Ovo je procedura ako Tramp hoće da lansira atomsku bombu: Nema crvenog dugmeta, ali postoji ključno pitanje

Pleše li svet na rubu nuklearnog rata? Penzionisani analitičar CIA-e Lari Džonson izazvao je paniku tvrdeći da je tokom hitnog sastanka u subotu američki predsednik Donald Tramp pokušao da dođe do nuklearnih kodova.

Priča ne deluje previše uverljivo...

Preporučujemo

"Jedan izveštaj s tog sastanka u Beloj kući navodi da je Tramp želeo da upotrebi nuklearne kodove, a general Den Kejn ustao je i rekao: 'Ne.' Pozvao se, takoreći, na svoja ovlašćenja kao prvog čoveka vojske. Navodno je došlo do prilično žestoke svađe. U Vašingtonu se događaju neke vrlo neobične stvari", rekao je Džonson, piše Mirror.

Celu priču demantuje Bela kuća, ali kako god okreneš - kod Trampa je zastrašujuće nuklearno oružje. Međutim, glavno pitanje je kako funkcioniše proces hipotetskog lansiranja nuklearnog oružja, ko donosi konačnu odluku i kako je taj sistem izgledao u prošlosti, na primer prilikom bacanja atomske bombe na Hirošimu?

Ceo sistem, osmišljen za brzinu i sigurnost, vrti se oko dva ključna elementa - aktovke poznate kao "nuklearna fudbalska lopta" i kartice s kodovima pod nadimkom "keksić". Kad Tramp korača prema avionu Air Force One, iza njega diskretno idu ljudi iz predsedničke pratnje koji nose misterioznu crnu torbu...

To je takozvana "nuklearna lopta", predsednička torba za hitne slučajeve. Aktovka od 20 kilograma s aluminijskim okvirom koja sadrži komunikacionu opremu i dokumenta za autentifikaciju nuklearnog lansiranja, a ne jedno "crveno dugme", kako se često pogrešno misli, piše Express.

U celoj proceduri postoji takozvana "Crna knjiga" - to je 75 stranica unapred postavljenih opcija nuklearnog udara (odmazde ili preventivnog).

Pa onda "cookie" odnosno keksić - to je kartica veličine 7,5x12,5 centimetara koja sadrži autorizacione, odnosno zlatne kodove za predsednika kako bi potvrdio svoj identitet.

Dalje, kod predsednikovih ljudi je popis bunkera - klasifikovani vodič za sigurne podzemne lokacije za predsednikovo preseljenje. Pa "Uputstvo za EBS" - to su postupci za upravljanje Sistemom za hitne slučajeve za razgovor s nacijom. I na kraju komunikaciona oprema - na torbi je mala antena koja označava sigurne glasovne/podataka do Nacionalnog vojnog komandnog centra Pentagona.

Kako sve počinje?

Sve započinje konferencijskim pozivom. Pre pokretanja vojne akcije, predsednik saziva sastanak s vojnim i civilnim savetnicima. Ako je u Beloj kući, poziv se odvija u Situacionoj sobi; ako putuje, spaja se sigurnom linijom.

Ključni učesnik je zamenik direktora operacija u Pentagonu, oficir zadužen za Nacionalni vojni komandni centar, poznat i kao "ratna soba".

Očekuje se da se konsultuje i sa ministrom odbrane, kao i sa načelnikom Generalštaba. Međutim, te konsultacije mogu trajati onoliko dugo koliko predsednik želi.

U slučaju direktne pretnje, mogu potrajati svega trideset sekundi. Nakon odluke, sledi ključni korak - provera identiteta.

Oficir u Pentagonu mora formalno da potvrdi da je osoba koja naređuje napad zaista predsednik SAD.

On izgovara "kôd izazova", često dva fonetska slova iz vojne abecede, poput "Delta-Eho".  Predsednik tada uzima "keksić", laminiranu karticu koju uvek nosi sa sobom ili je drži njegov vojni ađutant, i na njoj pronalazi odgovarajući odgovor, na primer "Čarli-Zulu".

Jednom kada je identitet potvrđen, ratna soba priprema naredbu za lansiranje.

