MISTERIJA KOJA TRAJE 36 GODINA Najveća pljačka umetnina u istoriji nije rešena, ali bivši agent FBI zna lopove

Decenijama je krađa 13 umetničkih dela iz muzeja "Isabella Stewart Gardner" 1990. godine - čija se vrednost danas procenjuje na više od 500 miliona dolara - ostala nerešena.

To je i dalje najveća pljačka umetnina u istoriji - koja daleko nadmašuje novije muzejske krađe, uključujući i smelu pljačku u Luvru usred bela dana koja je uključivala mnogo manje dela i bila brže rešena.

FBI je 2013. godine saopštio da zna ko je odgovoran za pljačku bostonskog muzeja, ali je odbio da imenuje počinioce, što je podstaklo spekulacije koje traju i danas.

Bivši agent FBI, koji je vodio istragu više od dve decenije, sada nudi prvi detaljan izveštaj o tome kako su istražitelji došli do tog zaključka - i javno identifikuje ljude za koje veruje da su bili umešani. U novoj knjizi "Trinaest savršenih begunaca" (Thirteen Perfect Fugitives), Džefri Keli prati kako su se umetnička dela kretala kroz kriminalne mreže, gde je nasilje odnelo živote ključnih osumnjičenih i svedoka, i osporava teorije koje dugo kruže ponovnim razmatranjem ključnih detalja.

Ironija u centru svega je namera same Izabele Stjuart Gardner da muzej ostane "zamrznut u vremenu"; ona je u svom testamentu navela da se ništa u zgradi inspirisanoj venecijanskim palatama ne sme menjati nakon njene smrti. Gardnerova, koja je živela u muzeju i tamo umrla 1924. godine, želela je da slike, skulpture i arhitektonski fragmenti ostanu tačno onako kako ih je ona rasporedila.

Prazni pozlaćeni okviri nestalih slika i danas vise u muzeju - kao nemi svedoci onoga što je odneto.

Pljačka umetnina

Rano ujutru 18. marta 1990. godine, dok se Boston smirivao nakon proslave Svetog Patrika, dvojica muškaraca prerušena u policajce stigla su u muzej i ubedila radnika obezbeđenja da ih pusti unutra, kršeći protokol.

Muškarci su vezali čuvare lisicama u podrumu i uputili se u muzejsku "Holandsku sobu", gde su iz ramova isekli Jana Vermerov "Koncert" i Rembrantovu "Hristovu oluju na Galilejskom moru", a odneli su i dela Edgara Dege i Kloda Manea.

Takođe su uzeli napoleonski orao-finijal - ukrasni metalni završetak srazmerno male vrednosti koji je istražiteljima kasnije bio zbunjujući - kao i video-kasete muzejskog obezbeđenja.

Muzej je ponudio nagradu od 5 miliona dolara, koju su deceniju kasnije udvostručili, za informacije koje bi dovele do povratka dela.

Bostonska kriminalna mreža

Neki tragovi su ukazivali na Irsku republikansku armiju (IRA) i na figure bostonskog podzemlja, uključujući ozloglašenog kriminalnog bosa Vajtija Buldžera.

Keli je pratio jedan trag do Francuske, gde je dvogledom posmatrao agente FBI koji su, pretvarajući se da su bogati posrednici, odmarali na jahti - pili šampanjac i jeli jagode - u pokušaju da namame osumnjičene pripadnike korzikanske mafije.

Bliže kući, agenti su pretresali kuće širom Nove Engleske, oslanjajući se u velikoj meri na doušnike. Trostruki ubica poznat pod nadimkom "Meatball" (Ćufta), koji je bio terminalno bolestan, tajno je snimao razgovore s osumnjičenim saradnicima u nadi da će zaraditi novac za svoju porodicu.

Međutim, nijedna od dojava nije ih odvela do slika.

Nasilje komplikuje stvar

U decenijama nakon pljačke, nekoliko osoba za koje se verovalo da imaju veze sa krađom je ubijeno, dok je još jedna osoba preminula pod sumnjivim okolnostima.

Robert "Bobi" Donati, saradnik bostonske mafije koji je dugo bio osumnjičen u ovom slučaju, pronađen je izboden na smrt 1991. godine; njegovo telo ostavljeno je u prtljažniku automobila nakon što mu je kuća ispreturana u premetačini.

Godinama ranije, Donati je posetio muzej sa još jednim poznatim kradljivcem umetnina, Majlsom Konorom, kako bi ispitao teren za pljačku, i tom prilikom je rekao da će, ako ikada opljačka muzej, napoleonski finijal biti njegova "vizit karta". Godinama kasnije, jedan draguljar je rekao istražiteljima da je Donati pokušao da proda finijal, ali je on to odbio jer je roba bila "previše vruća".

