Da li se to Putin vratio iz Kine praznih ruku? Dobri odnosi Moskve i Pekinga ali samo iz koristi

Tokom prošlonedeljne posete ruskog predsednika Vladimira Putina Kini, potpisano je ukupno 42 dokumenta. Međutim, oni kojima se Moskva najviše nadala, sporazumi o izgradnji gasovoda Snaga Sibira 2 i o komercijalnoj prodaji gasa preko njega, bili su upadljivo odsutni.

Kineska strana se uopšte nije oglašavala po tom pitanju, dok su ruski zvaničnici davali kontradiktorne izjave, navodi se u analizi Centra Karnegi koju prenosimo.

Potpredsednik ruske vlade Aleksandar Novak, koji je zadužen za energetski sektor, tvrdio je da je ostvaren značajan napredak u vezi sa projektom Snaga Sibira 2, dok je Putinov portparol Dmitrij Peskov rekao da još nije dogovoren jasan vremenski okvir za realizaciju projekta.

Što se više dokumenata potpisuje na samitima između Putina i njegovog kineskog kolege Si Đinpinga, to postaje očiglednije da nije postignut nijedan značajan proboj. To ne znači da se odnosi između Rusije i Kine ne šire na svim nivoima: trgovina između dve zemlje raste, a Moskva postaje sve čvršće vezana za Peking.

Kinezi sve više mogu da diktiraju koji projekti su za njih interesantni, a koji nisu, kao i pod kojim uslovima će Kina učestvovati. Snaga Sibira 2 predstavlja upečatljiv primer toga. Ako je neko u Moskvi mislio da su rat američkog predsednika Donalda Trampa protiv Irana i blokada Ormuskog moreuza ojačali poziciju Rusije u pregovorima sa Kinom, ishod Putinove posete trebalo bi da rasprši te iluzije.

Trgovini između Rusije i Kine nisu potrebni sporazumi na najvišem nivou da bi nastavila da raste, jer dve zemlje imaju komplementarne ekonomije (formula se svodi na ruske prirodne resurse u zamenu za kineske mašine). Zapadne sankcije otvorile su kineskim kompanijama put ka ruskom tržištu i primorale ruske izvoznike sirovina da se fokusiraju na Kinu i pristanu na popuste.

Obim bilateralne trgovinske razmene premašio je 200 milijardi dolara dve godine zaredom, a ove godine mogao bi biti postavljen novi rekord. Od januara do aprila, trgovinska razmena porasla je za 19,7 procenata u odnosu na isti period prethodne godine i dostigla 85,2 milijarde dolara. Nisu porasli samo ruski izvozi (za 17 procenata, na 47,4 milijarde dolara) usled rasta cena nafte, porastao je i uvoz, za 23,1 procenat, na 37,8 milijardi dolara.

S obzirom na to da je, kako je čak i Putin priznao, ruska ekonomija imala težak prvi kvartal, najlogičnije objašnjenje za ovaj skok uvoza jeste povećanje vojne proizvodnje. Ako se uzme u obzir da gotovo 40 procenata ruskog državnog budžeta trenutno odlazi na bezbednost i odbranu, kupovina komponenti i alatnih mašina iz Kine uklapa se u tu sliku.

U ovim okolnostima, novi veliki ugovor o prodaji 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje Kini putem gasovoda Snaga Sibira 2 bio bi blagodet, iako bi izgradnja gasovoda trajala još četiri do pet godina. Ali nijedan ugovor nije završen. Saga o Snaga Sibira 2 traje već više od dvadeset godina.

Prvi memorandum o projektu potpisan je još 2006. godine. U međuvremenu, Kina je izgradila terminale za tečni prirodni gas (LNG) i nove nuklearne i hidroelektrane, kao i čitave šume vetroturbina i polja na poljima solarnih panela.

Ipak, usred blokade Ormuskog moreuza, moglo bi se činiti da bi još jedan kopneni put za snabdevanje jeftinim ruskim gasom trebalo da bude veoma dobrodošao, posebno imajući u vidu porast potrošnje energije u Kini zbog buma veštačke inteligencije. Prisustvo generalnog direktora Gasproma Alekseja Milera u Pekingu svakako sugeriše da se Kremlj nadao da će sporazum biti potpisan.

Ali za Peking, nijedan od argumenata u prilog sporazuma očigledno nije bio dovoljno ubedljiv, posebno ne da potpiše tridesetogodišnji ugovor. Na kraju krajeva, već postoji Snaga Sibira 1 i novi gasovod na Dalekom istoku, a Kina je do sada uspešno prevazišla globalnu energetsku krizu zahvaljujući svojim dugoročnim investicijama u obnovljive izvore energije, čisti ugalj i diverzifikaciju snabdevanja.

U stvari, Peking je bio toliko uspešan da se nije ni dotakao svojih ogromnih rezervi nafte.

Shodno tome, bili bi potrebni izuzetno povoljni uslovi, kao što su domaće cene na ruskom tržištu i minimalni obavezni zahtev "uzmi ili plati" da bi se pridobio Sijev pristanak. Ali Gasprom i Rusija nisu spremni da prihvate takve uslove, uprkos sopstvenim teškim okolnostima.

