FENOMEN! Država u kojoj vojne baze imaju i SAD i Kina, ali i Francuska, Italija... Pa čak i Japan!

Republika Džibuti je mala i mnogima nepoznata afrička država. Ima površinu od svega 23.000 kvadratna kilometra, po čemu je tek malo veći od Vojvodine. U toj zemlji živi nešto više od milion ljudi, od kojih su 94 odsto muslimani. Nalazi se na ulazu u Crveno more i Adenski zaliv, na Rogu Afrike, uz strateški važan moreuz Bab-el-Mandeb. To poslednje je ono zbog čega se postao jedinstven u svetskoj geopolitici - dom je više baza stranih vojnih sila. I nisu sve prijateljski nastrojene jedna prema drugoj...

Ekonomija Džibutija je jedna od najslabije razvijenih u regionu. Uz ograničenu poljoprivredu i industriju, ključni resurs koji ta zemlja poseduje je njen geografski položaj.

Preporučujemo

Osim što je tranzitna luka za Etiopiju i logistički i pretovarni centar, Džibuti je i dom za međunarodne vojne i pomorske baze. Između ostalog, zato što ima "odličan pogled" na moreuz Bab-el-Mandeb (poznat i kao Kapija suza), kroz koji dnevno prođu tankeri sa 6-7 miliona barela nafte, odnosno oko 10 odsto svetske trgovine tim energentom.

Moreuz Bab-el-Mandeb, poznat i kao Kapija suzaFoto: Shutterstock/Erman Gunes

Džibuti je teritorijalno mala država, a skoro sve vojne instalacije su koncentrisane u neposrednoj okolini glavnog grada, Džibuti Sitija.

Geografska zbijenost je tolika da strane vojske bukvalno dele iste aerodromske piste ili se nalaze na svega desetak minuta vožnje jedne od drugih.

U krugu poluprečnika od svega 15 kilometara smeštene su operativne snage SAD, Kine, Francuske, Japana, Italije, Španije i Nemačke. To Džibuti čini jedinstvenim mestom na planeti gde obaveštajne službe i vojske globalnih rivala mogu elektronski i vizuelno da prate aktivnosti suprotne strane jednostavnim pogledom preko ograde ili kroz dvogled.

Zgusnut komšiluk pun sila i supersila

Prostorna raspodela izgleda ovako:

Foto: AI (ChatGPT)

1. "Aerodromski klaster" (Udaljenost među silama nula metara - deli ih ograda)

Najveća koncentracija trupa nalazi se direktno oko Međunarodnog aerodroma Džibuti-Ambouli. Ovde su baze bukvalno naslonjene jedna na drugu: američki Kamp Lemonije, francuska baza BA 188, japanski JSDF i italijanski BMIS locirani su oko iste poletno-sletne staze.

Na primer, japanska baza i američki kamp Lemonije se nalaze na suprotnim stranama kompleksa i dele aerodromsku infrastrukturu. Vojnici ovih zemalja svakodnevno vizuelno prate aktivnosti jedni drugih. Unutar francuskog dela smešteni su Španci i Nemci. Dakle, dakle šest nacija deli isti komad zemlje oko piste.

2. SAD i Kina - Bliski susret supersila (Udaljenost oko 11 kilometara)

Jedna od najspecifičnijih geopolitičkih situacija na svetu jeste blizina američkih i kineskih snaga.

Kineska baza za podršku u luci Doraleh udaljena je svega 11 kilometara od američkog Kampa Lemonije.

To znači da su dve najveće svetske vojne i ekonomske sile locirane na manje od 15 minuta vožnje automobilom jedna od druge. Ova blizina uzrokuje stalnu špijunsku i taktičku napetost, a zabeleženi su i incidenti, poput američkih optužbi da su jaki laseri sa kineske strane ometali pilote SAD pri sletanju na aerodrom.