Poruka, dugačka otprilike kao jedan tvit, sadrži odabrani ratni plan, vreme lansiranja, kodove za proveru autentičnosti i šifre potrebne za otključavanje projektila. Ova kriptovana poruka emituje se komandama širom sveta i direktno posadama. Posade u silosima ili na podmornicama tada otvaraju svoje sefove, upoređuju kodove i, ako se sve podudara, unose plan napada u računare i okreću ključeve za lansiranje. Od predsednikove odluke do izletanja interkontinentalnih balističkih projektila iz silosa može proći oko pet minuta. Jednom ispaljeni, projektili se više ne mogu opozvati.

Ne prati "nuklearna aktovka" samo Trampa

Srce mobilnog komandnog sistema je "nuklearna fudbalska lopta", zvanično nazvana Predsednička torba za hitne slučajeve. To je aktovka, teška oko 20 kilograma, koju vojni pomoćnik uvek nosi u neposrednoj blizini predsednika, bilo da je u avionu Air Force One, helikopteru Marine One ili u svojoj limuzini.

Ađutant koji nosi torbu je oficir koji je prošao najstrože sigurnosne provere u državi. U svakom trenutku postoje tri takve "fudbalske lopte". Jedna je uz predsednika, druga uz potpredsednika, a treća se čuva u Beloj kući.

Praksa da i potpredsednik ima svoju torbu započela je za vreme administracije Džimija Kartera, kako bi se osigurao kontinuitet zapovedanja u slučaju da je predsednik ubijen ili onesposobljen.

Što će reći da torbu sa sobom ima Džej Di Vens kad odlazi na mirovne pregovore u Islamabad, naprimer.

Današnji složeni sistem provera i kodova direktna je posledica Hladnog rata i straha od neovlašćenog ili ishitrenog napada.

U vreme kada je donesena prva i jedina odluka o upotrebi atomskog oružja u ratu, procedura je bila znatno jednostavnija.

Predsednik Hari S. Truman doneo je odluku o bacanju bombe na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine, ali taj proces nije uključivao ni "fudbalsku loptu" ni "keksić". Nakon uspešnog testa prve atomske bombe 16. jula 1945, Truman, koji se nalazio na Potsdamskoj konferenciji sa Staljinom i Čerčilom, odobrio je vojnom vrhu da nastavi s planovima.

U svom dnevniku 25. jula zapisao je: " Otkrili smo najstrašniju bombu u istoriji sveta. Oružje će biti upotrebljeno protiv Japana između sada i 10. avgusta. Rekao sam ministru rata Stimsonu da ga upotrebi tako da vojne mete, vojnici i mornari budu cilj, a ne žene i deca".

Nakon što je Japan odbio Potsdamsku deklaraciju, koja je pozivala na bezuslovnu predaju, vojna naredba je izvršena.

Za razliku od današnjice, to nije bila naredba koja je zahtevala posebnu predsedničku autentifikaciju u stvarnom vremenu, već deo šireg vojnog plana odobrenog na najvišem nivou.

Truman je tek kasnije, nakon što je video izveštaje o razaranju Hirošime i Nagasakija, izrazio užasnutost posledicama i naredio zaustavljanje daljih atomskih napada, rekavši da mu je "pomisao na brisanje još 100.000 ljudi previše stravična".

Sistem je dizajniran tako da osigura da predsednik - i samo predsednik - ima ovlašćenja da naredi upotrebu nuklearnog oružja. To je u skladu s njegovom ustavnom ulogom vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Kako je Aleksander Hamilton napisao u "Federalističkim spisima", vođenje rata "najviše od svega zahteva one kvalitete koje odlikuju izvršavanje moći od strane jedne ruke". Uloga ostalih visokih zvaničnika je prvenstveno savetodavna. Ministar odbrane mora da potvrdi naredbu, ali ne može staviti veto.

Upravo je to isključivo ovlašćenje bilo predmet zabrinutosti tokom poslednjih dana prvog mandata Donalda Trampa. Knjiga "Opasnost" novinara Boba Vudvorda i Roberta Koste navodi da je general Mark Mili, tadašnji predsednik Združenog generalštaba, sazvao sastanak najviših vojnih komandanata kako bi ih podsetio na proceduru.

Navodno je bio zabrinut zbog Trampovog mentalnog stanja nakon napada na Kapitol 6. januara 2021. godine i želeo je da se uveri da ne dolazi do nepromišljene vojne akcije. Podsetio je oficire da, iako samo predsednik može da izda naredbu, on, Mili, mora biti uključen u proces. Ovo je izazvalo kontroverzu jer je sugerisalo da bi načelnik generalštaba mogao biti prepreka izvršenju predsedničke naredbe, iako je njegova uloga zakonski definisana kao čisto savetodavna.

