Rat u Iranu pokazao da je Putin trenutno veoma slab, ipak jedno i dalje može: Nema keca u rukavu, ali...

U ratu sa Iranom je bilo značajno odsustvo jednog čoveka, koji se samo povremeno oglašavao i, čak i tada, bez većih posledica. U pitanju je predsednik Rusije Vladimir Putin.

To priča tihu priču o stanju ruskog značaja pod Putinom, koja je u direktnoj suprotnosti sa likovanjem nekih živahnijih aparatčika Kremlja, piše Newsweek.

Preporučujemo

Iran učvršćuje istinu o Putinovoj Rusiji. Uprkos svim hvalisanjima Kremlja, on je sada sila drugog reda, koju više oblikuju događaji nego što on njih oblikuje.

Kremlj se prodaje kao odlučujući pol u multipolarnom svetu, posebno među članicama BRIKS-a poput Irana.

Ali iranska kriza je podsetnik da, iako je Rusija i dalje opasna, ona je sve više odsutna kada se zapravo sklapaju najznačajniji dogovori na svetu.

"Provokacije iz Kremlja su priznanje"

Putinov specijalni izaslanik Kiril Dmitrijev uživa u provokacijama sa zapadnim saveznicima zbog tenzija sa SAD, sa kojima vodi razgovore o resetovanju odnosa Vašingtona i Moskve i rešavanju rata u Ukrajini.

Stranice Dmitrijeva na društvenim mrežama su pune podsmeha i ismevanja usmerenih na evropske lidere poput Kira Starmera i Emanuela Makrona.

U martovskoj objavi na svom X nalogu, Dmitrijev je predvideo da će "Evropa i Velika Britanija moliti za ruske energetske resurse". U drugoj objavi na svom X fidu, koju su ponovo citirali ruski mediji, Dmitrijev je nazvao Starmera i druge evropske lidere "ratnim huškačima Velike Britanije i EU" i "vođama haosa".

Dmitrij Medvedev, zamenik Putina u Savetu bezbednosti Rusije, izneo je istu tvrdnju, doduše grublje, na svom zvaničnom Telegram fidu na engleskom jeziku.

U februarskoj objavi nakon govora Džej Di Vensa u Minhenu, Medvedev je napisao da će Evropljani "ogorčeno progutati to brutalno omalovažavanje od strane svog starijeg partnera" i dodao da je današnja Evropa "slaba, neprivlačna i od male koristi bilo kome – osim samoj sebi".

U drugoj objavi na istom fidu, opisao je evropsku ekonomiju kao "slabu i zavisnu od SAD".

Namera ovakve retorike je očigledna - laskati američkom unilateralizmu, omalovažavati London, Pariz i Berlin i proširiti svaku vidljivu pukotinu unutar NATO-a.

Ali osnovne činjenice o samom stavu Rusije su neprijatne. Kako ističe Carnegie Russia Eurasia Center, većina vojnih resursa Moskve vezana je u Ukrajini. Rusija, sada ekonomski slomljen slučaj, zaglavljena je u zastoju i izuzetno skupom ratu od kojeg se njeno društvo možda nikada neće u potpunosti oporaviti, navodi Newsweek.

Štaviše, Institut EU za bezbednosne sudije (EU Institute for Security Studies) opisuje odnos Rusije i Kine kao duboko asimetričan, pri čemu Peking ima daleko više prostora za prilagođavanje nego Moskva. Rusija je očigledno mlađi i zavisni partner.

Pored toga, saveznici NATO mogu da kažu "ne" Sjedinjenim Državama, kao što smo videli u Iranu, na veliko nezadovoljstvo predsednika Donald Trampa. Da li bi Moskva mogla sebi da priušti da odbije Peking na isti način?

Istovremeno, Evropska komisija navodi da je zavisnost EU od ruskog gasa pala sa 45 odsto uvoza na početku rata na 12 odsto u 2025. godini, i da je blok sada usvojio pravno obavezujuće postepeno ukidanje preostalih uvoza ruskog gasa, čime se radikalno smanjuje najznačajnija poluga uticaja Moskve nad Evropom tokom decenija.

U tom svetlu, Dmitrijevo i Medvedevo oštro kritikovanje Evrope čita se kao čista projekcija.

Oni stalno insistiraju na tome da su Britanija, Francuska, Nemačka i ostatak Evrope slabi zavisnici, čak i kada dosije pokazuje da je Rusija sila vezana u Ukrajini, ograničena u odnosu sa Kinom i isključena iz energetske budućnosti Evrope.

Retorika nije dokaz snage Kremlja. To je priznanje ruske slabosti, navodi Newsweek.

Čak se i Pakistan nešto pita...

Otkrivajuća karakteristika iranske krize jeste da je Pakistan pomogao u posredovanju u prekidu vatre i da još uvek priprema sledeću rundu pregovora.

Rusija nije bila centralna u diplomatiji ovde, koja se umesto toga odvija preko Islamabada. Moskva nije bila potrebna, čak ni dok se njen poslednji preostali saveznik na Bliskom istoku suočava sa egzistencijalnim pitanjem o svojoj budućnosti.

Kremlj je marginalna sila, a ne nezamenljiva. Nema poverenje ni autoritet da igra ulogu menadžera krize. Umesto toga, sveden je na poziciju posmatrača sa interesima, a čak ni tada nije ponudio Teheranu mnogo opipljive podrške.

