veoma dug vremenski period.

"Uzevši to u obzir, vodeći američki protivnici u celom regionu bi uništavanje baterije THAAD na Guamu učinili glavnim prioritetom tokom sukoba ili čak kao deo ograničene demonstracije sile. Zašto bi ga zasipali balističkim raketama ili pokušavali lansiranje krstarećih raketa sa podmornice raspoređene napred ili čak tajni komandoski napad kada možete jednostavno da u njega upucate dron napunjen eksplozivom? I ne, ne treba vam neki vrhunski sistem dronova da biste to uradili, kao što su događaji iz stvarnog sveta mnogo puta pokazali. Narko-karteli sada udaraju svoje neprijatelje gotovim improvizovanim eksplozivnim uređajima koje nose dronovi, a čak i američki saveznici zapravo proizvode dronove slične hobiju samo za ovu svrhu. Nešto sofisticiraniji tipovi mogu se lansirati sa većih udaljenosti i čak mogu da se usmere na radar ili druge izvore RF emisija, poput moćnog THAADN/TPY-2 radara i veza za prenos podataka, autonomno, više nego samo da pogode određenu tačku na mapi", navodi se u analizi.

"Jednostavno rečeno, 'pucanje na strelca', u ovom slučaju naprednog antibalističkog raketnog sistema koji štiti bazu sa najvećim strateškim značajem Amerike u celom regionu, putem relativno jeftinog drona je i apsurdno očigledna i zastrašujuće ironična taktika SAD mogu da obore balističke rakete, ali kritični sistemi koji se koriste za to ostaju izuzetno ranjivi na najniže vazdušne pretnje jeftine dronove".

Razmere i obim dosadašnjih iranskih odmazdnih napada, iako očigledno preteći, blede u poređenju sa onim što bi se očekivalo u velikoj borbi između Sjedinjenih Država i Kine u Pacifiku. Ukupne posledice bi takođe bile ozbiljnije.

Pored neposrednijih posledica gubitka ove vrste strateške radarske pokrivenosti, postoje daleko veće implikacije.

U nekim slučajevima, ovi radari su dizajnirani da obezbede kritično rano upozoravanje i verifikaciju dolazećih nuklearnih udara ili drugih velikih napada velikog protivnika, usmerenih na domaće tlo. Oni su ključni delovi nuklearnog odvraćanja.

Kao takvi, gubitak ovih senzora može imati velike posledice po cikluse strateškog donošenja odluka zasnovane na zabrinutosti zbog onoga što se iznenada ne vidi. Manje radara takođe znači manje načina da se dvostruko proveri da li je trag lažno pozitivan u scenariju gde bi ukupno raspoloživo vreme donošenja odluka moglo biti ozbiljno skraćeno, za početak.

Potreba za dubokom slojevitom odbranom

U ovom trenutku bi trebalo da bude jasno da pretnje strateškim radarskim sistemima koje su iranski napadi prošle nedelje izbacili u javnost nisu nove. Slično tome, ovo ističe kako Sjedinjene Države i drugi širom sveta ostaju iza trenda kada je u pitanju uspostavljanje dublje, slojevite odbrane kako bi se bolje zaštitila ova dragocena imovina. To je već dokazao napad Ukrajine na radarsku stanicu Armavir u Rusiji 2024. godine.

Čak ni slojevita odbrana možda neće biti dovoljna, posebno u slučaju napada velikog obima i/ili složenog napada koji uključuje više vrsta raketa i/ili dronova. Te pretnje mogu dolaziti i iz veoma različitih vektora istovremeno, i ispaljivane sa veoma različitih lansirnih tačaka na kopnu, moru ili u vazduhu. Postizanje nadmoći protiv fiksne odbrane takođe je očigledna ranjivost. Neprijatelj može da izračuna koliko je municije i koja mešavina municije potrebna da bi se savladala poznata odbrana na ključnoj lokaciji. Ovo posebno važi za uglavnom statične odbrambene aranžmane. Kada se unište kritični zemaljski senzori, napad na druge ciljeve koji su bili pod odbrambenim kišobranom koji su pomogli da se omogući može postati mnogo lakši.

Novi pogled u svemir

Možda najveća pouka ovde je da borbene akcije Irana ove nedelje daju težinu argumentima za migraciju mogućnosti praćenja raketa van atmosfere. Iako napredni i otporni slojevi za praćenje raketa u svemiru možda neće zameniti sve svoje zemaljske pandane, oni bi obezbedili preko potrebnu redundantnost i povećanje njihovih mogućnosti.

Američka vojska ima senzore za rano upozoravanje bazirane u svemiru koji su integrisani u postojeću arhitekturu balističke raketne odbrane, i to već decenijama. Ali oni upozoravaju na lansiranja, a ne prate oružje tokom celog njegovog ciklusa leta. Već nekoliko godina se radi na značajnom proširenju tih mogućnosti, uključujući početak raspoređivanja nove satelitske konstelacije koja će pomoći u praćenju balističkih raketa, kao i hipersoničnih raketa i drugih pretnji, tokom srednjeg dela njihovih letova.

Američko ratno vazduhoplovstvo i američke svemirske snage takođe su veoma željne da premeste većinu, ako ne i ceo, sloj senzora za upozoravanje na mete u vazduhu u orbitu i da učine isto kada je u pitanju stalno praćenje meta na kopnu i na moru. Relevantne svemirske mogućnosti su još uvek godinama udaljene od toga da postanu stvarnost, barem u potrebnom obimu.

Preusmeravanje fokusa na senzore u orbiti takođe nije bez sopstvenih rizika. Američki zvaničnici redovno ističu sve veće pretnje po sredstva u svemiru i sada otvoreno govore o potrebi da sateliti budu u stanju da uzvrate udarac, o čemu možete pročitati više ovde. Kao deo svog rada na novoj senzorskoj infrastrukturi baziranoj u svemiru, američka vojska je uložila velika sredstva u nove distribuirane konstelacije sa velikim brojem manjih satelita kako bi povećala otpornost na napade.

Bez obzira na to, Pentagon je veoma optimističan u pogledu premeštanja praćenja raketa u orbitu, i to sa otpornijim konstelacijama nego sa nekoliko tradicionalnih satelita. Rad je uveliko u toku na dokazivanju ove tehnologije, koja bi omogućila celokupnu arhitekturu protivraketne odbrane na globalnom nivou. Inicijativa predsednika Trampa „Zlatna kupola“ će trebati ovu mogućnost kako bi ostvarila svoje uzvišene ciljeve. Ali ubrzavanje razvoja i raspoređivanja ove vrste mogućnosti je veoma skupo i mogli bismo videti značajno povećanje finansiranja za nju nakon završetka ovog rata.

Generalno, verovatno će se nastaviti pojavljivati više detalja o obimu i razmerama štete na radarima i drugoj imovini od iranskih odmazdnih napada. Ono što smo već videli ukazuje na potrebu za daljom ponovnom procenom ranjivosti kritičnih strateških radara za vazdušnu i protivraketnu odbranu i šta je potrebno da bi se adekvatno odbranili, uključujući njihovo premeštanje van Zemljine atmosfere.

(Telegraf.rs)