Rat protiv Irana dodatno je podelio Evropu i razorio Atlantski savez: Situacija preti da izmakne kontroli

Uprkos naporima iranskih mula da podstaknu čitav muslimanski svet protiv Zapada, taj sukob je do sada uglavnom bio obuzdan. Sporadični iranski napadi dronovima i raketama na zalivske države, Saudijsku Arabiju i Jordan nisu uspeli da navedu te države da se distanciraju od SAD, dok je "arapska ulica" ostala mirna.

Među najvažnijim posrednim posledicama rata, međutim, jeste produbljivanje raskola između Evrope i Sjedinjenih Država. Atlantski savez, na kojem se globalni "Pax Americana" oslanja još od 1945. godine, pokazao se kao ispražnjena ljuštura. Ni Evropljani ni Amerikanci više ne vide obavezu ni da podržavaju jedni druge, niti da uzimaju u obzir interese onih drugih, navodi se u analizi britanskog The Telegraph, koju prenosimo:

Masakr režima nad 20.000 do 40.000 iranskih demonstranata u roku od svega nekoliko dana u januaru predstavlja jedan od najgorih zločina protiv čovečnosti našeg vremena. Samo to zverstvo bilo bi dovoljno da opravda napad na Iran na osnovu principa "odgovornosti da se zaštiti".

Ipak, ono je imalo tek sporednu ulogu u obrazloženju koje su ponudili Donald Tramp i njegova administracija.

Takođe nije bilo ni doslednosti u vezi sa ciljem rata. Da li je to promena režima? Tramp se poigravao tom idejom, ali je izraelski premijer  Benjamin Netanijahu ove nedelje to isključio. Umesto toga, Izrael je usmeren na eliminaciju vojnih sposobnosti iranske teokratije i njenog libanskog terorističkog ogranka, Hezbolaha.

Tramp je u početku delovao kao da misli da bi izbor novog vrhovnog vođe koji bi bio prihvatljiv njemu bio dovoljan da se rat okonča. Ali ta nada je brzo splasnula.

U jednom od promenljivih rapsoloženja on sugeriše da bi, ukoliko Iranci ne prihvate bezuslovnu predaju, zemlja mogla biti toliko teško pogođena da se "nikada više ne bi mogla ponovo izgraditi". S obzirom na to da je Japan brzo obnovljen čak i nakon Hirošime i Nagasakija, to podrazumeva pretnju da bi Iran mogao biti pretvoren u radioaktivni mesečev pejzaž što bi bio korak predaleko čak i za američku vojsku.

Gotovo jednako neprihvatan, ali verovatniji scenario jeste Iran sveden na propalu državu. Ili će rat stati, kao što je Tramp takođe nagovestio, kada SAD ostanu bez ciljeva za napad?

U tom slučaju, završnica bi mogla biti blizu ali samo ako se tankerima sa naftom može garantovati bezbedan prolaz kroz Ormuski moreuz. Pentagon priznaje da to ne može da obezbedi sam i pozvao je druge zainteresovane strane da obezbede pratnju.

U subotu je Tramp eksplicitno pozvao Kinu, Francusku, Japan, Južnu Koreju i Veliku Britaniju da pošalju brodove u pratnju komercijalnih brodova. Da li bi igranje ove neophodne, ali podređene uloge bilo dovoljno da se Evropljani pomire sa Trampom?

Tramp ne samo da nije pokušao da pripremi evropsko javno mnjenje za svoj napad, već je njegov stav prema EU tokom celog drugog mandata bio konstantno neprijateljski. Predsednik je čak pretio da će anektirati ili prisilno kupiti Grenland, suverenu teritoriju Danske, saveznice NATO.

Danci nisu zaboravili kako je Bizmark zauzeo njihovu pokrajinu Šlezvig-Holštajn 1864. godine, niti Hitlerovu okupaciju 1940. godine, ali nikada nisu očekivali da će im američki predsednik pretiti.

