Ceo Tihi okean je 1997. uznemirio misteriozan zvuk: Sumnjalo se na nepoznatu neman, ali istina je još gora

Godine 1997. istraživači su zabeležili misteriozan zvuk toliko snažan da je detektovan širom celog Tihog okeana!

Iako su neki nagađali da potiče od neotkrivenog morskog čudovišta i nemani veće od plavog kita, naučnici su na kraju utvrdili da je izvor zvuka mnogo opasniji.

Preporučujemo

Naime, zvuk je poticao od pucanja ledene ploče udaljene više od 5.000 kilometara, preneo je portal Popular Mehanics.

Tokom leta 1997. godine, MTV je neprestano emitovao pesme grupe "Hanson" i "Spice Girls", tinejdžeri su sa uzbuđenjem pristupali internetu putem dial-up veze, a milioni ljudi brisali su suze dok su pratili sahranu princeze Dajane.

U međuvremenu, istraživači američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA) jedva da su obraćali pažnju na bilo šta od toga dok su plovili ka južnom Pacifiku kako bi snimali zvuke koji ukazuju na podvodnu vulkansku aktivnost. Dok su preko hidrofonâ osluškivali okean u potrazi za takvim signalima, čuli su nešto sasvim drugo: BLOOP.

Istraživački tim iz Laboratorije za istraživanje morskog okruženja Pacifika (PMEL), koja deluje u okviru NOAA, registrovao je vanzemaljski zvučeći signal izuzetno niske frekvencije preko svojih podvodnih mikrofona. Zvuk je bio toliko snažan da su ga zabeležili senzori raspoređeni širom čitavog Tihog okeana.

"Neobično je kada se neki zvuk zabeleži na svim senzorima koje smo postavili", rekao je Robert Dziak, rukovodilac NOAA Programa za akustiku.

"Ako je u pitanju brod ili kit, kada proizvede zvuk u okeanu, on nije dovoljno snažan da bi se registrovao preko celog Pacifika. Ali ovaj zvuk zabeležen je na toliko mnogo hidrofonâ da nam je odmah privukao pažnju kao nešto jedinstveno".

Taj zvuk pokrenuo je lavinu maštovitih teorija. Frekvencijski profil "Bloopa", kako je kasnije nazvan, približno je odgovarao glasanju živog bića, što je odmah otvorilo zapanjujuće pitanje: Ša bi moglo biti dovoljno veliko da proizvede zvuk koji se može detektovati na udaljenosti većoj od 5.000 kilometara?

Plavi kit, najveća poznata životinja na Zemlji, može se čuti na ogromnim udaljenostima kroz okean, ali amplituda Bloopa ukazivala je na nešto znatno veće, možda čak dvostruko krupnije.

Zemljini okeani i dalje su uglavnom neistraženi, a naučnici veruju da u njima još uvek postoje brojne neotkrivene vrste. Na primer, celakant je dugo smatran izumrlim već 66 miliona godina. Bio je poznat isključivo preko fosila sve dok jedan primerak nije pronađen živ u mreži jednog ribara 1938. godine.

Ako je "živi fosil" mogao da ostane skriven u morskim dubinama milionima godina, šta se još možda krije tamo dole? Neki su se pitali da li drevni morski džin poput megalodona, ili čak nešto još ogromnije, i dalje vreba u bezdanu.

Drugi su otišli još dalje, u mračnu sferu inspirisanu delima H. P. Lavkrafta. Možda je to bio stvarni zov Ktulua, koji samo čeka da izroni iz mora sa svojim uvijajućim pipcima. Takvu ideju dodatno je podsticala činjenica da su koordinate izvora Bloopa bile udaljene približno 1.500 kilometara od izmišljene lokacije R'lijeha, potopljenog grada iz Lavkraftove mitologije.

Razumniji među onima koji su nagađali ukazivali su na džinovsku kolosalnu lignju, stvarno stvorenje koje može da dostigne dužinu od oko 14 metara i koje je veoma retko posmatrano u prirodnom okruženju. Problem je, međutim, u tome što glavonošci nemaju strukture ispunjene gasom, poput ribljeg plivačkog mehura, koje mnoge morske životinje koriste za proizvodnju zvukova.

Lignja sposobna da proizvede Bloop morala bi da poseduje glasovni mehanizam potpuno drugačiji od bilo čega što je biologiji poznato.

Istraživači PMEL, sa svoje strane, sumnjali su na nešto geofizičkije. Južni Pacifik je seizmički aktivan region, prožet tektonskim rasedima i podmorskim vulkanima. Da li bi Blup mogao biti signal krioseizme - ledenog zemljotresa? Glečeri i ledene police, kada se raspadaju, oslobađaju ogromne nalete energije u okolnu vodu. Učestalost i amplituda Blupa bile su u skladu sa ovom vrstom događaja. Ali doslednost nije potvrda, i istraživačima je bilo potrebno više podataka.

Tokom narednih godina, istraživači PMEL su se približavali sve bliže i bliže Antarktiku, slušajući preko svojih hidrofona, koji su neprestano hvatali slične zvukove na istoj niskoj frekvenciji i visokoj amplitudi. BLUP, BLUP, BLUP.

Tek 2005. godine konačno su mogli da potvrde da je izvor ledeni zemljotres. Kako se glečeri raspadaju i ogromni komadi leda se otkidaju (proces koji se ubrzava sa globalnim zagrevanjem), oni proizvode zvukove koji bi se mogli zameniti sa mitskim morskim čudovištima.

Širokospektar zvukova jezivo sličnih Blupu uključuje teljenje, stvarno pucanje leda i harmonijske tremore ledenih bregova, koji nastaju kada ledeni bregovi stružu o morsko dno ili jedan o drugi.

Koji god ledeni breg bio odgovoran za BLUP koji se čuo širom sveta, ili barem u Pacifiku, nikada nije identifikovan. Amplituda ledenih potresa čini ih detektovanim na višestrukim senzorima, čak i na udaljenostima većim od 5.000 kilometara.

Stručnjaci NOAA su shvatili da pravac iz kojeg je dolazio ovaj zvuk ukazuje na to da se pomenuti glečer verovatno nalazi negde između Bransfildskog moreuza i Rosovog mora.

Takođe u Rosovom moru, Kejp Adare, rt od crnog bazalta koji se nalazi istočno od antarktičkog kontinenta, poznat je po čudnim kriogenim zvucima i mogao je biti i izvor. Zvuci koji se kvalifikuju kao mrest Blupa takođe su se čuli putem NOAA hidrofona u Skotskom moru.

Dakle, misterija ima odgovor, i to nije čudovište. Za tragače za Megalodonima, teoretičare zavere i verne Ktulhue, i ko god da je izmislio stvorenje Blupa, ovo očigledno nije ono što su želeli da čuju. Ali Blup i dalje priča priču o nečemu masivnom, drevnom i moćnom. Samo što je stvorenje kontinent leda i umire. Čak i u poređenju sa gnusobama sa razjapljenim ustima i izvijajućim pipcima, to je možda veći užas.

(Telegraf.rs)