3. Izdvojene baze (Udaljenost od 7 do 14 kilometara)

Preostali objekti su neznatno pomereni iz samog gradskog jezgra, ali su i dalje u neposrednom prstenu:

Aerodrom Šabeli, Džibuti Foto: APFootage / Alamy / Profimedia

• Aerodrom Šabeli (Chabelley Airfield): Ova američka (i delom italijanska) baza za operacije bespilotnih letelica nalazi se oko 10 do 14 kilometara jugozapadno od kampa Lemonije, izdvojena u pustinji. Amerikanci su tamo premestili dronove kako njihove operacije ne bi ometale civilni saobraćaj na glavnom aerodromu.
• Pomorska baza Heron (Francuska/Nemačka): Smeštena je na severnom rtu gradske luke, što je oko 7–8 kilometara severno od aerodromskog klastera.

Ko je sve u toj košnici i šta tu ima

1. Francuska

Baze: Vazduhoplovna baza 188 (Base Aérienne 188) i Pomorska baza Heron (Héron Naval Base).

Vazduhoplovna baza 188 Foto: NICOLAS MESSYASZ / Sipa Press / Profimedia

• BA 188 i baza Heron: Za francuske vojne objekte u javnim izvorima retko ćete naći jedinstvenu, fiksnu cifru u hektarima. Razlog leži u tome što Francuska koristi istorijsku infrastrukturu koja je direktno integrisana sa civilnim strukturama države Džibuti. Vazduhoplovna baza BA 188 deli pistu (3.150 metara) i rulne staze sa Međunarodnim aerodromom Džibuti-Ambouli, dok je pomorska baza sastavni deo same luke Džibuti. Unutar tog francuskog aerodromskog prostora, Španci i Nemci imaju svoje namenske, operativne zone i hangare koji zauzimaju tek po nekoliko ari.
• Kada su uspostavljene: Francuska ima kontinualno vojno prisustvo u Džibutiju još iz kolonijalne ere. Glavni objekti (poput BA 188) uspostavljeni su 1957. godine. Nakon što je Džibuti stekao nezavisnost 1977. godine, prisustvo je formalizovano bilateralnim odbrambenim sporazumom (poslednji put obnovljenim 2024. godine).

2. Sjedinjene Američke Države (SAD)

Baze: Kamp Lemonije (Camp Lemonnier) i Vojni aerodrom Šabeli (Chabelley Military Airport).

Foto: APFootage / Alamy / Profimedia

Američke snage drže ubedljivo najveći prostor u Džibutiju, podeljen na dve ključne lokacije:

• Kamp Lemonije: Kada su ga Amerikanci preuzeli 2002. godine, kamp je obuhvatao svega 35 hektara. Međutim, nakon potpisivanja novih ugovora o zakupu, baza je proširena na više od 200 hektara.
• Aerodrom Šabeli: Za ovu izdvojenu pistu koja služi isključivo za vojne dronove nema precizno objavljene ukupne površine zemljišta u hektarima, ali kompleks obuhvata pistu dužine 2.600 metara sa devet velikih hangara i pratećim bezbednosnim perimetrom koji se proteže kilometrima u pustinju.
• Kada su uspostavljene: Kamp Lemonije (bivšu bazu francuske Legije stranaca) SAD su zakupile 2002. godine, ubrzo nakon napada 11. septembra, i to je jedina stalna američka vojna baza na afričkom kontinentu. Obližnji aerodrom Šabeli preuzet je pod američku kontrolu 2013. godine i primarno se koristi za operacije bespilotnih letelica (dronova).

3. Japan

Baza: Baza Samoodbrambenih snaga Japana (JSDF Base Djibouti).

• JSDF Base: Kada je otvorena 2011. godine odmah pored međunarodnog aerodroma, baza je zauzimala tačno 12 hektara. Japan je krajem 2017. godine zakupio dodatna 3 hektara susednog slobodnog zemljišta radi proširenja kapaciteta za hitne evakuacije i smeštaj opreme, tako da danas cela baza pokriva oko 15 hektara.
• Kada je uspostavljena: Otvorena je 2011. godine sa primarnim ciljem borbe protiv piraterije u Adenskom zalivu. Ovo je prva prekomorska vojna baza Japana od završetka Drugog svetskog rata.