U stvarnom životu, Hilari Klinton je, pre poraza na izborima, pokrenula pitanje - Da li želite Donalda Trampa na nuklearnom dugmetu, napisao je The Hill.

"Ovo nije neko ko bi ikada trebalo da ima nuklearne šifre. Nije teško zamisliti Donalda Trampa kako nas vodi u rat samo zato što ga je neko uvredio", rekla je. Ono što nije pomenula jeste da nekoliko meseci - ne dana, meseci - dok je bio u Beloj kući, njen muž nije mogao da pokrene prvi udar ili da odgovori na napad na Sjedinjene Države jer je izgubio plastičnu karticu koju je trebalo da nosi sa sobom sve vreme. Ona je sadržala šifre potrebne za otključavanje "nuklearne lopte" i ovlašćenje lansiranja, piše Express.

Prema memoarima generala Hjua Šeltona iz 2010, koji je služio pod Klintonom kao predsedavajući Generalštaba, keksić, kako se kartica naziva, nestao je 2000.

U svojoj knjizi "Bez oklevanja: Odiseja američkog ratnika", Šelton je napisao: "U jednom trenutku tokom Klintonove administracije kodovi su zapravo nedostajali mesecima. To je velika stvar - gigantski problem!"

Uprkos celokupnom bezbednosnom aparatu koji okružuje predsednika – svim formalnim protokolima i pregledima politike – nije prvi put da se američki vrhovni komandant našao u nemogućnosti da brani Ameriku ili prvi udari.

Istorija nuklearne lopte, formalno poznate kao Predsednička torba za hitne slučajeve, i keksića je puna nezgoda, kaže Kristofer Endru, britanski obaveštajni akademik i zvanični istoričar britanske agencije za domaću bezbednost MI5.

"Kao i većina predsednika, Tramp verovatno drži svoj keksić u obliku kreditne kartice u džepu odela", rekao je.

I to je samo početak problema.

"Svi smo u nekom trenutku izgubili svoje kreditne kartice", razmišlja on.

Predsednici su gubili svoje nuklearne kodove, kao i svoje torbe, u tužnoj procesiji zaborava. Džimi Karter je zaboravio da izvadi karticu iz jakne pre nego što je poslata na hemijsko čišćenje. 24. aprila 1999. godine, Bil Klinton je neočekivano izjurio sa sastanka NATO-a u centru Vašingtona, ostavljajući svoju "nuklearnu torbu" na trotoaru! Pomoćniku koji je nosio torbu od 20 kilograma trebalo je pola sata da stigne vrhovnog komandanta nakon što je prešao "pola grada", napisao je Ekspres.

Džerald Ford je slučajno zaboravio svoju torbu za mobilizaciju u avionu Air Force One dok je putovao u Pariz na samit. Haos je vladao neposredno nakon pokušaja atentata na Ronalda Regana.

Medicinsko osoblje Univerzitetske bolnice Džordž Vašington bacilo je njegov "keksić" dok je krojilo njegovo odelo rađeno po meri, na njegov veliki bes. Bacili su keksić u jednu od njegovih cipela?! FBI ga je kasnije stavio u torbu za dokaze, zajedno sa odećom ranjenog predsednika, uprkos protestima agenata Tajne službe. FBI ga je nevoljno vratio Beloj kući dva dana kasnije.

"Ubedljivo najteža predaja fudbalske lopte od jednog predsednika drugom dogodila se nakon pucnjave na Džona F. Kenedija", kaže Endru.

"Lindon B. Džonson je odbio brifinge o fudbalskoj lopti i nije imao keksić pre Kenedijeve smrti", navodi.

Veći deo leta od Dalasa do Vašingtona bio je posvećen indoktrinaciji Džonsona koji je bledeo i upoznavanju sa procedurama za odobravanje nuklearnog oružja.

"Odmah nakon što je položio zakletvu, odveden je na drugi kraj aviona i rečeno mu je da postoji problem i da je prvi put u američkoj istoriji u nuklearnom dobu on prvi vrhovni komandant koji nije mogao da odgovori na napad. Let je proveden objašnjavajući mu kako da koristi fudbalsku loptu i keksić. Nijedan potpredsednik nije odbio nuklearni brifing od Džonsona“, prema rečima Endrua.

Ako bi neko želeo da napadne Ameriku, informacija da je "keksić" izgubljen bila bi ključna.

(Telegraf.rs)