"Nemoguća misija" kralja Čarlsa: Može li britanski monarh tokom posete Trampu da "ispegla" odnose SAD i UK?

"U životu postoje dve tragedije", rekao je jednom irski dramski pisac Džordž Bernard Šo. "Jedna je da ne dobijete ono za čim vam srce žudi. Druga je da to dobijete."

Lako je posmatrati kralja Čarlsa III, prestolonaslednika sa najdužim stažom u britanskoj istoriji, kao tragičnu figuru. Kralj je čekao duge 73 godine da stupi na tron. Sada, nakon tri i po godine na poslu za kojim je žudeo celog života, Čarls se suočava sa bezbroj izazova: lošim zdravljem, poodmaklim godinama, otuđenošću od sina koji živi u Kaliforniji i skandalom "Epstajnovih razmera" koji okružuje njegovog mlađeg brata, piše Džek Blančard za Politico.

A sada i ovo. Ono što je trebalo da bude vrhunac njegove vladavine - državna poseta Americi uz sav sjaj i ceremoniju koju Vašington može da priredi - pretvorilo se u nešto mnogo ozbiljnije: diplomatsku misiju visokog rizika za spas najvažnijeg britanskog savezništva.

Amerikancima je teško da shvate važnost transatlantskih odnosa za Britaniju. Dok Pit Hegset zbija šale o nekadašnjoj "velikoj, opasnoj Kraljevskoj mornarici", Britanci već dugo znaju da je stanje državnih oružanih snaga depresivno slabo. Ali to nikada nije bilo previše važno, s obzirom na stalno isticani "specijalni odnos" sa Sjedinjenim Državama. Slike Ruzvelta i Čerčila kako dele koktele; Ronalda Regana i Margaret Tačer u zagrljaju; Bila Klintona i Tonija Blera kao "mladih nada" Zapada; čine deo posleratne nacionalne mitologije. Veza je neraskidiva, govorili su sebi Britanci punih 80 godina. Nijedna nacija nije bliža SAD-u.

Ovaj specijalni odnos - delom stvaran, delom izmaštan - omogućio je čitavoj generaciji u Britaniji da odraste osećajući se nedodirljivo, bezbedno pod neprobojnim štitom američkog vojnog kišobrana. Kada su protivnici Bregzita 2016. godine upozoravali da bi napuštanje EU bilo rizik po nacionalnu bezbednost, ismejani su. Evropa nas ne čuva, rekli su bregzitovci ubedljivo. Taj posao pripada NATO-u - najuspešnijem odbrambenom savezu u modernoj istoriji. I zaista, Britanija je glasala za izlazak iz EU u junu 2016. Donald Tramp je izabran za predsednika četiri meseca kasnije.

Bila je potrebna još jedna decenija previranja da dođemo do ove tačke, ali NATO sada izgleda kao brod sa rupom ispod linije vode. To je "tigar od papira", ponavljao je Tramp poslednjih nedelja, nagoveštavajući da možda više neće poštovati centralno načelo NATO-a - da je napad na bilo koju članicu napad na sve. Uz nasilnu, agresivnu Rusiju koja vodi totalni rat protiv svog evropskog suseda, ovo više nije apstraktna pretnja kao nekada.

Tramp je ljut na svaku članicu NATO, jer mu niko nije pritekao u pomoć nakon što je pokrenuo sopstveni agresivni rat protiv Irana. Ali poseban gnev je rezervisao za Britaniju, čiji je premijer Kir Starmer oklevao kada je Tramp zatražio korišćenje britanskih vazdušnih baza za svoje bombarderske misije. "Pamtićemo", odgovorio je besni Tramp u jednom od mnogih izliva na svojoj društvenoj mreži Truth Social. "Ne trebaju nam ljudi koji se pridružuju ratovima nakon što smo već pobedili!" Predsednik SAD je dao više intervjua britanskim medijima kako bi jasno stavio do znanja svoj stav.

Odnos sa Starmerom - nekada topao i prijateljski - deluje nepopravljivo oštećen. Tramp je izgubio poštovanje prema premijeru kada je ovaj odgovorio da se mora konsultovati sa svojim Kabinetom. (U britanskom parlamentarnom sistemu, Kabinet je glavno telo za donošenje odluka, a premijer je predsedavajući. Ali Tramp nema mnogo strpljenja za ustavne norme.) "Ne moraš da brineš o timu", navodno je Tramp rekao Starmeru. "Ti si premijer. Možeš sam da doneseš odluku."