4. Italija

Baza: Nacionalna baza za vojnu podršku "Amedeo Gije" (Base Militare Nazionale di Supporto Amedeo Guillet).

• BMIS ("Amedeo Gije"): Italijanska baza je projektovana kao visoko efikasno i kompaktno čvorište i prostire se na svega 10 hektara. Ovaj prostor je sasvim dovoljan za smeštaj modularnih objekata (kontejnerskog tipa) za oko 100 do 300 vojnika, skladišta za gorivo i tehničke radionice.
• Kada je uspostavljena: Operativna je od 2012/2013. godine, uspostavljena radi podrške međunarodnim antipiratskim misijama i zaštite trgovačkih pomorskih puteva u Crvenom moru.

5. Kina

Baza: Baza za podršku Narodnooslobodilačke vojske Kine (PLA Support Base).

Baza za podršku Narodnooslobodilačke vojske Kine Foto: Wu Dengfeng / Avalon / Profimedia

• PLA Support Base: Kineska baza pokriva oko 36 hektara. Iako je površinski znatno manja od američkog Kampa Lemonije, ova baza je izuzetno masivna u građevinskom smislu. Kinezi su maksimalno iskoristili prostor izgradnjom višespratnih objekata, velikih podzemnih bunkera i rezidencijalnih zgrada, a baza uključuje i masivni mornarički dok dužine 450 metara koji ulazi u okean.
• Kada je uspostavljena: Zvanično je otvorena u avgustu 2017. godine. Smeštena u neposrednoj blizini trgovačke luke Doraleh, ovo je prva prekomorska vojna baza u savremenoj istoriji Kine.

Nemačka i Španija kao "podstanari"

Nemačka i Španija nemaju sopstvene, nezavisne baze za koje plaćaju zakup Džibutiju. Umesto toga, obe države deluju kao "podstanari" i koriste infrastrukturu unutar francuskih vojnih objekata - pre svega Vazduhoplovne baze 188 (Base Aérienne 188).

Obe zemlje su na ovom prostoru prisutne od 2008. godine, kada je Evropska unija pokrenula operaciju Atalanta (EU NAVFOR Atalanta) radi borbe protiv somalijskih pirata i obezbeđivanja ruta za trgovačke i humanitarne brodove.

Evo kako je organizovano njihovo prisustvo i šta tačno rade:

Španija (Taktički odred „Orion”)

Španija je jedina država Evropske unije koja od 2008. godine do danas ima potpuno neprekidno prisustvo u Džibutiju.

• Gde se nalazi: Španski kontingent je smešten unutar francuske vazduhoplovne baze BA 188 "Pukovnik Masar". Unutar tog kompleksa Španija je izgradila sopstvene namenske objekte za smeštaj ljudstva, tehničku podršku i komunikacije (Destacamento Orión).
• Šta rade: Tamo je stalno stacionirano oko 50 pripadnika španskog Vazduhoplovnog i kosmičkog vojno-operativnog sastava. Oni upravljaju i održavaju avion za pomorsko izviđanje i nadzor D.4 VIGMA (specijalizovana verzija aviona CN-235).
• Pored avijacije, kroz ove objekte u Džibutiju redovno prolaze i španski mornarički specijalci (SOMTU), koji tu prolaze aklimatizaciju i treninge pre nego što se ukrcaju na fregate koje patroliraju Indijskim okeanom.

Nemačka

Nemačka vojska u Džibutiju Foto: Guenay Ulutuncok / akg-images / Profimedia

Nemačka vojska (Bundeswehr) koristi Džibuti kao primarno logističko i taktičko čvorište za rog Afrike i širi region.