Zasebna linija dokaza fokusirala se na Džordža Rajsfeldera, za koga istražitelji veruju da je posedovao automobil za bekstvo.

Keli je pronašao Rajsfelderovog brata, penzionisanog vojnog oficira koji u početku nije verovao da je njegov brat umešan. On se slomio nakon što mu je pokazana Maneova slika "Chez Tortoni", rekavši da je prepoznaje kao sliku koju je on lično okačio iznad bratovog kreveta.

Rajsfelder je kasnije umro pod sumnjivim okolnostima. Kada su istražitelji pretresli njegov dom, slike nije bilo.

Oba muškarca imala su veze sa prodavnicom "TRC Auto Electric" u Dorčesteru, koja je bila povezana sa klanom Čarlsa "Čaka" Merlina.

Istraga sa ograničenim resursima

Iako su istražitelji verovali da znaju ko je odgovoran, teško su dolazili do definitivnih dokaza.

U ranim fazama istrage, FBI je dodelio samo jednog agenta slučaju, što je, prema Kelijevim rečima, usporilo napredak.

"Morate imati na umu da se istrage, na kraju dana, svode na dolare i cente", rekao je Keli. Obezbeđivanje resursa bilo je "kao vađenje zuba". U to vreme, federalni istražitelji u Bostonu bili su fokusirani na nasilne zločine, trgovinu drogom i slučajeve organizovanog kriminala.

Keli je rekao da je odluka da se objave snimci nadzornih kamera, uprkos protivljenju istražitelja, postala trajno ometanje. Pošto nije bilo upotrebljivog videa od noći pljačke, tužioci su objavili snimak od prethodne noći koji prikazuje radnika muzeja kako ulazi u zgradu nakon što mu se pokvario automobil. Keli je rekao da se protivio teoriji da je taj zaposleni "ispitivao teren", jer je ta mogućnost već bila proverena i odbačena. Snimak je godinama pothranjivao pogrešne sumnje; kasnije je utvrđeno da taj čovek nije bio umešan.

Uprkos tim izazovima, Keli je pohvalio nadređene koji su insistirali da se direktoru obezbeđenja muzeja omogući pristup slučaju kako bi istražitelji mogli da dele tragove - što je redak nivo saradnje - i rekao je da su prethodni istražitelji ostavili obimne beleške, prvo u papirnim registratorima, a kasnije prebačene na CD-ove.

Teorije o "insajderskom poslu"

Na fotografijama iz te noći vidi se čuvar muzeja vezan lisicama u podrumu, glave obmotane selotejp trakom.

Istražitelji su primetili da je neposredno pre pljačke čuvar otvorio vrata suprotno pravilu - ona koja su bila okrenuta ka mestu gde su lopovi kasnije viđeni kako čekaju - što su istražitelji smatrali krajnje neobičnim i sumnjivim.

"To su nepromenljivi zakoni vremena i prostora", rekao je Keli. "Mislim da je tada bilo dovoljno informacija da bude optužen. Da li bi to bilo dovoljno za osudu? Ne znam."

Do trenutka kada su istražitelji detaljnije ispitali ta pitanja, Keli kaže da je zastarelost nastupila, što im je ostavilo malo prostora da ga nateraju na saradnju.

Čuvar muzeja, Rik Abat, negirao je bilo kakvu umešanost u krađu. Umro je 2024. godine.

Umetnička dela koja su nestala

Keli personifikuje nestala dela i opisuje ih kao "savršene begunce".

"Ona ne idu kod lekara. Ne zaustavljaju ih zbog brze vožnje. Ne ostavljaju otiske prstiju", rekao je. "Ona mogu jednostavno da nestanu."

Za razliku od ljudskih begunaca, dodao je, umetnička dela se mogu kopirati.

Tokom godina, to je značilo proveravanje lažnih tragova - uključujući slike primećene na pijaci antikviteta u Renu, one koje vise u privatnim kućama, pa čak i jednu koja se pojavila u epizodi TV serije "Monk".

Budući da su dela tako prepoznatljiva, gotovo ih je nemoguće javno prodati.

"Ukrasiti umetnine iz muzeja je lakši deo", rekao je Keli. "Profitirati od njih je onaj težak deo."

On zamišlja da će slike jednog dana isplivati na površinu - nadživevši one koji su pljačku izvršili.

"Nemam sumnje da one i dalje postoje", rekao je.

(Telegraf.rs)