Kada su se pojavili izveštaji da Rusija snabdeva iranske snage obaveštajnim podacima koji bi mogli da im pomognu da gađaju američke ciljeve, Bela kuća ih je jednostavno odbacila: ne kao netačne, već kao nevažne za situaciju na terenu.

Mnogo reklamirani sporazum o strateškom partnerstvu Rusije i Irana, potpisan u januaru 2025. godine, takođe je bio daleko od pakta o međusobnoj odbrani, uz očiglednu implikaciju: nijedna strana nije bila sposobna da pritekne u pomoć onoj drugoj.

Moskva i Teheran jesu stvarni partneri. Ali njihovo partnerstvo ima granice upravo tamo gde se testira status velike sile: u spremnosti i kapacitetu da upravljaju događajima van svog glavnog geopolitičkog prostora.

Ruski profit, američki izbor

Najjači argument za rusku snagu u ovoj krizi je ekonomski, a ne strateški. Savet za spoljne odnose tvrdio je da se Rusija pojavila kao rani korisnik rata, a Čatam Haus ide dalje, nazivajući ga "ekonomskim poklonom za Putina".

Ali isti dokazi takođe slabe maksimalističko tumačenje moći Kremlja.

Ruski dobici su proizašli iz viših cena nafte nakon poremećaja u Zalivu i iz odluke SAD da ublaže sankcije ruskoj nafti, a ne iz bilo kakve ruske sposobnosti da posreduje, odvraća ili komanduje sukobom.

Pre tog neočekivanog dobitka, ruski izvozni prihodi su naglo opali, njen budžetski deficit je postajao politički neugodan, a proračuni Reuters-a su pokazali da će rat u Iranu udvostručiti glavni ruski prihod od poreza na naftu u aprilu na oko 9 milijardi dolara.

"To je pravo olakšanje. To nije dokaz globalnog primata. Oportunizam nije isto što i poluga. Sila koja profitira zato što je Vašington promenio politiku nije autor događaja. Ona je slučajni dobitnik tuđe kocke. I to se lako može okrenuti u drugom smeru, hteli vi to ili ne", navodi Newsweek.

Tvra ograničenja za Putina

Šira slika je sužavanje prostora za manevar Moskve sa Kinom. Institut EU za bezbednosne studije opisuje "izražen jaz zavisnosti" koji Pekingu daje "asimetričnu stratešku fleksibilnost".

Kina može da se rekalibriše ako troškovi porastu. Rusija, nasuprot tome, ima daleko manji uticaj jer je više zavisna od kineske robe i tržišta, posebno imajući u vidu koliko je sada zavisna od izvoza sankcionisane nafte Pekingu kako bi finansirala svoj rat u Ukrajini.

Ovo je jasniji način da se razume trenutna hijerarhija nego stara lenja skraćenica o antizapadnoj osovini. Rusija nije ravnopravna Kini u ovom odnosu - ona je ograničeniji partner.

Ovo će verovatno postati očigledno tokom Trampovog odloženog putovanja u Kinu, zakazanog za 14-15. maj. Geopolitički prioritet Pekinga su stabilni odnosi sa SAD, njegovom rivalskom velikom silom.

Strateško partnerstvo sa Rusijom, iako izuzetno važno za Peking, u krajnjoj liniji je sekundarno u odnosu na upravljanje odnosima sa SAD, koje se direktno odnose na njegove najveće prioritete, uključujući Tajvan, Indo-Pacifik i globalnu trgovinu i investicije.

Rusija čiji je najvažniji spoljni odnos definisan kineskim diskrecionim pravom ne nalazi se blizu vrha globalnog poretka. Ona deluje ispod tuđeg plafona.

Putin ne drži keca u rukavu, ali...

Ali Putin nije ostao bez poteza, čak i ako nijedan od njih ne menja sistem iz korena.

Rusija i dalje može da pojača hibridni pritisak na saveznike NATO kroz sajber aktivnosti, političko mešanje, ekonomsku prinudu i preteću retoriku, poput otvorenijeg posezanja za nuklearnim pretnjama kako bi povećala pritisak.

Može pokušati i da dodatno pojača pritisak u Ukrajini dok je nova ofanziva u toku, a diplomatija u zastoju, možda češćom upotrebom svojih novijih hipersoničnih sistema, poput Orešnika.

Moskva bi takođe mogla da produbi tajnu podršku Teheranu dok rat traje, povećavajući cenu akcije za Vašington, iako bi time rizikovala da izgubi napredak koji je ostvarila u vezi sa Ukrajinom i sankcijama sa administracijom Donalda Trampa.

To jesu ozbiljne pretnje. Ali to su ujedno i taktike aktera koji remeti, a ne ponašanje države koja je sposobna da postavlja diplomatsku agendu ili da nametne promene kakve želi putem nadmoćne ekonomske ili vojne sile.

Iranska kriza je stoga razjasnila nešto što je Kremlj godinama pokušavao da zamagli. Rusija i dalje može da poremeti, profitira, zastraši i produži. Ono što sve više ne može da uradi jeste da primorava.

Istina o državi čija je vojska vezana u Ukrajini, čiji neočekivani prihodi zavise od naftnih šokova i američkih sankcija, čiji su najvažniji spoljni odnosi asimetrični u korist Kine i čija se stara evropska energetska pozicija izbacuje iz zakona, postaje sve čitljivija.

Putin i dalje drži karte. Ali to su karte sile sa slabom rukom koja se oslanja na blefiranje, a ne na bilo šta što može da diktira igru.

(Telegraf.rs)