Tramp rizikuje da upadne u zamku asimetričnog rata u Iranu: Baš kao i njegovi prethodnici u drugim sukobima

Izgleda da gotovo ništa nije išlo po planu zvaničnog Vašingtona u ratu protiv Irana.

Iranski narod se nije pobunio, jedan tvrdolinijaški lider zamenjen je drugim, iranske rakete i dronovi nastavljaju da pogađaju ciljeve širom Bliskog istoka, Iran je zatvorio Ormuski moreuz, što je dovelo do rasta cena nafte i gasa širom sveta, a u oštrom kontrastu sa zahtevom Donalda Trampa za "bezuslovnom predajom", Teheran je odbacio američki plan od 15 tačaka za prekid vatre.

Pa kako je sve pošlo tako naopako?

Tramp je, kao i drugi američki predsednici pre njega, upao u ono što se naziva zamka asimetrične odlučnosti, navodi se u komentaru portala The Conversation, koji prenosimo:

Ukratko, to se dešava kada jača sila, sa manjom odlučnošću da se bori, započne vojni sukob sa znatno slabijom državom koja ima gotovo neograničenu odlučnost da pobedi. Pobeda za jačeg tada postaje teška, čak gotovo nemoguća.

Kada je reč o Iranu, Islamska Republika želi i mora da ostvari pobedu više nego Sjedinjene Države. Za razliku od SAD, samo postojanje iranske vlasti je dovedeno u pitanje. To Teheranu daje mnogo više podsticaja i u mnogim slučajevima veoma efikasne protivmere pomoću kojih može da nastavi borbu.

Zamka asimetrične odlučnosti

Obično u asimetričnim ratovima jača strana ne suočava se sa istim rizikom od propasti režima kao slabija strana. Ukratko, ona ima manje toga na kocki. To može dovesti do manje odlučnosti, što otežava podnošenje troškova rata potrebnih da bi se porazio slabiji, ali odlučniji protivnik.

Takva dinamika se pojavljuje u sukobima još od najmanje šestog veka pre nove ere, kada je ogromna persijska vojska pod Darijem I zaustavljena od strane mnogo manje, ali odlučne skitske vojske, što je na kraju dovelo do ponižavajućeg persijskog povlačenja.

Za Sjedinjene Države u modernoj eri, ratovi asimetrične odlučnosti takođe nisu bili blagonakloni.

U Vijetnamskom ratu procenjuje se da je poginulo oko 1,1 milion severnovijetnamskih civila i boraca Vijetkonga, u poređenju sa 58.000 američkih vojnika. Ipak, SAD nisu mogle da pariraju odlučnosti Severnog Vijetnama. Nakon osam godina brutalnog rata, SAD su odustale, postigle sporazum, povukle se i posmatrale kako Severni Vijetnam odnosi pobedu nad Jugom.

SAD su 2001. godine zbacile Talibane sa vlasti u Avganistanu, uspostavile novu vlast i izgradile veliku avganistansku vojsku uz podršku američke vatrene moći. Tokom narednih 20 godina, ostaci Talibana izgubili su oko 84.000 boraca, u poređenju sa oko 2.400 američkih vojnika, ali su SAD na kraju zatražile mir, sklopile sporazum i povukle se. Talibani su se odmah vratili na vlast.

Mnoge druge velike sile upale su u istu ovu zamku i to ponekad u istim zemljama. Uprkos znatno manjem broju žrtava u poređenju sa avganistanskim otporom, moćni Sovjetski Savez pretrpeo je ponižavajući poraz u svom devetogodišnjem ratu u Avganistanu tokom osamdesetih godina. Isto se dogodilo Francuzima u Vijetnamu i Alžiru nakon Drugog svetskog rata.

Asimetrična rešenost u iranskom ratu

Slična asimetrija se sada odvija u Iranu. Za razliku od 12-dnevnog rata iz 2025. godine, koji je uglavnom usmerio iranske vojne instalacije, uključujući i njihove nuklearne lokacije, Tramp i Izraelci sada direktno ugrožavaju opstanak iranske vlade. Ubistvo vrhovnog vođe, mnoštva drugih moćnih ličnosti i podsticanje narodnog ustanka učinili su ovo kristalno jasnim.

Teheran reaguje onako kako je rekao da bi to učinio ako bi njegov opstanak bio u pitanju. Pre sadašnjeg rata, Iran je upozorio da će uzvratiti Izraelu, arapskim zemljama Zaliva i američkim bazama širom regiona, kao i da će uglavnom zatvoriti Ormuski moreuz za komercijalni saobraćaj.

Ukratko, on se trudi da nanese što više bola SAD i njihovim interesima.