Kao rezultat toga, megaprojekat nastavlja da postoji u prolaznoj dimenziji, što znači da postoji rizik da će se prozor mogućnosti za Rusiju zatvoriti ako kineska proizvodnja električne energije postane toliko zelena da novi izvori gasa više nisu od interesa za Peking.

Ipak, uprkos svoj pompi i ceremoniji oko četrdeset dva sporazuma potpisana tokom Putinove posete, ne treba ih u potpunosti odbaciti. Kao što je sada uobičajeno, većina njih bili su sporazumi o saradnji: bilo između univerziteta (14) ili provladinih medija (11). Ova rastuća saradnja između javnih institucija odražava veoma realno širenje mreže naučnih, obrazovnih i međuljudskih kontakata između Rusije i Kine, čak i dok se sve više i više vekovnih humanitarnih veza Rusije sa Evropom prekida.

Mogućnosti za Ruse da studiraju na Zapadu, rade u zajedničkim istraživačkim timovima, nastupaju na koncertima i izložbama tamo, ili čak jednostavno putuju tamo u odmor, drastično su se smanjile. Nove sankcije su znatno otežavale ruskim državljanima dobijanje šengenskih i nacionalnih viza.

Direktni letovi između Rusije i Evrope su obustavljeni od potpune invazije Rusije na Ukrajinu, a sve veći broj zemalja EU prekida kontakt sa Rusima koji žive u Rusiji, plašeći se infiltracije ruskih obaveštajnih agenata i pod pritiskom Kijeva i proukrajinskih političara i aktivista.

U međuvremenu, čak i pre invazije Rusije na Ukrajinu, Peking je pokušavao da populariše studiranje u Kini među Rusima, da privuče ruske naučnike (posebno u osetljivim oblastima vezanim za vojnu tehnologiju) i da promoviše kinesku kulturu. Tada su se ovi napori često činili uglavnom neefikasnim vežbama štikliranja kućica, ali nakon izbijanja rata i zatvaranja zapadnog humanitarnog prostora za Rusiju, partnerstvo sa Kinom postaje najlogičniji i najpogodniji prozor Rusije u spoljni svet.

Na individualnom nivou, ruski naučnici koji žele da rade na međunarodnim projektima, posebno u prirodnim naukama, mogu sarađivati sa svojim kineskim kolegama i bar imati šansu da ostanu u prvim redovima globalnog razvoja.

Isto važi i za univerzitetske studente: ruski univerziteti su dugo bili odsutni sa prvih 100 svih tri globalne univerzitetske rang liste (Times Higher Education, QS i Šangajski univerzitet Đaotung), dok se na listi nalazi više od deset kineskih i hongkonških univerziteta, uključujući dva među prvih dvadeset: Univerzitet Ćinghua i Univerzitet u Pekingu.

Konačno, Peking olakšava putovanje u Kinu. Ova politika nije usmerena isključivo na Rusiju, već odražava želju Kine da promoviše svoju nauku i obrazovanje na međunarodnom tržištu, a istovremeno privlači strane turiste.

Tokom Putinove poslednje posete Pekingu u septembru 2025. godine, Si je neočekivano objavio da će Rusi tokom jedne godine moći da posećuju Kinu bez vize do 30 dana. Pošto se Rusija pridržava principa reciprociteta u viznim pitanjima, Kremlj je odgovorio istom merom.

Rekordnih dva miliona Rusa posetilo je Kinu prošle godine, većina njih u poslednja četiri meseca godine nakon što je objavljeno ukidanje viza, a bezvizni režim se sada produžava do kraja 2027. godine.

S obzirom na to da Rusi mogu da lete iz većih gradova direktno u Kinu i po razumnoj ceni, čak su i oni koji su uvek preferirali Evropu počeli da istražuju Kinu. Ne postoje pouzdani podaci o uticaju ovih putovanja, ali mali uzorak ličnih iskustava i komentara na društvenim mrežama sugeriše da posetioci Kine vide kao bezbednu, najsavremeniju zemlju sa najsavremenijom infrastrukturom.

Ova percepcija Kine kao zemlje budućnosti, izvora modernizacije i primera koji treba oponašati verovatno će samo rasti, s obzirom na to koliko je brzo Rusija počela da zaostaje u ključnim metrikama napretka i globalizacije nauke i obrazovanja.

Mnogi sankcionisani predstavnici ruskih elita odavno su došli do istog zaključka i zapošljavaju kineske dadilje za svoju decu, baš kao što su ruski plemići zapošljavali francuske još u 19. veku. Putinov portparol Peskov je tokom posete Kini prošle nedelje rekao da njegova najmlađa ćerka može da govori kineski pre nego što je mogla da govori ruski zahvaljujući svojoj dadilji iz provincije Hebej. Ovo je zaista znak vremena: Peskovljeva starija ćerka je dugo živela u Parizu.

Peskov je samo jedan primer kako Putinovi dostojanstvenici, odsečeni sankcijama od svoje voljene Sardinije i Svetog Bartolomeja, vide budućnost. Ključno je da su ljudi koji će odrediti razvoj Rusije posle Putina, generacije vojnih i bezbednosnih zvaničnika starosti od trideset do pedeset godina, od kojih mnogi nikada nisu bili u Evropi, zapravo zaradili su svoje zasluge u ratu protiv Ukrajine i sve više sarađuju sa svojim kineskim drugovima.

(Telegraf.rs)