I Evropa i Amerika su, naravno, podeljene oko ovog rata, baš kao što su i oko Ukrajine. Ankete javnog mnjenja pokazuju da, dok većina Amerikanaca i dalje podržava Ukrajinu i ne odobrava Trampovo zbližavanje sa Putinom, samo manjina podržava njegov napad na Iran. Ove nedelje, Džo Rogan je izrazio sumnje MAGA u vezi sa ovim "ludim" ratom:

"Mnogo ljudi se oseća izdano", izjavio je predsednikov omiljeni podkaster.

Ali podele unutar Evropske unije su očiglednije i dublje nego u Americi. Ukoliko postoji evropski konsenzus o ratu u Iranu, on je predvidljiv konsenzus stidljivosti i dvosmislenosti. Postoji široka saglasnost o potrebi zaštite Kipra, članice EU (ali ne i NATO), od bombardovanja iranskog posrednika Hezbolaha.

Podeljena Evropa

Od dve najveće sile u EU, Francuska je preuzela mnogo aktivniju ulogu od Nemačke uprkos činjenici da Emanuel Makron kaže da je rat nezakonit. U obe zemlje javno mnjenje je skeptično prema Iranu, kao što je bilo i prema Gazi.

Fridrih Merc se među evropskim političarima ističe kao principijelni jastreb. On veruje da je napad na Iran opravdan izraelskim pravom na samoodbranu.

Nemački kancelar nije se suprotstavio kada je, dok je sedeo pored Trampa u Ovalnom kabinetu, predsednik osudio umereno levičarskog sera Kira Starmera i njegovog španskog kolegu, Pedra Sančeza, zbog njihove gadljivosti prema američko-izraelskoj operaciji.

Merc, tvrdokorni konzervativac, nema vremena za one koji se ne slažu sa mišljenjem. Za njega je prihvatanje Trampove bliskoistočne avanture cena koju vredi platiti kako bi se sprečilo da SAD napuste Ukrajinu. Iran je prvenstveno realpolitika.

Francuzi, sa svojim tradicionalnim interesovanjem za Levant, intervenisali su u odbrani Kipra preusmeravanjem svog jedinog nosača aviona, Šarla de Gola, sa vežbi NATO u Severnom Atlantiku i Baltiku.

Zajedno sa drugim regionalnim zemljama EU - Grcima, Italijanima, Holanđanima i Špancima, formirali su pomorsku operativnu grupu za patroliranje istočnim Mediteranom. Francuska takođe šalje ratne brodove da se pridruže Šestoj floti SAD u Zalivu i Crvenom moru, gde će igrati simboličnu ulogu u održavanju otvorenog Ormuskog moreuza, kako bi nafta i gas mogli da nastave da teku i snabdevaju svet.

Ova demonstracija sile od strane Makrona nije osmišljena samo da služi strateškoj svrsi, već i da apeluje na patriotska osećanja kod kuće.

"Vaše prisustvo pokazuje moć Francuske", izjavio je predsednik u videu, pozirajući sa mornarima i pilotima u hangaru za avione na brodu Šarl de Gol, uz pozadinu Marseljeze. Ništa ne podiže raspoloženje kod kuće kao slava Francuske.

Nemačka, za razliku od Francuske, neumorno je zadržala svoj fokus na zaboravljenom ratu u srcu Evrope: Ukrajini. Tek ove nedelje, ministar odbrane Boris Pistorijus je objavio da će 35 raketa Patriot biti poslato da brane Kijev i druge ukrajinske gradove.

Ipak, rat u Iranu je doneo podršku Vladimiru Putinu na najmanje dva značajna načina.

Nagli porast cena nafte i gasa biće ogroman podsticaj ruskoj ratnoj mašini, tim više što duže rat traje. A kako bi nadoknadio potencijalne nestašice izazvane zatvaranjem Ormuskog moreuza, Tramp je sada ukinuo sankcije ruskoj nafti. Iako Skot Besent, američki ministar finansija, insistira da je ovaj ustupak ograničenog perioda, Ukrajinci sumnjaju da će se to tiho produžiti.

I ovde su saveznici NATO u sukobu. Makron je odmah izjavio da naftni šok ne opravdava ukidanje sankcija Rusiji, koje su praktično jedino sredstvo kojim Zapad još uvek može da izvrši pritisak na Putina.

Ipak, većinu Evropljana ujedinjuje strah od otuđenja Trampa i toga da će se morati braniti od Putina bez američke pomoći. Nuđenje barem simbolične podrške Iranu američka administracija tretira kao test lojalnosti.

