Sofija je nestala pre 10 godina, majka Marija i dalje ne gubi nadu da će je naći: "Bila je sa drugaricama..."

Prošlo je punih 10 godina od misterioznog nestanka Sofije Kocijer, tada 21-godišnje studentkinje medicine iz Holandije. Okolnosti nestanka devojke su veoma nejasne, a njena majka ne veruje u verziju prema kojoj su njenu ćerku napale divlje životinje.

Buduća lekarka je, zahvaljujući fondaciji AIESEC koja organizuje stručne prakse, želela da produbi znanje iz oblasti tropskih bolesti i tako se našla u glavnom gradu Ugande, Kampali. Tu je, tokom prakse u bolnici Lubaga, živela u studentskom domu sa drugim stranim praktikantima.

Preporučujemo

Sofija se sprijateljila sa dve studentkinje iz Holandije. Po završetku staža, devojka i njene prijateljice želele su da se oproste od ove prelepe afričke zemlje, da vide divlja mesta netaknuta civilizacijom. Tako je glasio poslednji zapis u Sofijinom dnevniku od 22. oktobra 2015. godine: "Iskreno žalim što se moj boravak ovde završio. Svi ljudi u bolnici su tako ljubazni. Mnogo će mi nedostajati i nadam se da ću se jednog dana vratiti. Ko zna, možda kao lekar tropske medicine?"

Holanđanke su krenule na dvonedeljno putovanje po Ugandi. Na početku putovanja sve je bilo u redu. Sofija i njene saputnice su 26. oktobra unajmile lokalnog vodiča Majkla Kidžambu i uputile se u Nacionalni park Marčison Fols. Tri mlade žene unapred su platile usluge lokalnog vodiča, iznajmile dva bungalova smeštena na ivici rezervata u Obrazovnom centru Uganda Wildlife Authority u Parai. To je bilo odlično mesto za izlete u unutrašnjost nacionalnog parka, nedaleko od gornjeg toka Nila.

Od poslednjeg zapisa u dnevniku prošlo je šest dana. Bio je 28. oktobar, devojke su doživele svoje prvo krstarenje Nilom, bilo je 18 časova kada su ušle u svoj smeštaj. U to vreme napolju je već bilo gotovo mračno. Mlade žene su počele da raspakuju prtljag.

Sofija uživala da radi kao lekar Foto: Društvene Mreže

Sofija je patila od bipolarnog poremećaja. U fazama manije bila je prepuna energije, ali je uz pomoć lekova uspevala da kontroliše preterane emocije. Međutim, utisci tog dana bili su toliko intenzivni da se kod Sofije pojačala faza manije. Bila je uznemirena, veoma pričljiva, u stanju euforije, nije osećala umor niti potrebu za snom. Prijateljice su to primetile, znale su da je to opasan signal i da bi devojka mogla da dobije rizične ideje. Zato su pozvale Sofijinu majku - Mariju Slajkerman, holandsku novinarku. Žena je kasnije pričala da su prijateljice smatrale da se Sofija ponaša čudno i nepredvidivo i želele su da je vrate u Kampalu.

Marija je znala o čemu se radi i molila ih da Sofiji ne kažu da planiraju da se vrate sutra.

"Opiraće se, razbesneće se i protestovati", savetovala je Marija studentkinje.

Vodič ih upozorio da nikako same ne idu tamo...

Kako su pisali mediji, toalet se nalazio oko 50 do 100 metara od njihovih kućica. Vodič ih je upozorio da noću ne treba same da odlaze tamo. Nalazile su se na ivici šume, okružene divljom prirodom, daleko od ljudskih naselja. On je živeo nekoliko stotina metara dalje. Noću je trebalo da ih po potrebi svojim automobilom vozi do toaleta.

Prijateljice su ostavile prtljag i zajedno otišle do toaleta. Kada su se vraćale, mimoišle su se sa Sofijom, koja je takođe krenula ka kupatilu. Nije se plašila, bila je neuobičajeno vesela, rekla je prijateljicama da je vodič čeka kod njihovih bungalova. Međutim, sa te pozicije muškarac nije mogao da vidi šta se dešava oko toaleta jer ga je zaklanjalo žbunje.

Foto: Društvene Mreže

Devojke su se vratile u smeštaj i, koristeći Sofijino odsustvo, ponovo pozvale njenu majku. Rekle su joj da je sama otišla u kupatilo.

Posle petnaestak minuta u njihovu sobu je ušao zabrinuti vodič i počeo da pita da li su videle Sofiju. U tom trenutku jedna od prijateljica još je razgovarala telefonom sa majkom. Brzo je završila razgovor ne rekavši joj da je njena ćerka upravo nestala.

Svo troje su počeli da traže studentkinju. Mislili su da je negde u blizini. Pa zar nije mogla da nestane bez traga za svega nekoliko minuta?

