Pećinska "kletva" odnela još jednu žrtvu! Pokušao da spase kolegu, pa doživeo najgoru moguću smrt!

Ono što je trebalo da bude istorijski podvig australijskog ronioca Dejva Šoa u najdubljoj slatkovodnoj pećini u Južnoj Africi, pretvorilo se u katastrofu koja je, prema rečima stručnjaka, mogla biti izbegnuta.

Sve je počelo u oktobru 2004. godine kada je Dejv Šo, iskusni pilot i svetski priznati istraživač podvodnih pećina, postavio svetski rekord u dubinskom ronjenju na lokaciji "Bušmanska rupa" u Južnoj Africi. Koristeći aparat koji reciklira izdahnuti vazduh i omogućava dugotrajan boravak pod vodom – Šo se spustio u jezivi ponor dubok čak 282 metra, što je gotovo visina Ajfelove kule.

Preporučujemo

Međutim, na samom dnu, u potpunoj tišini i mraku koji je sekla samo svetlost njegove baterijske lampe, Šo je naišao na jezivo otkriće. U mulju je ležalo telo Deona Drajera, mladog ronioca koji je na tom mestu nestao čitavu deceniju ranije. Od Drajera je ostao samo kostur, ali je maska na njegovom licu i dalje stajala netaknuta. Šo je pokušao da oslobodi telo, ali pošto nije uspeo, morao je da prekine akciju. Ipak, nepisano pravilo ronioca da se stradali kolega nikada ne ostavlja iza sebe, probudilo je u njemu ogromnu odlučnost da se vrati i završi misiju.

Nakon godinu dana intenzivnih priprema, Šo se 8. januara 2005. godine ponovo spustio u Bušmansku rupu. Bio je to njegov 333. i poslednji zaron u životu.

On i njegov verni pratilac Don Širli preduzeli su ekstremne mere opreza. Poneli su čak 35 rezervnih boca sa gasom, obezbedili sistem užadi za izvlačenje, a na površini je dežurao i dr Džek Meintjes, stručnjak za hiperbaričnu medicinu.

- Dejv se osećao duboko povezanim sa Deonom. On ga je pronašao i smatrao je svojom ličnom dužnošću da ga vrati porodici - izjavio je kasnije Širli.

U 6:13 ujutru, Šo je započeo zaron i stigao do dna za samo 11 minuta. Plan je bio da se telo sukcesivno predaje roniocima koji su čekali na manjim dubinama. Međutim, kada je Širli stigao do tačke od 220 metara gde je trebalo da se sretnu, primetio je da svetlo Šoove lampe na dnu stoji potpuno nepomično. Pokušao je da se spusti niže, ali je i sam naišao na tehničke probleme. Na svojoj podvodnoj tablici ispisao je jezivu poruku ekipi na površini: "Dejv se ne vraća."

Kasnija istraga i snimci sa kamere na Šoovoj glavi otkrili su stravične detalje drame na dnu ponora. Tokom deset godina pod vodom, Drajerovo telo se pretvorilo u sapunastu materiju, što je drastično otežalo pakovanje u transportnu torbu jer su ostaci počeli da plutaju.

U opštoj pometnji, Šo je ispustio lampu, a dok je pokušavao da je otpetlja iz konopaca torbe, zapleo se u glavno uže koje je vodilo ka površini. Nastala je panika, disanje mu se ubrzalo, brzo je potrošio preostali kiseonik i utopio se tik pored tela čoveka kog je došao da spase. Tela obojice ronioca tek kasnije su izvukli Šoovi prijatelji.

Kako je nestao Deon Drajer?

Tragedija koja je odnela dva života započela je još u decembru 1994. godine. Deon Drajer je bio strastveni dvadesetogodišnji ronilac koji je iza sebe već imao 200 zarona. Tokom pripremnog treninga sa timom čuvenog Nuna Gomesa, Drajer je nestao na dubini od oko 50 metara tokom izrona.

Njegov otac je tada angažovao i rudarsku kompaniju "De Beers", koja je poslala podvodnu robotsku ronilicu. Pronađena je samo kaciga, ali od tela nije bilo ni traga. Porodica je tada podigla spomen-ploču na ulazu u pećinu, pomirena sa sudbinom da je to njegovo večno počivalište - sve dok se deset godina kasnije nije pojavio Dejv Šo.

Da opasnosti podvodnih lavirinata ne praštaju greške, pokazuje i najnovija tragedija sa Maldiva koja neodoljivo podseća na slučaj iz Južne Afrike. Pet italijanskih ronioca izgubilo je život ranije ovog meseca istražujući pećinski sistem "Tinvana Kandu", poznatiji kao „Pećina ajkula”.

Grupa iskusnih ronilaca, među kojima je bila i profesorka morske biologije Monika Montefalkone sa ćerkom, krenula je u istraživanje 14. maja i više se nikada nije pojavila na površini.

Stručnjaci istražuju dve glavne teorije o ovoj nesreći.

Prvi je Venturijev efekat. Alfonso Bolonjini, predsednik Italijanskog udruženja za podvodnu i hiperbaričnu medicinu, objasnio je da ovaj fenomen nastaje kada se snažna vodena struja potisne kroz uski prolaz u pećini, čime se njena brzina drastično povećava, stvarajući efekat usisavanja koji bukvalno uvlači ronioce u dubinu.

Finski ronioci, koji su ove nedelje izvukli tela stradalih Italijana, otkrili su da je grupa najverovatnije skrenula u pogrešan, slepi uvodni kanal unutar pećinskog kompleksa iz kog nije bilo izlaza. Pored toga, utvrđeno je da su koristili standardnu rekreativnu opremu (boce od 12 litara i lagana odela) koja je potpuno neadekvatna za ekstremne dubine i pećinska istraživanja.

Tela žrtava pronađena su grupisana u poslednjoj, trećoj komori pećine, čime je stavljena tačka na još jednu potresnu sagu o ljudskoj borbi sa surovim i nepredvidivim dubinama.

(Telegraf.rs/dailymail.com)