Jedan lider koji je svakako pao na tom testu je levičarski španski premijer Sančez, koji je osudio rat kao nezakonit i trajno povukao svog ambasadora iz Izraela. Kao odgovor na Trampovu pretnju da će prekinuti svu trgovinu sa Španijom, Sančez je bio prkosan:

"Nećemo biti saučesnici u nečemu što je loše za svet, a takođe je suprotno našim vrednostima i interesima, jednostavno iz straha od odmazde od nekoga".

Koliki je problem za Evropu što svaka država članica EU ima drugačiji stav o Trampovom ratu protiv Irana?

Đorđa Meloni, italijanska premijerka, verovatno je najbliža prijateljica američkog predsednika na kontinentu. Nije iznenađujuće da se uzdržala od direktne kritike prema njemu. Pa ipak, čak je i Meloni rekla svom parlamentu da je napad na Iran suprotan međunarodnom pravu i da Italija neće učestvovati.

Pad britanske mornarice

Jedan problem za svakog evropskog lidera koji podržava rat jeste to što je Tramp veoma i duboko nepopularan. Španski konzervativci se nikada nisu sasvim oporavili od rata u Iraku, kada je Hose Marija Asnar bio jedini evropski lider, osim Tonija Blera, koji je ponudio Džordžu V. Bušu svesrdnu podršku.

Povezivanje sa Trampom je toksično, kao što je Merc otkrio prošle nedelje kada je njegova stranka izgubila državne izbore u Baden-Virtembergu. Isto tako, osuđivanje od strane Trampa pruža siguran podsticaj popularnosti.

Upečatljiv primer ovog efekta je Velika Britanija. Moglo bi se očekivati da će ugled ser Kira kod kuće i u inostranstvu pretrpeti nepopravljivu štetu zbog njegovog oklevanja i okretanja ruke u vezi sa ratom, plus njegovog neuspeha da obezbedi adekvatnu odbranu za naše suverene baze u Akrotiriju na Kipru i naše trupe u Iraku.

Ipak, britanska javnost je podjednako oprezna zbog mogućnosti da bude uvučena u rat u Iranu kao i premijer. Krajnja levica je vođena antiamerikanizmom i anticionizmom koji sve više mutira u potpuni antisemitizam. Centristi su uznemireni zbog uticaja rata na globalnu i domaću ekonomiju, očiglednog odsustva strategije izlaska i straha od eskalacije.

Sklanjajući se sa evropskim konsenzusom o Iranu, Starmer je očigledno pronašao svoju zonu udobnosti: sedenje na ogradama. On pokušava da izbegne optužbe desnice za izdaju naših saveznika i levice za pridruživanje ilegalnom ratu, koristeći zgodnu pravnu fikciju kojom se američkim avionima dozvoljava korišćenje britanskih objekata isključivo za "odbrambene" operacije.

Ništa manje neverovatno, on insistira da smo sasvim sposobni da branimo naše suverene baze na Kipru, u Akrotiriju i Dekeliji, koje su od vitalnog značaja za RAF i obaveštajne službe.

Međutim, pitanje koje se nadvija nad ovim ratom je: Gde je Kraljevska mornarica? Za britansku javnost je bio neprijatan šok to što nije bilo britanskih ratnih brodova u patroli u Mediteranu, Zalivu ili Indijskom okeanu.

Jedino plovilo koje je bilo dostupno ispostavilo se da je razarač HMS Dragon, ali je tek ove nedelje isplovio iz Portsmuta. Dok stigne na Kipar, rat sa Iranom bi mogao biti završen.

Kako je došlo do ovoga? Velika Britanija, naravno, nije jedina evropska zemlja koja je oslabila svoje oružane snage nakon Hladnog rata. Ali nijedna druga nacija, čak ni Sjedinjene Države, nema tako ponosnu pomorsku tradiciju.

Zato je bilo ponižavajuće otkriti da druge mornarice održavaju viši stepen pripravnosti - nešto što smo nekada uzimali zdravo za gotovo. U sećanju živih, Britanija je prešla put od vladavine talasima do toga da bude potopljena u sramotu.