Iran je pretrpeo nesrazmeran broj gubitaka u sadašnjem ratu, kako u pogledu ljudskih žrtava, tako i u pogledu smanjenog naoružanja. Od sredine marta, bilo je više od 5.000 iranskih vojnih žrtava i više od 1.500 iranskih civilnih smrti, u poređenju sa 13 mrtvih američkih vojnika.

Ipak, Teheran ne odustaje, poručivši "Mi ćemo odrediti kada će se rat završiti".

Takva iranska odlučnost naizgled zbunjuje Trampa. Pre rata, pitao se zašto Iran ne popušta njegovim zahtevima, a od tada je priznao da je promena režima naizgled glavni cilj SAD na početku rata sada "veoma velika prepreka".

Ovo je u suprotnosti sa načinom na koji je Iran predstavljan američkoj javnosti pre rata. Državni sekretar Marko Rubio je u januaru rekao da je "Iran verovatno slabiji nego ikad". Nema balističke rakete sposobne da pogode američku domovinu, desetkovan je nuklearni program i manje saveznika nego ikad širom Bliskog istoka.

Nije ni čudo što je anketa Marista od 6. marta pokazala da 55 odsto Amerikanaca Iran smatra manjom pretnjom ili nikakvom pretnjom.

Pošto se Iran pokazao otpornim, američko javno mnjenje o ratu je definitivno negativno. Ovaj aspekt ratne odlučnosti može biti posebno izazovan za demokratije, gde nezadovoljna javnost može glasati da izbaci lidere sa vlasti.

Bledeća ili niska podrška američke javnosti ratu takođe je bila glavni pokretač u prošlim asimetričnim problemima SAD.

Zaista, rat u Iranu je nepopularniji od skoro bilo kog drugog američkog rata od Drugog svetskog rata, a ankete konstantno pokazuju da je oko 60 odsto Amerikanaca protiv.

Za Iran, kao nedemokratiju, postoji daleko manje pouzdanih brojki sa kojima bi se ovo moglo uporediti na njegovoj strani. Pre rata, vlada se suočila sa velikom javnom krizom sa široko rasprostranjenim protestima, ali iz mnogo razloga uključujući brutalno suzbijanje i potencijalni efekat "okupljanja oko zastave", iransko javno mnjenje se pokazalo daleko manje istaknutim.

Šta je sledeće?

Trampova administracija pokušava da ublaži uticaj koji asimetrična odlučnost ima rekavši da će dužina i obim operacije ostati ograničeni.

Da bi uverio javnost i smirio finansijska tržišta, Tramp stalno obećava kratak rat i odlaže veće udare kako bi dao prostor za pregovore za koje on, a ne Iranci, kaže da su u toku.

Istorija sugeriše da kada se suoči sa manjom vojnom silom koja pokazuje veću odlučnost, veća sila ima dve putanje. Može podleći oholosti moći i eskalirati, kao što je bio slučaj u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu. Ili može smanjiti sukob u pokušaju da sačuva obraz.

Često u prošlosti, lideri jače strane biraju prvu opciju eskalacije. Oni jednostavno ne mogu da pobegnu od pomisli da malo više sile ovde ili onde dobija sukob. Predsednik Barak Obama je pogrešno mislio da će slanje dodatnih 30.000 američkih vojnika u Avganistan dovesti talibane na kolena.

Uprkos znacima da želi da se izvuče iz rata sa Iranom, Tramp bi i dalje mogao da padne pod uticajem oholosti moći. Više američkih trupa je na putu ka Zalivu, a bombarderi B-52 prvi put lete iznad Irana.

Kao što pokazuju Koreja, Vijetnam, Irak i Avganistan, praćenje oholosti do eskalacije protiv odlučnog neprijatelja poput Irana verovatno će imati velike troškove za SAD.

Druga opcija, ona da se rat prekine i dalje je dostupna Trampu.

I Tramp je već išao ovim putem. Potpisao je sporazum 2020. godine sa talibanima o okončanju rata u Avganistanu, umesto da uvede još trupa. A tek prošle godine, Tramp je proglasio pobedu i odustao od vazdušnog rata u Jemenu kada je shvatio da će kopnene snage biti potrebne da bi se prevazišla odlučnost Huta.

Američki predsednik bi mogao da pokuša isto sa Iranom rekavši da je posao završen, a zatim da odustane ili da uđe u prave, održive pregovore o okončanju rata. U svakom slučaju, moraće da se odrekne nečega, kao što je neograničen pristup kroz Ormuz ili ublažavanje sankcija.

Trampu se to verovatno neće svideti. Ali ankete sugerišu da će Amerikanci to prihvatiti. Na kraju krajeva, ko želi još jedan Vijetnam?

(Telegraf.rs)