Čak i dok napada nesrećnog premijera - "Ovo nije Vinston Čerčil s kojim imamo posla", često primećuje Tramp - predsednikovo poštovanje prema britanskoj kraljevskoj porodici opstaje. Tramp je držao posmrtne govore za Čarlsovu pokojnu majku, Elizabetu II, sa kojom je provodio vreme tokom prvog mandata. Uživao je u kraljevskoj raskoši tokom dve državne posete Velikoj Britaniji. A od povratka na vlast pre 15 meseci, predsednik je razvio iznenađujuće snažan odnos sa Čarlsom. "adujem se vremenu provedenom sa Kraljem, koga veoma poštujem" napisao je Tramp prošlog meseca. "Biće FANTASTIČNO!"

Opozicioni glasovi u Britaniji, posebno na populističkoj levici, pozvali su na otkazivanje puta, sugerišući da Tramp više ne zaslužuje čast kraljevske posete. Ali to se nikada ne bi dogodilo; britanskoj državi je ovo putovanje potrebno, i potrebno je da prođe dobro.

Na prvi pogled, njih dvojica imaju malo toga zajedničkog - zapravo, spoj drskog, brbljivog njujorškog investitora u nekretnine i bolno ukočenog engleskog aristokrate ima elemente dobre serije. I u političkom smislu su miljama udaljeni. Čarls je decenijama vodio kampanju za strože ekološke propise; Tramp je proveo karijeru uništavajući ih. Čarls je protestovao protiv britanskih planova za suzbijanje imigracije; Tramp pokazuje malo interesovanja za ograničavanje masovnih deportacija.

Pa ipak, ova dva šefa država su sličnija nego što se čini. Obojica su "bumeri" u izvornom smislu, rođeni u ogromnom bogatstvu kasnih 1940-ih, odrastajući u onoj vrsti čudnih, privilegovanih, distanciranih domaćinstava koja retko proizvode stabilne odrasle osobe. Obojica su dugo, dugo čekali na uspon do političke moći.

I dok su im politički vidici potpuno različiti, dele osećaj nostalgije, instinktivnu čežnju za specifičnom, dalekom prošlošću. To vidimo u Čarlsovim setnim hvalospevima engleskom selu; i - na sasvim drugačiji način - u Trampovom večitom ratu protiv progresivnih kulturnih promena i pokušajima da rehabilituje kulturne ikone 80-ih. Vidimo to u njihovoj zajedničkoj ljubavi prema klasičnoj arhitekturi. Možda će se zbližiti uz Trampove nove stubove na Beloj kući.

A možda i ne. Svaka diplomatska misija u Trampovoj Beloj kući puna je opasnosti, što može potvrditi i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. A gostovanje britanskih kraljevskih ličnosti nosi dodatni sloj zbunjujućeg protokola. Kraljevi i kraljice se lako postide - a sramota je u britanskom društvu sudbina gora od smrti. Tramp je nehotice izazvao manji skandal tokom državne posete Britaniji 2018. godine, prekršivši protokol tako što je hodao ispred kraljice. Kasnije je kritikovan jer joj je stavio ruku na rame, baš kao što je to ranije učinila Mišel Obama. Drugim rečima, lestvica za grešku je prilično niska.

A ovo je predsednik koji tu nisku lestvicu redovno preskače sa uživanjem. Tako je prošlog meseca je pred kamerama zbijao šale o Perl Harboru pred japanskim premijerom. Pre toga je ismevao odnos francuskog predsednika Emanuela Makrona sa njegovom suprugom. Trampov filter, ako je ikada i postojao, sve više nestaje. Hoće li uspeti da izbegne šale o princu Hariju - ili princu Endruu - pred kraljem?

I Čarls je sposoban za diplomatski gaf. Može biti poslovično mrzovoljan i pokazivao je javne izlive besa na način na koji njegova majka nikada nije. Svi u Britaniji pamte legendarni momenat sa "vrućim mikrofonom" kada je ogovarao dopisnika BBC-ja. Godine 2022. postao je viralan zbog nervoze oko nalivpera koja ne rade. Sukob između ove dvojice sedamdesetogodišnjaka uopšte nije isključen.