Od vremena Nelsona, mornarica se ponosila time što je kvalitativno i kvantitativno superiorna u odnosu na svoje rivale. Godine 1939, Kraljevska mornarica je i dalje bila najveća na svetu: više nego ravnopravna nemačkoj i italijanskoj floti na Atlantiku i Mediteranu, respektivno, a istovremeno je doprinela porazu Japana na Pacifiku.

Zajedno sa RAF, mornarica je uspešno odvratila nacističku invaziju 1940. godine i omogućila savezničko iskrcavanje u Severnoj Africi, Siciliji, Italiji i Francuskoj (na Dan D).

Bila je to visoka cena koju je trebalo platiti. Tokom Drugog svetskog rata, izgubljeno je 278 britanskih ratnih brodova, uključujući 10 velikih brodova, tri prateća nosača brodova, 28 krstarica i 153 razarača. Više od 50.000 oficira i ljudi je potonulo sa njima.

Čak i 1982. godine, operativna grupa koju je Margaret Tačer poslala da povrati Foklandska ostrva uspela je da isplovi u roku od tri dana. Sastojala se od 127 brodova, od kojih su 43 bili ratni brodovi. Pet brodova se nije vratilo. Ispostavilo se da je to bila labudova pesma mornarice.

Na papiru, Kraljevska mornarica danas ima oko 63 plovila, ali to uključuje samo 15 značajnih površinskih ratnih brodova (nosače aviona, razarače i fregate), plus 10 nuklearnih podmornica, od kojih je samo šačica sposobna za plovidbu.

Nije slučajno da se ovaj pad britanske pomorske moći poklapa sa gubitkom prestiža, pa čak i poštovanja, posebno preko Atlantika. Prezrivi jezik koji je Tramp javno koristio o britanskim snagama ili čak liderima bio bi nezamisliv za bilo kog prethodnog predsednika.

Kada je nakon 1945. godine prepustila zadatak da održi svetske morske puteve otvorenim za američku mornaricu, Kraljevska mornarica mogla je da se osvrne na više od dva veka korišćenja svoje nadmoći u korist čovečanstva, od suzbijanja ropstva i piraterije do pobeđivanja despota od Napoleona do Hitlera bez mogućnosti da se osloni na američku podršku u ovim poduhvatima. Tek od 1949. godine Atlantski savez je postao stalni element.

Pad Britanije nije ograničen samo na pomorsku moć. U proteklih 25 godina, vojno osoblje se smanjilo sa preko 200.000 na manje od 150.000.

Pretnja migracijama

U međuvremenu, uprkos ruskoj invaziji na Ukrajinu, razlika između evropskog i američkog nivoa odbrambenih rashoda je samo porasla. SAD su 2024. godine potrošile nešto manje od 1 biliona dolara (750 milijardi funti) na odbranu, što je skoro pet puta više nego što su Nemačka, Velika Britanija i Francuska zajedno potrošile. U pogledu izdataka za odbranu, sve tri zemlje znatno zaostaju za američkom cifrom od 3,5 odsto BDP, a Poljska je jedina velika vojna sila EU koja prelazi 4 odsto.

Šta bi bilo potrebno da se Evropa primora da plati za ozbiljno povećanje vojnih kapaciteta?

Politički kompromisi neophodni da bi se sledio poljski primer smanjenje socijalne pomoći, na primer, smatraju se nemogućim u Zapadnoj Evropi. Makron nije uspeo da ubedi Francuze da prihvate skromno povećanje starosne granice za penzionisanje. On i Merc se suočavaju sa pretnjama stranaka i levice i desnice koje favorizuju sporazume sa Putinom o Ukrajini i koje su ili naklonjene ili ravnodušne prema Iranu.

Međutim, ono što pokreće najnepokolebljivije evropske birače je imigracija. Do sada nepomenuta opasnost mogla bi se lako pojaviti ako rat u Iranu sruši klerikalni režim, ali dovede do vrste anarhije kakva se ranije videla u Iraku, Siriji i Libiji. To je prizor masovne migracije iz razjedinjene nacije od 92 miliona ljudi, možda veće od talasa koji je stigao iz Sirije pre jedne decenije.