• Gde se nalazi: Nemci takođe koriste kapacitete francuske vazduhoplovne baze, ali i francuske pomorske baze Heron u samoj luci. Oni nemaju fiksni, masivni autonomni kamp, već koriste francusku infrastrukturu po principu zajedničkog korišćenja resursa.
• Šta rade: Nemačka je godinama iz Džibutske vazdušne baze upravljala svojim velikim patrolnim avionima P-3C Orion. Između tih letačkih rotacija, Nemačka u Džibutiju drži manji stalni tim zadužen za logistiku i vezu. Njihovo prisustvo dobija dodatno na značaju zbog podrške evropskoj pomorskoj misiji Aspides u Crvenom moru (zaštita brodova od napada iz Jemena) - nemački ratni brodovi i protivminski timovi redovno koriste Džibuti za hitnu dopunu zaliha, goriva i medicinsku podršku.

Dok Amerikanci, Kinezi ili Italijani imaju svoje ograđene autonomne baze, Nemci i Španci funkcionišu kroz evropsku odbrambenu saradnju. Francuska im obezbeđuje teritoriju, pistu i logistiku unutar svojih postrojenja, a oni zauzvrat donose vojnu tehniku i ljudstvo za zajedničke operacije na moru.

Kako se Kina "uglavila"?

Kina je praktično bila poslednja velika sila koja je uspela da uskoči u Džibuti pre nego što je prostor postao previše politički "zagušen". Rusija je jednostavno zakasnila na tu podelu karata, pa su zapadne sile uspešno blokirale njen dolazak na ovu stratešku tačku.

Kina je uspela da obezbedi svoju prvu prekomorsku bazu u Džibutiju kroz kombinaciju ogromnog ekonomskog uticaja, taktičkog diplomatskog manevrisanja i korišćenja legitimnih međunarodnih povoda. Za razliku od Rusije koja je nudila uglavnom vojnu saradnju, Kina je nastupila sa pozicije ekonomskog megainvestitora.

Ključni faktori koji su omogućili Kini da se "uglavi" uprkos negodovanju Zapada bili su sledeći:

1. Finansijski uticaj i infrastruktura (ekonomski pritisak)

Kina je ušla u Džibuti kroz projekat "Pojas i put", nudeći kredite i investicije koje zapadne zemlje nisu mogle ili nisu želele da prate. Peking je finansirao i izgradio ključne projekte za opstanak ekonomije Džibutija:

• Železničku prugu Džibuti–Adis Abeba (ključnu vezu za etiopsku trgovinu).
• Novu višenamensku luku Doraleh (jednu od najmodernijih u Africi).
• Vodovod koji doprema pijaću vodu iz Etiopije.

Kao rezultat toga, spoljni dug Džibutija prema Kini je dramatično porastao. A kada država postane ekonomski zavisna od jedne sile, prostor za odbijanje njenih vojnih zahteva se drastično smanjuje.

2. Međunarodni legitimitet (antipiratske misije UN-a)

Kineska mornarica je od 2008. godine aktivno učestvovala u misijama zaštite trgovačkih brodova od somalijskih pirata u Adenskom zalivu, što je rađeno u skladu sa rezolucijama Saveta bezbednosti UN. Kina je pregovore o bazi započela sa argumentom da njeni mornari, koji obavljaju međunarodno priznat posao, nemaju gde da pristanu radi odmora, popravke brodova i dopune zaliha hrane i goriva. Zapadu je bilo politički teško da u potpunosti ospori taj argument.

3. Lekcija iz Jemena (2015.)

Foto: Zha Chunming / Avalon / Profimedia

Godine 2015, kada je eskalirao građanski rat u Jemenu, kineska mornarica je izvela uspešnu operaciju evakuacije stotina svojih državljana (ali i stranaca) iz jemenske luke Aden direktno u Džibuti. Ovaj događaj je poslužio kao savršen praktični dokaz i opravdanje za Peking da im je stalni logistički centar na Rogu Afrike neophodan iz humanitarnih i bezbednosnih razloga.