Ipak, postoje razlozi za optimizam kod Britanaca. Tramp instinktivno voli istoriju, moć i monarhiju u svim oblicima. Voli da bude viđen sa velikim, globalnim figurama; voli poštovanje; želi da ove posete prođu dobro. Takođe je sposoban za nagle zaokrete u spoljnoj politici - u januaru je pretio kolumbijskom predsedniku Gustavu Petru smrću i uništenjem; jedan pozitivan telefonski poziv kasnije, i postali su najbolji prijatelji u Beloj kući.

Ser Piter Vestmakot, koji je bio britanski ambasador u Vašingtonu od 2012. do 2016. godine, kaže da na sreću po Čarlsa, dinamika državne posete obično ide u korist Britanije. Šefovi država širom sveta - uključujući Trampa - obično su zadovoljni i polaskani što se prema njima ophode kao prema velikodostojnicima u rangu sa britanskom kraljevskom porodicom. "Sviđa im se ideja da je kralj - ili ranije kraljica Elizabeta - njihov pravi pandan", rekao je. "Tramp se uglavnom ponašao najbolje što može. Čini se da voli da se dotera u frak, i uživa u svoj toj pompi i ceremoniji."

Vestmakot se složio da takozvani specijalni odnos "nije u sjajnom stanju" i opisao tajming posete kao "problematičan" za Čarlsa, dok Tramp i dalje napada Ujedinjeno Kraljevstvo na društvenim mrežama. Ali optimista je da će put ipak proći dobro.

"Čini se da Tramp svoje stavove prema kralju i državi s jedne strane, i prema Starmeru i vladi s druge, drži u odvojenim fiokama", rekao je on. "To nudi priliku da ga podsetimo na važnost tog odnosa i na to koliko SAD i UK mogu i već rade zajedno."

Intrigantno pitanje je da li će Čarls, u privatnosti, otići korak dalje. Može li kralj pokušati da se ozbiljno angažuje sa Trampom oko pitanja važnih za njegovu naciju, poput NATO i Ukrajine; ili pak onih bliskih njegovom srcu, poput životne sredine? Kraljica Elizabeta II bila je poslovično ćutljiva o svemu što liči na državne poslove, a njeni politički stavovi ostali su misterija. Ali stavovi njenog sina o nizu tema su već dobro poznati, i on zadržava oštro interesovanje za svetska dešavanja, redovno se sastajući, na primer, sa Zelenskim.

"Ne mislim da će [Čarls] osećati da nosi instrukcije britanske vlade; to nije posao monarha", rekao je Vestmakot. "Pa ipak, ovo je monarh koji je izuzetno dobro informisan i zainteresovan za globalna pitanja, o kojima sam siguran da bi bio spreman da razgovara nasamo."

Takvi razgovori bi uneli dodatni element rizika u posetu, s obzirom na Trampovu zapaljivu prirodu, ali bi potencijalno mogli doneti mnogo veću nagradu. A ko je iz Britanije u boljoj poziciji od Čarlsa da predsedniku saopšti teške poruke? Kraljevska porodica ostaje vrhunski adut "meke moći" Ujedinjenog Kraljevstva, koji i dalje intrigira i očarava Ameriku posle svih ovih godina.

Sam Čarls ima decenije diplomatskog iskustva iza sebe, radeći kao izaslanik Britanije u više od 100 različitih zemalja tokom 56 godina kao princ i kralj. Retko će sresti nekoga poput Trampa, a ulog kraljevske posete Vašingtonu možda nikada nije bio veći. Ali malo toga u Čarlsovoj kraljevskoj karijeri je bilo lako. I on i dalje traje. Čitav svet će posmatrati kako pokušava da izvede i ovaj poduhvat.

(Džek Blančard je glavni urednik i autor Playbook-a, vodećeg političkog biltena portala Politico. Novinarstvom se bavi više od 20 godina, od kojih je mnoge proveo u parlamentarnoj novinarskoj galeriji u svojoj rodnoj Velikoj Britaniji.)

(Telegraf.rs)