"Sofija, gde si?"

Devojke i vodič trčali su oko kampa, dozivali je i pretraživali žbunje. Bez uspeha. Mlada Holanđanka kao da je propala u zemlju.

Majkl Kidžambu upozorio je druge meštane, uključujući čuvare parka, da je nestala bela žena. Muškarci naoružani dugim cevima krenuli su u obližnje žbunje. U kampu su ostale dve studentkinje. Bilo je već 18.30, a napolju je vladao potpuni mrak.

Tragači nisu ništa pronašli. Dva i po sata kasnije obustavili su potragu. Prestravljene prijateljice pozvale su Sofijinu majku i obavestile je o svemu. Žena je bila slomljena i van sebe. Ostavila je sve i odmah krenula u Afriku da pronađe ćerku.

Sledećeg dana u zoru nastavljena je potraga. Nedaleko od obale reke tragači su pronašli plastičnu flašu koja je pripadala Sofiji. Ništa drugo nije pronađeno.

Narednog jutra u nacionalni park stigli su Sofijina majka Marija i predstavnici ambasade Holandije. Potraga je vođena uz pomoć helikoptera, pasa tragača i mešovitog tima policije i čuvara parka.

Dana 4. novembra 2015. godine stigao je holandski policijski tim opremljen dronom. Sofije nigde nije bilo.

Tragovi svuda okolo, ali od Sofije ni glasa

Tim za potragu se ponovo vratio na mesto gde je prethodno pronađena njena flaša. U blizini tog mesta pronađeni su novi predmeti koji su pripadali Sofiji: pernica, novčanica, planinarska cipela, delovi njene odeće, od kojih su neki bili vezani za grane, dva narandžasta uloška za cipele i naočare za sunce. Na velikom drvetu visio je Sofijin donji veš.

Štaviše, svi predmeti nestale devojke bili su raspoređeni na određenoj udaljenosti jedni od drugih, kao da formiraju trag. Tragači nisu pronašli nikakve tragove krvi.

Foto: Društvene Mreže

Članovi spasilačkog tima i majka bili su zbunjeni. Nisu mogli da shvate zašto ti predmeti nisu pronađeni prethodnog dana. Svi su se nalazili nedaleko od mesta gde je prvog jutra pronađena Sofijina flaša.

Prema izveštaju sastavljenom po završetku potrage, nije bilo sumnje da je nestala devojka morala da bude kod tog drveta. Zbog konfiguracije terena oko kampa, svako ko je išao od toaleta morao je da prođe tim putem. Druge mogućnosti nisu postojale.

Merili su i koliko bi trajalo silazak sa drveta - sedam minuta. Proveravano je da li bi osoba koja sedi visoko na drvetu mogla da čuje dozivanje drugih ljudi i pokazalo se da ne bi.

Čuvari parka su naglašavali da je to područje noću veoma opasno zbog mogućih napada nilskih konja, slonova, krokodila i lavova. Za nekoga ko nije poznavao teren, bezbedan povratak bio bi gotovo nemoguć.

Postojala je još jedna staza, ali su je poznavali samo meštani. Vodila je paralelno sa obalom Nila. Samo njome se za 18 minuta moglo stići do ljudskih naselja i policijske stanice.

Počelo se govoriti o mogućem samoubistvu, ali je Sofijina porodica odlučno odbacila tu mogućnost. Uprkos poremećaju, Sofija je volela život i nikada nije želela da umre.

Nažalost, nisu pronađeni nikakvi tragovi koji bi rasvetlili šta joj se dogodilo.

"To nisu bili krokodili, već muškarci"

Na desetu godišnjicu Sofijinog nestanka, danas 68-godišnja Marija Slajkerman dala je intervju za Daily Mail i izjavila da ne veruje zvaničnoj verziji ugandske policije prema kojoj je njena ćerka postala žrtva divljih životinja - najverovatnije krokodila.

Po njenom mišljenju, nije bilo nikakvih tragova na obali reke, niko nije čuo vrisku niti borbu. A krokodil sigurno ne bi okačio donji veš devojke na granu.

Godinu dana nakon ćerkinog nestanka, žena je pretraživala područje nacionalnog parka. Ukupno se vratila u Ugandu 28 puta, upućivala apele i vršila pritisak na vlasti Holandije i Ugande. Neprestano je vodila sopstvenu istragu.

"Ceo taj trag sastavljen od različitih predmeta, raspoređenih duž oko 40 metara obale reke, pronađen je veoma blizu mesta gde je prethodnog dana pronađena flaša. Pitanje je zašto nisu pronađeni istog dana? Možda su kasnije tamo 'postavljeni'. Čuvari su obučeni da vide stvari koje prosečan čovek ne primeti odmah. Razmak od 24 sata između pronalaska flaše i ostalih predmeta tera na razmišljanje da li su oni zaista bili tamo od početka ili su naknadno doneti. Da li je tim koji je pronašao flašu jednostavno propustio sve ostalo? To je za nas jedno od najvećih pitanja", rekla je Sofijina majka.

