Koliki je domet iranskih raketa? Detaljno objašnjenje kako one funkcionišu, šta Iran može i ne može da pogodi

Iran je 20. marta 2026. ispalio dve balističke rakete na ostrvo Dijego Garsija u Indijskom okeanu, na kojem se nalazi strateški važna zajednička vojna baza Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva, prema navodima američkih, britanskih i izraelskih zvaničnika.

Jedna raketa se raspala tokom leta, dok se čini da je druga uništena američkom protivraketnom odbranom. Iran je negirao odgovornost za lansiranja.

Ostrvo Dijego Garsija je udaljen oko 2.500 milja (4.000 kilometara) od Irana, što je otprilike dvostruko više od maksimalnog dometa za koji je Iran naveo da njegove balističke rakete mogu da dosegnu. Delovi zapadne Evrope, Azije i Afrike nalaze se u radijusu od 2.500 milja (4.000 km) od Irana, što izaziva zabrinutost zbog ranjivosti tih oblasti.

Međutim, nema dokaza da je Iran razvio novi tip rakete niti da na drugi način može da gađa ciljeve na većim udaljenostima. Najverovatnije je Iran modifikovao postojeći tip rakete, ali povećanje dometa rakete predstavlja značajan tehnički izazov, navodi se u analizi portala The Conversation, koju prenosimo.

Osnove balističkih raketa

Balistička raketa se lansira pomoću raketnog pogona i, nakon odvajanja od njega, dalje leti uglavnom pod uticajem gravitacije do svog odredišta. Naziv potiče od karakteristične putanje projektila čije kretanje u velikoj meri određuje gravitacija. Domet ovih raketa zavisi od veličine rakete.

Balističke rakete kratkog dometa mogu da lete oko 300 do 600 milja (500 do 1.000 km) i mogu se lansirati sa mobilnih kamiona. Koriste se za uništavanje ključne odbrambene infrastrukture, kao što su radari.

Balističke rakete srednjeg dometa imaju domet od oko 600 do 1.800 milja (1.000 do 3.000 km). Koriste se za napade na strateškije ciljeve, kao što su centri za komandovanje i kontrolu, gde vojni lideri koordiniraju operacije.

Balističke rakete srednje-dugog dometa deluju na udaljenostima od oko 1.800 do 3.400 milja (3.000 do 5.500 km), čime dovode mnogo šire geografske regione u opasnost.

Interkontinentalne balističke rakete, ili ICBM, imaju domet od oko 3.100 do 6.200 milja (5.000 do 10.000 km), što omogućava gađanje ciljeva na ogromnim udaljenostima. Ovo veoma dalekometno oružje zahteva više stepena raketnog pogona. One lete veoma visoko, izlaze iz atmosfere i ulaze u svemir, pre nego što se u luku vrate nazad ka Zemlji.

Na vrhuncu Hladnog rata, i Sovjetski Savez i Sjedinjene Države imali su hiljade interkontinentalnih balističkih raketa naoružanih nuklearnim bojevim glavama usmerenim jedna na drugu. Svako oružje moglo je da uništi čitav grad, a interkontinentalne balističke rakete naoružane nuklearnim oružjem bile su osnova međusobno zagarantovanog uništenja, čime su obe strane bile odvraćene od ikakve upotrebe raketa.

Iranski inventar

Iran ima opsežan program balističkih raketa. Zemlja već godinama razvija brojne balističke rakete kratkog dometa. Paket oružja uključuje sisteme Fateh, Šahab-2 i Zolfagar.

Domet ovih raketa do 800 km, nije dovoljan da bi ih Iran direktno upotrebio protiv Izraela, jer je najbliža udaljenost između dve zemlje oko 900 km. Međutim, milicije koje podržava Iran rasporedile su ovo oružje u susednim zemljama, poput Libana i Sirije, i lansirale su ga odatle u napadima na Izrael.

Iran je takođe razvio balističke rakete srednjeg dometa kao što su Šahab-3, Sedžil i Horamšahr. Ove rakete imaju domet do 2.000 km, što znači da mogu direktno doći do Izraela iz Irana.

