Turska vojska "goloruka" usred rata u Iranu: Izrael i Grčka jačaju pozicije u regionu, a šta radi Erdogan?

Situacija na Bliskom istoku i u Istočnom Mediteranu otkrila јe slabosti Ankare. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uviđa da ga SAD ne uključuju u svoje planove, Izrael јe nesporna regionalna sila, Grčka učvršćuјe svoјu poziciјu "demonstriranjem snage", a Evropa štiti Kipar.

Rat u Iranu nije uticao samo na tu državu, već je u velikoj meri uticao i na promenu ravnoteže u celom regionu. Međutim, ono čega su mnogi postali svesni je da se nekim čudom moćna turska vojska našla "goloruka" usled vazdušnih pretnji.

Preporučujemo

Glavni izazovi sa koјima se Turska suočava dok bukti rat ne znače da se njihova pažnja skreće sa Egeјa, mada mnogi analitičari smatraju da će u narednom periodu doći do preoblikovanja njihove do sada pretežno odbrambene politike, koјe su јe dovele u nepovoljan položaј u odnosu na njenog glavnog regionalnog konkurenta, Izraela.

Ovo ne isključuјe da se Turska uskoro okrene ilegalnim naporima da napravi nuklearno oružje. Bez obzira na to da li јe ishod ili traјanje rata u Iranu јoš uvek predvidljivo, Turska shvata da je neodrživ njen stav "lukavo neutralne zemlje", budući da јe sam predsednik Erdogan zauzeo јasan stav protiv američko-izraelske operaciјe protiv Irana ne funkcioniše, iako neće prestati sa naporima da se poјavi kao "posrednik" u poslednjem trenutku, piše u analizi portala Prototema.

"Zarobljavanje"

Međutim, ideologija turskog rukovodstva, a pre svega projekcija u budućnost uslova regionalnog rivalstva sa Izraelom, zarobljavaju zemlju u pasivnoj poziciji čekanja.

Za Ankaru, koja je mnogo uložila u drugi mandat američkog predsednika Donalda Trampa, jasna odluka američkog predsednika da stane uz Izrael u ratu poput ovog sa Iranom predstavlja ozbiljan udarac.

Foto: Tanjug/AP

Tim pre što poruke koje dolaze ukazuju da je cilj Vašingtona preoblikovanje mape od Indije do Zaliva, Roga Afrike i Istočnog Mediterana, prostora koji Turska smatra poljem ostvarivanja svoje regionalne hegemonije.

Bezbednosne pretnje za Tursku ne ograničavaju se samo na odbranu. Operacija protiv Irana ponovo je u fokus vratila kurdsko pitanje, za koje je Ankara smatrala da se, nakon promena u Siriji i Trampove naredbe o reintegraciji autonomnog kurdskog entiteta u centralnu državnu strukturu Sirije, zatvara jedna velika rana - paralelno sa unutrašnjim procesom pomirenja sa PKK.

Sada Kurdi u Iranu dobijaju unapređenu ulogu, naročito ako kampanja protiv Irana postepeno dovede i do promene režima, što stvara košmarne scenarije za Tursku.

Ipak, najveći problem za Ankaru jeste strateški vakuum koji bi nastao ukoliko Iran bude poražen, jer bi tada Izrael bio oslobođen jednog strateškog protivnika i mogao bi da usmeri sve svoje snage na druge regionalne pretnje i rivalstva.

Ukoliko bi došlo i do dezintegracionih procesa u Iranu, Turska bi bila među prvim zemljama koje bi osetile posledice sa velikim, nekontrolisanim izbegličkim talasima, ali i izvozom destabilizacije iz Irana.

Istovremeno, u novom poretku koji bi se formirao u regionu nakon rata, uprkos tome što će palestinsko pitanje i dalje bacati senku na regionalne politike Izraela, Turska uviđa da se izoluje i da joj je opao ugled koji je možda imala kod pojedinih moćnih zemalja Zaliva, podržavajući režim u Teheranu.

Turska primila ozbiljan udarac

Jedan od najznačajnijih udaraca koje su uzdrmali ugled i kredibilitet Turske bila je bolna spoznaja za njeno rukovodstvo da je "car go" kada je reč o protivbalističkoj odbrani zemlje.

Dok je Redžep Tajip Erdogan isticao kao jedno od najvećih dostignuća svoje 23-godišnje vladavine razvoj odbrambene industrije, koja je, prema poslednjem izveštaju SIPRI-ja, 2025. godine zabeležila spektakularan rast izvoza od 125 odsto, nemogućnost zemlje da presretne dve rakete ispaljene iz Irana predstavljala je ozbiljan udarac njenoj pouzdanosti.

Obe rakete su neutralisane od strane NATO snaga, dok je Turska bila prinuđena da zatraži od NATO-a da u Malatju prebaci nemački PVO sistem Patriot. Turska je, nakon odluke predsednika Erdogana iz 2019. godine da nabavi ruski sistem S-400, isključena iz programa F-35.