Nekoliko evropskih zemalja posebno Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Švedska već su dom milionskoj iranskoj dijaspori, od kojih su mnogi visokoobrazovani, dobro integrisani i sekularizovani.

Većina ovih emigranata podržava SAD i Izrael, ali to bi se moglo brzo promeniti ako bi veliki broj počeo da pristiže iz potencijalno haotičnog Irana. Neki od novih došljaka bi neizbežno imali tvrdokorne islamističke stavove. Nepoznat procenat bi bili lojalisti režima, povezani sa Iranskim revolucionarnim gardama (IRGC) ili paravojnom formacijom Basidž dobro upućenim u propagandu, subverziju i teror.

Posledice rata u Iranu bi stoga mogle imati duboko destabilizujući uticaj na Evropu – čak i više nego Arapsko proleće, ISIS i Gaza. Nije jasno da li Tramp i Netanjahu ovo razumeju, a još manje da li ih ova strašna perspektiva posebno brine.

Za razliku od Džordža V. Buša i njegovih neokonzervativnih saveznika pre dve decenije, pokret Maga je izolacionistički i snažno se protivi izvozu demokratije.

Ni Tramp ni njegova administracija ne razumeju da će Iranu biti potreban ogroman i skup napor Zapada ako želi da postane liberalna demokratija, a ne još jedna propala država. Premalo je onih poput bivšeg ruskog disidenta i izraelskog ministra Natana Šaranskog, koji je tvrdio da pomaganje narodima Bliskog istoka da stvore demokratije služi zapadnim interesima, kao i njihovim.

Tramp ga je započeo, ali može li ga okončati?

Sadašnji rat u Iranu stavio je Atlantski savez pod neviđeni pritisak. Poraz Islamske Republike i svrgavanje njenog rukovodstva su poželjni, opravdani i dugo očekivani ratni ciljevi. Mnogi Evropljani to prepoznaju, ali ipak očajnički žele da ostanu van sukoba. Večna nezahvalnost i ogorčenost Evrope prema Americi su životne činjenice.

Ali Tramp je obustavio američku vojnu pomoć Ukrajini, ostavljajući Evropljanima da pomognu Volodimiru Zelenskom da odbije rusku pretnju. Istovremeno je započeo novi rat bez konsultacija sa svojim saveznicima ili razmatranja uticaja dugotrajnog prekida isporuke nafte na njih.

Prkosna poruka novog iranskog vrhovnog vođe, Modžtabe Hamneija jasno stavlja do znanja da režim i dalje vidi zatvaranje Ormuskog moreuza kao svoju najbolju strategiju preživljavanja.

Trampovo hvalisanje da će SAD, kao najveći svetski proizvođač nafte, profitirati od rasta cena goriva neće uveriti ni evropske lidere, koji se već oporavljaju od političke reakcije visoke inflacije, niti američke potrošače, koji su takođe primetili nagli porast cena benzina kako se kasnije ove godine naziru srednjoročni izbori.

Tramp je prošle nedelje na skupu MAGA u Kentakiju rekao da je ponosan što je izabrao ime za svoj "mali izlet" u Iran: Operacija "Epski bes".

Ipak, rečima Bila Kristola, jednog od njegovih najrečitijih konzervativnih američkih kritičara, "To je smešno i sramotno ime".

Za razliku od desetogodišnjeg Trojanskog rata, koji je inspirisao Homerovu Ilijadu, ovaj sukob je, tvrdi Tramp, već dobijen posle dve nedelje teško da je to epska pobeda.

Što se tiče "besa": starogrčke Furije (ili Erinije) bile su zastrašujuće ženske božanstva koje su progonile one koji su počinili ubistvo ili prekršili svoja obećanja, kažnjavajući ih ludilom.

"Epski bes" je možda naneo opravdanu osvetu ajatolahu Hamneiju i njegovoj pratnji, ali "bes" obično podrazumeva iracionalni bes suprotno od humane upotrebe proporcionalne sile koju zahteva pravedan rat.

Međutim, sa obe strane Atlantika ljudi se pitaju da li Tramp, nakon što je započeo ovaj "epski bes" rata, ima ideju kako da ga okonča.

(Telegraf.rs)