Teško je povećati domet

Povećanje dometa sa kratkog na srednji do srednjeg dometa zahteva sve veće i veće rakete, što predstavlja niz sve težih tehničkih izazova. Veće rakete stvaraju dinamičnije vibracije koje struktura rakete i sve njene komponente moraju da izdrže. Ovo zahteva naprednu infrastrukturu za proizvodnju i testiranje.

Veličina rakete takođe određuje koliko korisnog tereta raketa može da isporuči. Ovaj izazov je veoma dobro ilustrovan ogromnom raketom Saturn V koja je odvela astronaute na Mesec. Od ukupne mase lansiranja, manje od 2 odsto je isporučeno na površinu Meseca, pri čemu je pogonsko gorivo zauzimalo skoro svu preostalu masu.

Interkontinentalne balističke rakete takođe imaju malu masu korisnog tereta, i to delimično objašnjava zašto ih vojska češće puni nuklearnim bojevim glavama nego konvencionalnim hemijskim eksplozivima. Kilogram po kilogramu, nuklearne bojeve glave proizvode mnogo veće efekte.

Obično se ne isplati veoma visoka cena slanja interkontinentalne balističke rakete hiljadama kilometara samo da bi se digla u vazduh jedna zgrada.

Konačno, održavanje kontrole nad raketom i pogađanje mete sa dovoljnom preciznošću postaje sve teže kako se domet povećava. Sistemi za navigaciju raketa zasnovani na žiroskopima imaju male greške koje se vremenom povećavaju, a GPS vođene rakete mogu biti ometane.

Ograničenja dometa Irana

Nakon što je uspešno lansirao satelite u svemir koristeći dvostepene rakete, možda i nije previše iznenađujuće što je Iran uspeo da nadoveže te uspehe kako bi postigao veće domete svojih raketa. Najjednostavnija modifikacija za proširenje dometa rakete je smanjenje njenog korisnog tereta.

Iran je navodno to demonstrirao sa Horamšahrom, koristeći manju bojevu glavu koja joj daje domet od 3.000 km. Neki posmatrači sugerišu da su rakete koje je Iran ispalio na Dijego Garsiju najverovatnije bile dodatno modifikovane Horamšahre.

Međutim, u iranskom napadu na Dijego Garsiju, jedna od raketa je otkazala u letu, a drugu je, izgleda, uništila američka odbrana. Kvar rakete može ukazivati na to da Iran pokušava da upravlja ovim sistemima na udaljenostima na kojima nisu pouzdano sposobni.

Očigledna sposobnost SAD da se odbrane od druge rakete sugeriše da iranske balističke rakete srednjeg dometa ne predstavljaju značajnu vojnu pretnju. Ovaj zaključak dodatno potkrepljuje raniji napad velikog obima od strane Irana u decembru 2025. godine kada je lansirao stotine raketa i dronova u zajedničkom napadu na Izrael. Skoro svi su oboreni kombinacijom izraelskih i američkih odbrambenih sistema.

Iznenađenje ali nije tolika pretnja

Na kraju krajeva, iako je iranski napad dugog dometa na Dijego Garsiju iznenadio svet, verovatno je bio više namenjen svojim psihološkim i političkim efektima nego predstavljanju stvarne vojne pretnje.

Vredi napomenuti da je dodatni izazov kod postavljanja balističkih raketa srednjeg dometa cena, koja se skalira sa veličinom potrebne rakete. Dvostepena raketa koja može da leti 4.000 km verovatno je jedno od najskupljeg oružja koje Iran poseduje: Stoga je malo verovatno da ih ima mnogo.

Kada se lansiraju u malim plotunama, ove rakete su veoma podložne sofisticiranim sistemima protivvazdušne odbrane SAD i njihovih saveznika. Ipak, napad je svakako privukao pažnju sveta i može povećati pritisak na diplomatske pristupe kako bi se sukob sa Iranom brzo okončao.

Najnovije informacija o situaciji na Bliskom istoku pratite u našem specijalnom blogu.

(Telegraf.rs)