Zašto je Iran najveći izazov za svakog američkog predsednika i zašto je teško promeniti koren tog problema?

Bez obzira na to da li će doći do novog sporazuma ili ne, Iran će ostati najveći izazov za SAD i nakon završetka mandata predsednika Donalda Trampa, ocenjuje Bret Makgerk, analitičar CNN-a.

Mediji su preneli da su Iran i SAD usaglasili nacrt memoranduma o produženju primirja za 60 dana i pokretanju pregovora o iranskom nuklearnom programu, ali sporazum još nije dobio konačno odobrenje političkih lidera dve zemlje.

Prema navodima medija, iranski vrhovni vođa Moždtaba Hamnei nije prihvatio predlog, zbog čega ni Tramp nije dao saglasnost na sporazum.

Potpredsednik SAD Džej Di Vens izjavio je u petak (29. maja) da su Vašington i Teheran veoma blizu postizanja sporazuma, ali da pregovori još traju i da nije izvesno kada bi Donald Tramp mogao da potpiše memorandum o razumevanju.

Pregovori dolaze nakon višemesečnih tenzija i sukoba između SAD i Izraela na jednoj, te Irana i njegovih saveznika na drugoj strani, koji su dodatno destabilizovali region od kraja februara.

Prema rečima Makgerka, diplomate koji je služio na visokim pozicijama u administracijama četvorice američkih predsednika - od Džordža Buša Mlađeg do Džozefa Bajdena - razlog zbog kojeg svi dosadašnji pokušaji približavanja nisu dali trajne rezultate mnogo je dublji od same dnevne politike.

Makgerk se priseća januara 2004. godine, kada su američke službe u Bagdadu presrele pismo Ajmana al Zavahrija, tadašnjeg zamenika Osame bin Ladena, upućeno lideru Al Kaide u Iraku. U pismu se otvoreno najavljivalo uspostavljanje islamskog kalifata nasilnim putem. Iako je tada malo ko verovao da bi Al Kaida mogla da vlada teritorijama u srcu arapskog sveta, deceniju kasnije to je postala krvava realnost pod zastavom Islamske države (ISIS).

"Pouka je jasna: kada lideri otvoreno proklamuju ideološke ciljeve i pokazuju spremnost na nasilje, moramo ih shvatiti ozbiljno. To isto pravilo važi i za Iran", kaže Makgerk.

Različiti predsednici, ista prepreka

Već gotovo pet decenija američki predsednici pokušavaju da obuzdaju Iran kombinacijom diplomatije, sankcija i vojne moći. Međutim, sukob traje jer je glavni pokretač iranskog ponašanja ostao nepromenjen od 1979. godine - revolucionarna ideologija Islamske Republike.

Dok se u Vašingtonu vode debate o taktikama - gde demokrate favorizuju diplomatiju i nuklearni sporazum, a republikanci "maksimalni pritisak" i vojnu moć - obe strane previđaju ključnu činjenicu: problem nije u politici SAD, već u samoj prirodi iranskog režima.

Čak i ako Tramp postigne transakcioni sporazum o otvaranju Ormuskog moreuza ili nuklearnim ograničenjima, to neće promeniti kurs kojim Teheran ide poslednjih 47 godina.

Ideološka misija

Ustav Irana poverava Korpusu čuvara islamske revolucije (IRGC) ne samo odbranu granica, već i "ideološku misiju džihada". Za lidere u Teheranu to znači širenje uticaja širom Bliskog istoka, proterivanje američkih snaga i podršku pokretima koji za cilj imaju uništenje Izraela.

Ovi ciljevi nadživeli su sve krize, sankcije i diplomatska otvaranja. Oni su razlog zbog kojeg Iran kontinuirano ulaže u mrežu svojih saveznika - Hezbolah, Hamas, Hute i iračke milicije.

Čak i nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma (JCPOA) 2015. godine, koji je privremeno ograničio nuklearni program, regionalna agresija Teherana nije prestala, prenosi Euronews.

Naprotiv, osnažen novim resursima, vrhovni vođa Ali Hamnei tada je javno prognozirao da Izrael neće postojati za 25 godina.

Prekretnica: 7. oktobar

Napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. bio je najjasnija manifestacija ove dugogodišnje strategije. Dok je svet osuđivao smrtonosni napad, iransko rukovodstvo ga je slavilo.

Ubrzo su se u sukob uključili svi iranski saveznici: Hezbolah iz Libana, milicije iz Iraka i Sirije, kao i Huti iz Jemena koji su ugrozili plovidbu Crvenim morem.

Vrhunac je dostignut kada je Iran prvi put pokrenuo direktne raketne napade na Izrael sa svoje teritorije, čime je prešao liniju koja je decenijama razdvajala posredni rat od direktnog sukoba.

Tramp je bio prvi predsednik koji je direktno gađao vrhovno vođstvo Irana, uključujući likvidaciju generala Kasema Sulejmanija 2020. godine.

Iako su takve akcije i kasniji napadi na vojnu infrastrukturu naneli taktičku štetu iranskim programima, nisu promenili strateški pravac Teherana.

Vojni uspesi su jedno, ali oni ne proizvode političke rezultate protiv duboko ukorenjenog revolucionarnog sistema. U iranskom aparatu moći i dalje dominiraju tvrdolinijaši i ideolozi koji su decenijama gradili mreže uticaja.

Začarani krug bez kraja na vidiku

Dok se govori o novom sporazumu, iranski vrh reafirmiše svoje ciljeve: uništenje Izraela do 2040. i odlazak Amerike iz regiona.

S druge strane, Izrael je, bez obzira na sastav buduće vlade, nakon 7. oktobra usvojio mnogo agresivniju bezbednosnu doktrinu koja podrazumeva preventivne udare na pretnje, bilo da su one u Libanu ili samom Iranu.

Dokaz ove napete realnosti je i nedavni incident: dok su Vašington i Teheran pregovarali o Ormuskom moreuzu, IRGC je primećen kako postavlja nove mine u tim istim vodama, što je dovelo do direktne vojne razmene.

Zaključak Makgerka je da će, sve dok u Teheranu ne dođe do korenite političke promene, svet nastaviti da gleda ciklično ponavljanje konfrontacije, privremene deeskalacije i novih sukoba.

Tramp, kao i njegov naslednik, biće samo još jedan u nizu predsednika koji se suočava s istim nepremostivim zidom.

(Telegraf.rs/Nezavisne)