Foto: dvidshub.net/ Staff Sgt. Christopher Schmiett

Tako se našla u situaciji da poseduje oružje značajnih mogućnosti, za koje je izdvojila 2,5 milijardi dolara, ali koje ne može da koristi za sopstvenu odbranu. Ne samo zato što bi to srušilo sve mostove sa Vašingtonom, već i zato što ruski S-400 nisu kompatibilni niti interoperabilni sa NATO i američkim sistemima.

I ova situacija ukazuje na to da je Erdogan možda napravio katastrofalan potez, a analitičari smatraju da će možda da pokuša da ubedi SAD da ponovo uključe Tursku u F-35 program.

Međutim, takav ishod podrazumevao bi i konačno odustajanje od sistema S-400, što bi za njega predstavljalo politički i lični udarac. Istovremeno, ovakav razvoj događaja primoraće Tursku da uloži značajna sredstva u razvoj i dovršetak sopstvenih sistema protivraketne odbrane, svojevrsne "Gvozdene kupole", čije je formiranje Erdogan već najavio.

Paralelno s tim, pred Turskom se otvara i novo žarište u istočnom Mediteranu. Dešavanja u Iranu dodatno su naglasila strateški značaj tog regiona, iz kojeg je Ankara sve vidljivije potisnuta. U isto vreme, jačanje uloge Kipra, posebno u okviru američkog strateškog planiranja, koje traje već neko vreme, dobilo je novu potvrdu usled pretnji koje su ostrvu upućivale snage Hezbolaha.

Nakon perioda oštrih diplomatskih reakcija Turske na odbrambene sporazume Kipra sa SAD i Francuskom, rat u Iranu poslužio je kao okidač koji tim sporazumima daje konkretniji oblik i otvara prostor za potencijalno istorijski preokret.

Grčka, na inicijativu vlade premijera Kirijakosa Micotakisa i u koordinaciji sa ministrom odbrane Nikosom Dendijasom, razmatra povratak svojih snaga na Kipar. Taj potez bio bi vremenski vezan za trajanje bezbednosnih pretnji na ostrvu i predstavljao bi presedan, prvi takav korak još od povlačenja grčke divizije pre 58 godina, odluke koja se i danas smatra jednom od najtežih u modernoj grčkoj istoriji.

Solidarnost

Mobilizacija evropskih zemalja, sledeći primer Grčke, šalje poruku Ankari da evropska solidarnost više ne zavisi od birokratskih procedura ili intervencija proturskih zemalja članica EU, već se može postići i kroz oblik "saveza voljnih" gde je pored Grčke prisustvo Francuske odlučujuće.

U Atini, prema prvim procenama visokih diplomatskih izvora, razvoj događaja ocenjuje se pozitivno za grčke interese, nakon što je vlada uspešno upravljala ovom složenom krizom. Grčka je "pokazala snagu" u regionu, potvrdivši svoj kredibilitet kao pouzdan saveznik i faktor stabilnosti, istovremeno proširujući krug partnera. To je bilo vidljivo kroz intenzivne telefonske i druge diplomatske kontakte koje su premijer Kirijakos Micotakis i ministar spoljnih poslova Jorgos Gerapetritis ostvarili sa liderima i šefovima diplomatija brojnih zemalja u regionu.

Za razliku od Turske, koja je pokušavala da "pomiri nepomirljivo", Grčka je od samog početka krize zauzela jasan i odlučan stav. To se ogleda u konkretnim potezima od odluke o slanju snaga na Kipar, preko reorganizacije nacionalne odbrane, do pružanja pomoći Bugarskoj. Grčka je time, smatraju analitičari, jasno demonstrirala svoje prisustvo u istočnom Mediteranu, ali i spremnost na brzu reakciju, što potvrđuje i upućivanje snaga na Kipar.

Foto: Tanjug/AP

Istovremeno, raspoređivanje sistema Patriot na Karpatosu, borbenih aviona F-16 na Lemnosu, kao i dodatnih sistema Patriot u Trakiji, osim što doprinosi odbrani zemlje i jačanju bezbednosti Bugarske, dodatno učvršćuje grčku poziciju u odnosu na turske zahteve za demilitarizaciju i razoružanje ostrva.

Očigledno je da Turska, uprkos oštrim saopštenjima, izbegava dalju eskalaciju, svesna da bi je to dovelo u direktan sukob ne samo sa saveznicima, već i sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Takav razvoj događaja dodatno osnažuje dugogodišnji grčki stav o nedeljivosti nacionalne odbrane, kako u okviru NATO-a, tako i Evropske unije.

Istovremeno, potvrđuje da mere odbrane na ostrvima u potpunosti odgovaraju odredbama člana 51 Povelje UN o pravu na samoodbranu, člana 5 NATO-a o kolektivnoj odbrani, kao i člana 42.7 Lisabonskog ugovora, koji predviđa uzajamnu pomoć među državama članicama EU.

(Telegraf.rs)