4. "Terminološka diplomatija"

Kina u početku bazu uopšte nije nazivala "vojnom bazom". U zvaničnim dokumentima i diplomatskim najavama objekat je bio definisan isključivo kao "logistička stanica" (support facility) za dopunu zaliha i podršku mirovnim misijama. To je u ranoj, ključnoj fazi pregovora, donekle smanjilo politički alarm u Vašingtonu i Parizu.

5. Strategija samog Džibutija

Predsednik Džibutija, Ismail Omar Gele, svesno je želeo kinesko prisustvo. Njegov cilj je bio da od Džibutija napravi "Singapur Afrike" (ekonomska i geopolitička metafora: Džibuti pokušava da prekopira specifičan razvojni model po kom se Singapur transformisao iz siromašne kolonijalne luke u jednu od najbogatijih, najmodernijih i najefikasnijih ekonomija sveta zahvaljujući formuli: mala teritorija + nula prirodnih resursa + savršen geografski položaj + vrhunska logistika i biznis klima), a za to mu je bio potreban kineski kapital. Pored toga, uvođenjem Kine kao novog igrača, Džibuti je smanjio svoju zavisnost od zapadnih sila, dobio mogućnost da balansira među njima i podigne cenu zakupa za sve ostale baze na svojoj teritoriji. Ko god plati traženu cenu i donese investicije, dobija svoj kvadratni kilometar u pustinji.

A gde je u svemu ovome Rusija?

Rusija je godinama žarko želela i aktivno pregovarala da otvori svoju vojno-pomorsku bazu (odnosno logistički punkt) u Džibutiju, ali je vlada te zemlje na kraju zvanično odbila zahtev Moskve.

Ova odluka je definitivno zapečaćena oko 2014. i 2015. godine, a iza nje stoje dva glavna politička i strateška razloga:

1. Ogroman pritisak zapadnih sila (SAD i Francuske)

Džibuti je ekonomski i bezbednosno izuzetno zavistan od finansiranja koje dobija od Vašingtona i Pariza kroz zakup baza. Kada je Rusija podnela zvaničan zahtev za dobijanje sopstvenog vojnog prostora, SAD i Francuska su izvršile snažan diplomatski i ekonomski pritisak na vlasti u Džibutiju. Za Amerikance je bilo potpuno neprihvatljivo da ruska vojska dobije priliku da direktno, "preko ograde", posmatra operacije njihovog AFRICOM-a, obaveštajne letove i kretanje dronova.

2. Regionalno balansiranje i faktor Irana

Džibuti veoma blisko sarađuje sa Saudijskom Arabijom i bogatim zalivskim monarhijama, koje investiraju ogroman novac u ovu afričku državu. S obzirom na to da je Rusija bliski geopolitički saveznik Irana (glavnog regionalnog rivala Saudijske Arabije), vlada Džibutija je procenila da bi ustupanje teritorije Rusima ozbiljno ugrozilo njihove odnose sa Rijadom i nepotrebno ih uvuklo u bliskoistočne sukobe.

I, gde je Rusija potražila alternativu?

Nakon što su joj vrata u Džibutiju zatvorena, Moskva je morala da promeni fokus i potraži druge lokacije na Crvenom moru i Rogu Afrike kako bi obezbedila prisustvo na ovom ključnom pomorskom pravcu:

• Sudan (Port Sudan): Rusija je preusmerila sve napore na Sudan, gde je čak uspela da potpiše načelni sporazum o izgradnji logističkog centra za rusku mornaricu. Međutim, realizacija ovog projekta konstantno visi u vazduhu i nailazi na blokade zbog unutrašnjih vojnih prevrata i građanskog rata u Sudanu.
• Eritreja i Somalilend: Ruska diplomatija je u više navrata ispitivala teren u Eritreji (luka Masava), kao i u otcepljenom i nepriznatom regionu Somalilenda (luka Berbera), ali ni tamo za sada nije došlo do realizacije trajnog vojnog objekta.

(Telegraf.rs)