Odrastao s vukovima, vraćen među ljude, a pod stare dane želi samo jedno: "Ako pozovem, odgovoriće, ali..."

“Nisam znao gde da idem. Samo sam želeo da pobegnem nazad u planine“. Tako je govorio čovek čija je životna priča decenijama zbunjivala naučnike, novinare i javnost širom sveta.

Njegovo ime je Markos Rodrigez Pantoja, a mnogi ga i danas nazivaju “španskim Moglijem” - osobom koja je, kako tvrdi, odrasla među vukovima u pećini duboko u planinama.

Preporučujemo

"Jednog dana sam ušao u pećinu..."

Njegovo svedočanstvo zvuči kao film, ali se temelji na stvarnim događajima. Markos je pronađen 1960-ih godina u planinskom lancu Sijera Morena u Španiji, kada je imao 19 godina.

Tada su ga vlasti zatekle kako bos i poluobučen luta planinom, gotovo bez sposobnosti da govori. Umesto reči, komunicirao je graktanjem i zvucima nalik životinjskim.

Danas, 79-godišnjak tvrdi da se nikada nije potpuno privikao na život među ljudima. Naprotiv, kaže da mu je svet ljudi često bio suroviji i nerazumljiviji nego život u divljini.

Markosova priča počinje u detinjstvu obeleženom tragedijama. Njegova majka umrla je kada je imao tri godine, a otac je ubrzo započeo novi život s drugom ženom.

Kao sedmogodišnjak je odveden u planine Sijera Morena, gde je trebalo da pomaže jednom pastiru koji je čuvao oko 300 koza, prenosi Mirror.

Tamo je, kako se kasnije ispostavilo, započeo potpuno drugačiji život. Pastir ga je naučio osnovama preživljavanja - kako da zapali vatru, napravi jednostavne alatke i pronađe hranu u prirodi. Ali, nakon izvesnog vremena taj čovek je nestao ili umro, ostavljajući dečaka potpuno samog u planini.

Napušten, Markos je počeo da se snalazi među životinjama koje su nastanjivale planinske šume. Upravo tada, kako tvrdi, počela je njegova neobična veza s vukovima.

Prema njegovim rečima, u početku je samo lutao planinom i tražio sklonište, sve dok jednog dana nije ušao u pećinu u kojoj su se nalazili vučji mladunci.

“Jednog dana sam ušao u pećinu i počeo da se igram sa vučićima koji su tamo živeli. Zaspao sam pored njih“, prisetio se u jednom intervjuu.

Foto: Shutterstock/Naseeb T N

Planina je postala njegov svet

Kada se probudio, u pećinu se vratila vučica, noseći komade mesa. U početku je bio uplašen i gladan. Dok je vuk cepao meso za svoje mladunce, jedan od njih mu se približio. Markos je pokušao da uzme deo hrane, ali ga je vučica šapom odgurnula.

“Povukao sam se unazad. Mislio sam da će me napasti“, pričao je kasnije.

Ipak, pošto je nahranila mladunce, vučica je, kako tvrdi, gurnula komad mesa ka njemu.

“Nisam hteo da ga dodirnem, jer sam mislio da će me napasti. Ali, gurala je meso prema meni. Uzeo sam ga i pojeo. Mislio sam da će me ugristi, ali ona je isplazila jezik i počela da me liže. Posle toga bio postao deo porodice”, rekao je.

Tokom narednih godina, Markos tvrdi da je živeo među životinjama. Spavao je u pećinama, često okružen slepim miševima, zmijama i jelenima. Vukovi su, prema njegovim rečima, bili ti koji su mu pokazali kako da preživi.

Posmatrajući ih, naučio je koje bobice i pečurke sme da jede, gde da pronađe vodu i kako da se zaštiti od hladnoće. Planina je postala njegov svet, a životinje njegova jedina porodica.

Taj neobičan način života trajao je sve do trenutka kada su ga u planini pronašli pripadnici Civilne garde. Mladić koji je tada pronađen bio je gotovo potpuno odvojen od ljudskog društva.

Nakon povratka u civilizaciju, 19-godišnjak je započeo težak proces prilagođavanja. Morao je ponovo da nauči da govori, da koristi pribor za jelo i - spava u krevetu. Ali, kako kaže, mnogo teže od toga bilo je navikavanje na ritam ljudskog sveta.

“Nisam mogao da podnesem toliku buku, ljude koji idu napred-nazad kao mravi. Ali, čak i mravi idu u istom smeru. Ljudi su išli svuda. Plašio sam se čak i da pređem ulicu“, govorio je svojevremeno.

"Sada mirišem na ljude"

Markos tvrdi da se nikada nije potpuno uklopio u društvo. Tokom života radio je različite poslove, ali kaže da su ga ljudi često varali ili iskorišćavali.

Veruje i da mu se mnogi podsmevaju, jer ne zna mnogo o politici, sportu ili savremenom načinu života. Uprkos svemu, više puta je pokušavao da se vrati u planine gde je proveo detinjstvo. Ali, govorio je, više ništa nije isto.

“Tamo još ima vukova. Ako ih pozovem, odgovoriće. Ali, neće mi prići“, objasnio je.

Razlog za to vidi u sopstvenoj promeni.

“Sada mirišem na ljude“, objasnio je.

Njegova neobična priča inspirisala je brojne studije i istraživanja, ali i filmsku industriju. Godine 2010. snimljen je film “Među vukovima“ zasnovan na njegovom životu.

Markos tvrdi da i dalje može da oponaša zvuke životinja - jelena, lisica, orlova i mnogih drugih.

Danas živi u maloj kući sa niskim plafonima koji podsećaju na pećinu. Zidovi su ispunjeni crtežima i uspomenama, dok je dvorište prepuno biljaka i cveća.

Na taj način, kaže, pokušava da makar delimično zadrži osećaj života u divljini - svetu u kojem je, kako tvrdi, poslednji put bio zaista srećan.

(Telegraf.rs)