Holandska novinarka smatra da je sve bilo potpuno režirano-

"Kada sam čula šta su pronašli, odmah sam želela to da vidim. U početku nisu hteli da me odvedu tamo, tek nekoliko sati kasnije odveli su me na mesto zločina, kako su ga nazivali. Fotografisala sam ga, a stručnjaci koje poznajem ocenili su da je sve bilo manipulisano", ističe Marija.

Na nijednom komadu odeće njene ćerke nisu pronađeni tragovi krvi, niti tragovi borbe. Međutim, kasniji DNK test, koji je sprovela kompanija Independent Forensic Science Services na Sofijinim ličnim predmetima, potvrdio je prisustvo muškog DNK. Nije poznato kome je pripadao.

Žena kritikuje način na koji je vođena potraga.

Foto: Društvene Mreže

"Cela ta početna istraga ostavljala je mnogo toga da se poželi. Na primer, nikada nije sastavljen spisak svih osoba koje su bile prisutne u Studentskom centru", kaže Marija i naglašava da je policija stigla tek tri dana nakon Sofijinog nestanka.

Prema tvrdnjama majke, u trenutku Sofijinog nestanka u Studentskom centru UWA nalazio se veliki broj instruktora i veliki broj vojnika Ugandskih narodnih odbrambenih snaga koji su učestvovali u programu obuke. Pored toga, oko dva kilometra severnije nalazio se kamp u kojem je bilo smešteno 400 pripravnika Uganda Wildlife Authority.

To znači da Sofija i njene prijateljice nisu bile same u divljem delu.

"Vremenom sam sama prikupila informacije i pokazalo se da je na mestu gde je Sofija poslednji put viđena i u njegovoj blizini bilo prilično mnogo ljudi. Pre nestanka, sa mojom ćerkom razgovarala su dvojica muškaraca, ali su njihove izjave bile međusobno protivrečne", tvrdi Marija.

Jedan od njih bio je penzionisani kapetan vojske UPDF, koji je izjavio da su on i njegov kolega razgovarali sa Sofijom u noći njenog nestanka. Drugi, takođe oficir čije ime nije objavljeno, negirao je bilo kakav kontakt sa Sofijom. Nikada nije bio ispitan od strane vlasti.

Istraga "samo da se ispoštuje forma"

Većina muškaraca koji su se na dan nestanka nalazili u blizini Sofije nikada nije bila proverena, nisu bili saslušani i ne zna se šta su radili u vreme nestanka studentkinje. Prema mišljenju majke, psi tragači na početku nisu dobili Sofijin miris. Dat im je tek nakon višestrukih insistiranja Holanđanke. Ali je pre toga na područje potrage pala jaka kiša. Zbog brojnih preklapajućih mirisa i padavina izgubili su trag.

Još jedan dokaz koji izaziva sumnju jeste odeća devojke koja je bila isečena makazama ili nožem.

Marija smatra da je ćerkina manična faza mogla da dovede do toga da se udalji od kampa i padne u ruke nekome ko ju je zadržao protiv njene volje. Tada je bila laka meta.

"Sofija je više volela društvo ljudi koji je nisu poznavali ili su je poznavali kratko vreme, a koji su je doživljavali kao veoma energičnu, zabavnu osobu koja voli provod. Moguće je da se udaljila i srela ljude koji su delovali sasvim u redu, ali se kasnije pokazalo da nisu. Šta se potom dogodilo, ne znamo", kaže majka.

Ona ne planira da ostane od potrage za Sofijom.

"Ako ništa nije sigurno, sve je moguće. Ne osećam da je otišla. Priznajem da je teško reći gde se završava majčinski instinkt, a počinju puste želje, i obrnuto, ali čula sam za majke koje su instinktivno osećale da im je nestalo dete mrtvo, a ja nikada nisam osetila tako nešto. Sofija je veoma jaka, i fizički i psihički. Ako je živa i slobodna, teško je razumeti zašto nije želela da nas kontaktira. Dakle, ako je živa, ne mislimo da je slobodna. Iako smo svesni da ova misterija možda nikada neće biti rešena, veoma je važno da naša Sofija ne bude zaboravljena. Što više ljudi zna za nju, to bolje. To povećava šansu da jednog dana pronađemo odgovore, a pre svega da vratimo Sofiju kako bi se naši životi ponovo vratili u normalu. Čuda se dešavaju i duboko verujem u njih. Zahvalni smo svima koji nam neprestano pomažu i pružaju podršku, u bilo kom obliku. To nam znači više nego što možemo da izrazimo rečima", zaključuje majka.

(Telegraf.rs)